Смирено се прихватам архипастирског жезла, свестан велике одговорности и надумне тајне епископског служења, сећајући се речи апостола који говори „Пазите, дакле, на себе и на све стадо у коме вас Дух Свети постави за епископе да напасате Цркву Господа и Бога коју стече крвљу својом“ (Д.Ап. 20.28). Страшне су ово речи, јер је Епископ као Божији домоуправитељ позван да напаса стадо Христово, које је Господ искупио на крсту и призвао у вечну заједницу са Оцем и Духом Светим. Зато је трон Епископа који следује Христу истовремено и крст Господњи, јер ходећи за Христом позвани смо да ходимо путем његовог страдања, да бисмо се тако удостојили Васкрсења и непролазне славе Царства Небеског. Прихватајући се ове свештене дужности, која надилази људске снаге, присећам се речи молитве да “божанска благодат немоћи људске исцељује и недостатке допуњује.“ Знам, да не могу ништа сам по себи чинити, већ једино у заједници са браћом мојом свештеницима и верним народом, јер је свака Епархија Црква у којој саборно живимо и деламо, служећи једни другима у смирењу и љубави, а не чекајући да нам други служе. Зато и овом приликом смирено просим ваше молитве како бих се удостојио да до краја достојно изнесем овај подвиг „правилно управљајући речју истине Господње“ и сачувавши веру православну која нам је предата од Христа Господа преко Светих Апостола и Отаца Цркве и коју смо дужни неокрњену да предамо онима који долазе после нас.
У Светој Литургији у којој смо се причестили Телом и Крвљу Христовом, проживљавајући присуство Царства Небесног, још једном смо потврдили нашу заједницу у Христу. У епископском служењу најузвишенија служба јесте управо тајна Евхаристије, јер Црква себе изражава Литургијом као заједница народа Божијег око Епископа, који је по речима Св. Игњатија Богоносца икона Христа Сина Божијег у литургијском сабрању. Зато су Литургија и богослужење плућа наше Цркве, којима она дише и живи, пловећи Духом Светим по овом животу, као лађа ка вечности.
Древни хришћански писац каже да хришћани на земљи живе али обитавају на небу и да им је свака земља отаџбина, а опет су на земљи странци. Тај парадокс је управо и суштина нашег хришћанског поимања стварности у којој живимо за вечност, али истовремено остајући дубоко укључени у све токове земаљског живота. Духовни живот није незаинтересованост за свет око нас, већ жива и стална свест да овај живот није наше крајње исходиште и да не може да буде мерило вредности за које живимо.
Пре више од шест година, промислом Божијим, као Викарни Епископ Липљански, удостојен сам Епископског чина. Ово свештено достојанство примио сам са радошћу и страхом знајући да ће моје дотадашње служење Богу, као игумана Царске Лавре Високи Дечани, морати