Свештенство, монаштво и верни народ Цркве Божије у Шумадији и овога града, у чије име Вам желим добродошлицу, поздрављају Вас са српским, хришћанским, традиционалним поздравом – благодарни Богу што нас је удостојио радости Ваше благословене посете. Ви сте, Ваша Светости, данас осветили овај свети храм, посвећен првом српском просветитељу и учитељу Светоме Сави и призвали благослов Божији и благодат Божију на њега да се оно што се буде у њему приносило, то јест бескрвна жртва, претвара силом и дејством Светога Духа у истинито Тело, у истиниту Крв Христову и нама се даје за Живот вечни. Рекох, Ваша Светости, овај храм је посвећен Светоме Сави. Зато нам је била жеља, народа, свештенства и монаштва, да Ви, који седите на престолу Светога Саве и Ви, Преосвећени Владико, који чувате прво седиште Архиепископије српске, будете данас овде, да се помолите Богу за нас и да благословите овај честити народ Шумадије.

Овај град, Ваша Светости и Ваше Преосвештенство, јесте град мученика, који је за само два-три дана дао преко седам хиљада жртава. И ми смо се пре три дана овде молили и служили молебан Новомученицима крагујевачким, молећи њих да се они моле за нас. Ако неко од нас њих и заборави у молитвама, верујемо да они нас не заборављају. Овај град је, као што рекох, град мученика, а Ви, Ваша Светости, долазите такође из белога града Београда – мученичког града. И Ви, Свети Владико жички, долазите такође из мученичког града Краљева, где су на хиљаде житеља дали животе своје за одбрану вере своје. Ви сте овде да посведочите истину, истину јеванђелску, истину мученичку, да ови људи, и у Београду, и у Краљеву, и у Крагујевцу, нису страдали што су били злочинци, него само зато што су били Срби и вере Православне и што су чували веру Православну.

Ваша Светости, заиста могу да Вам кажем са радошћу, да овај благочестиви мој народ осећа светињу проливене крви и да управо та проливена крв нама свима служи као подстрек да се усавршавамо у меру раста Христа, нашег Спаситеља. То се, Ваша Светости, верујте ми, овде у Шумадији види на сваком кораку кроз то што овај благочестиви народ свакодневно учествује на Светим Литургијама и причешћује се Светом Крвљу и Светим Телом Христовим. Ја у томе видим молитвену заштиту Новомученика крагујевачких.

И овај храм, кога сте Ви данас осветили, јесте подигнут на једном од стратишта, а овде их је, на овој малој стопи земље, безброј. Молимо Вас, Ваша Светости, да нас благословите Вашим Патријарашким благословом, да нас поучите, да се молите за нас, како бисмо ми овде у Цркви Божијој шумадијској, узрастали у меру раста Христовог, као што рекох, и тако задобили Живот вечни. Благословите овај народ, Ваша Светости, Вашим Патријарашким благословом и добро нам дошли Свети Владико!

Мени је велика радост, браћо и сестре, што сам данас у прилици да са вама поделим ову велику духовну и молитвену радост. Заиста, нема веће радости, нема слађег тренутка, него када је народ окупљен и сабран око светиња својих, сабран у име Божије, у име Хростово, у име светих угодника Божијих из рода нашега. Данас у овој великој радости сви ми уживамо, јер нема веће радости од духовне радости. Свака друга радост је привремена и краткотрајна, само радост у Господу, радост у храму Божијем, радост у светим скуповима и заједницама је радост трајна која је увек у нама, која испуњава наш свакидашњи живот и осмишљава наш живот овде на земљи. Данас се сви радујемо. Радују се, као што рече Владика Јован, они који су пошли са овог места и који су крвљу својом обагрили земљу града Крагујевца и шире. Али се радују и они други мученици, страдалници истога времена, као и они претходни и они други многобројни у нашој страдалној, мученичкој отаџбини која је сва крвљу заливена, која је сузама покајничким и мученичким заливена.

Радују се заједно са нама данас и они велики мученици изван земље Србије који су пострадали у овом нашем овоземаљском времену, којим се само горди човек поноси, а које је испуњено мучеништвом и проливањем крви. Ваљда ниједан народ у данашњем времену на просторима Европе и Балкана није толико пострадао и толико крви пролио само зато што су били православни Срби. Зато су били мучени, зато су били убијани и лишавани живота. Јесте то велика трагедија једног народа, али у исто време и велика снага једног народа, народа који је своју веру посведочио животом својим, али још више крвљу својом, страдањем својим. Да, крв проливена – то је највећа духовна снага, она која залива све племените идеје, која снажи и оснажује веру и која нас, браћо и сестре, призива и позива, да се никада страдалих не постидимо, него да благодаримо Богу што су они освештали ову земљу својом крвљу, својим мученичким страдањем. И зато је данас велика радост њихова што нас из Царства небеског виде овако сабране, сакупљене, сједињене Светим Духом Божанским око светих храмова, око којих су се и они сабирали, као и сви преци наши. Зато је радост наша велика. Али, не само да се радују они, радује се небо са нама, радује се наш Господ што и ми у нашем времену и нашем роду потврђујемо своју Голготу и своје страдање. Зато је велика радост и на небу и на земљи, посебно радост Божија што смо на путу Христовом, на путу јеванђелском, на путу Светосавском и многобројних Божијих угодника од Светога Саве до нашега времена – који се радују што смо на Божанском и светом путу. И никада да не заборавимо да нема другог пута до пута истине, пута правде Божије, пута којим су свети ишли, путем којим и ми идемо, на радост нашу и радост Божију. Зато, нека је благословен пут Христов, пут страдални; али је он блажен – и на крају тога пута је Господ наш који је први понео Крст и први страдао и чијим страдањем ми потрђујемо да смо Његови и Он наш. То је наша радост, али и наша нада и наша љубав које данас и свагда потврђујемо пред лицем Божијим.

Велики је данашњи дан, браћо и сестре, јер осветисмо храм Божији, цркву свету, дом Божији. Призвасмо благодат Духа Светога да га освети и да га учини домом Божијим, домом Оца нашега. А када је то дом Божији, то је дом свих нас. То је наш дом, наша кућа, вечна и бесмртна, то је наша лађа духовна – тај дом нас води кроз ово бурно море живота; а који нас сигурно води тихом и благословеном пристаништу, тамо где је Господ, где су свети угодници Божији. Овај дом, ова лађа духовна, пролазила је кроз многе Сциле и Харибде. Много је страдања, али је сигурно пловила том тихом пристаништу зато што је Господ крманош тог дома, те лађе. И сви они који су у том дому, а сви смо ми у њему – ми који смо крштени у име Оца и Сина и Духа Светога – укотвили смо се у тај дом, ту лађу. Господ је крманош наш и када смо у рукама Његовим, онда сву бригу своју, сву љубав своју предајмо Њему, јер Он зна куда нас води, којем циљу и смислу живота гредимо. Зато је велика радост и овога града и свих вас, браћо и сестре, али и свега народа нашега, народа у земљи Србији, али и онога народа који је силом прилика отишао изван своје домовине и населио данас готово све просторе земаљске. Готово да нема места где нас нема у свету. Али, иако су расељени широм света, широм овог шара, они имају један сигуран кров над собом. То је кров Цркве наше Свете и Православне. Она као нежна мати закриљује и окриљује децу своју, и ову у отаџбини и ону у расејању, она нас збира, сабира и сједињује и јесте једина сила и снага – али благодатна снага која нас сабира и чини од нас један народ, Божији народ, Божије изабраништво. То је Црква наша, која је овде мати наша, али као мати, ишла је са децом својом, најпре у Аустроугарску, па затим у Европу, Америку, далеку Аустралију...

Свугде је Црква наша. И оно што је приметно, што нам завиде сви – прво што чине Срби, као што су то чинили у великим сеобама својим, иако су бедно живели – прво што су чинили – цркве су подизали. Прво брвнаре, па затим велелепне храмове да би за свагда тако обележили своје бивствовање и своје животне просторе. То исто чине данас Срби расејани светом. Европа је препуна наших дивних храмова, по којима се познајемо и распознајемо да смо православни Срби. Тако исто је и у Америци и у Аустралији, свугде износимо оно што нам је највеће и најважније – Цркву своју у којој смо рођени, у којој смо препорођени и узрастали у Господу. Хвала Богу, и у наше време подижу су свети храмови, обнављају се свети храмови. То је нада, браћо и сестре, једина нада и наша утеха. Остаћемо на овим просторима, сачуваће нас Господ, сачуваће нас свети наши који војују духовну битку за нас. Једна од највећих битака нашег времена јесте битка за Косово и Метохију, свету српску отачаствену земљу, украшену највећим светињама, највећим украсима, светим Дечанима, Грачаницом, Богородицом Љевишком, Пећком патријаршијом и многим другим – хиљаду и три стотине светиња наших је на Косову. Истина, многи су храмови данас рушевине, али, то су наше ране, ране овога народа, ране тешке и непреболне, али су заливене крвљу нашом и крвљу Христовом. И као што је Господ васкрсао и оне ће да васкрсну. Косово је било и јесте и никада не може остати да није света српска земља, док је будемо носили у срцима, мислима својим, у песмама, докле гусле буду певале о Косову, а певаће док је Србина на овој планети - Косово не може бити отуђено. Помоћи ће нам Господ. Ово је тренутак, али имамо наду и утеху, имамо пример један у историји народа. Јевреји су скоро две хиљаде година чезнули за Јерусалимом расејани широм света. И дочекали су дан да га обнове и да се населе и да опет буде њихов свети град Јерусалим и света земља Палестина. И ми ћемо сачувати Косово. Помолимо се Господу да тако и буде.

Данас смо, браћо и сестре, овде, код овога новога подигнутог храма, дивног, који је украсио Крагујевац као што сваки нови и обновљени храм украшава место у којем јесте. И многи се храмови подижу, и обнављају стари у наше време. Али оно што је најутешније и најрадосније јесте да се народ враћа Цркви својој, враћа се вери својој. А где ће другде Србин него у Цркву своју. И са вером својом да живи ово време које му је Господ дао за живот. То је наша нада. Данас немамо много пријатеља, али је најважније да имамо пријатеља Онога који је свемоћан – а то је Господ наш. Све могу у Христу који ми моћ даје – вели свети апостол Павле. Ако је Бог с нама, ко ће против нас – такође узвикује велики апостол Павле. Зато, браћо и сестре, као што народни песник упућује Марка Краљевића – бежи у цркву Марко - и ми, враћајмо се Цркви, враћајмо се вери својој, од оних најмањих до оних најстаријих, враћајмо се у Цркву своју, у наду своју, у љубав своју. Она нас никада није остављала. Нећемо ни ми њу остављати данас, која очекује нашу помоћ, нашу подршку.

Лепо је и дивно је, браћо и сестре, што градимо и обнављамо храмове, цркве и манастире. Али ти храмови које градимо треба да нам помогну да изградимо један други храм, много важнији и значајнији – то је Храм Божији у нама, у душама својим, у срцима својим. Тај Храм Господ највише воли, тим Храмом Господ куца пред вратима нашега срца да Га пустимо да се усели у нас, да нас освети, да нас обожи и да нам све Собом дарује. Ови храмови нам помажу да тај Храм подигнемо. Зато, оно чему нас Црква учи, чему нас Јеванђеље свето учи, чему нас Свети Сава учи – то прихватимо, ту науку прихватимо; и нека то буде наука нашега живота. Хришћанство, браћо и сестре, није философија, није ни етички систем – Хришћанство је живот по Христу, живот по Јеванђељу. Зато и подижемо цркве, да тим животом живимо, зато поживимо веру своју, да живот свој осмислимо, осветимо и упечатимо вером нашом светом. Нека она говори у име нас, нека нас она води, нека нас она уздиже и подиже и знајмо – нећемо погрешити и никада нећемо скренути са пута Христовога јер је Господ путоводитељ јединог пута који води у живот. Нека би дао Господ да тим путем идемо. Нека је слава и хвала Господу на свему, на овом данашњем великом дану, сверадосном дану, Божијем дану. Данас смо овде осветили не само храм, осветили смо и душе своје, осветили смо живот свој Христом Живим и увек присутним у животу Цркве своје и у животу свих нас. Зато, као што је Свети Симеон говорио своме сину Светом Сави – Чедо, чуј речи моје - чујмо и ми речи Божије, речи Христове и приђимо храму, Његовој истини и Његовом животу и знаћемо зашто смо овде, знаћемо и пут наш и смисао нашега живота.

Нека би дао Господ, браћо и сестре, да су у овом времену, духовно отуђеном времену, времену у којем постоје многе стазе и путеви, а само је један пут Христов и спасоносан – пут јеванђелски, пут Христов, пут Светосавски - да се на том путу нађемо, да тај пут изаберемо, да на тај свети пут упутимо децу своју, будућност своју. Зато, сваке недеље, сваког празника, не пропустите да у те свете дане са најмлађом децом дођете у храм да понудимо оно што им је највеће и најважније, богатство које никада не пролази и не пропада, веру у Господа Христа и живот по Њему.

Нека би дао Господ да оваквих дана и оваквих саборовања имамо што више у нашем времену и нашем животу. Ако то будемо чинили, не плашимо се, не бојмо се, Господ је са нама. Нека сте благословени, ви, овај град који је мученике многобројне дао, да је благословена земља Србија и земља свих оних крајева где живи наш српски, Православни, благочестиви народ наш. Господ вас благословио и благослов Божији са вама сада и увек и у векове. Амин!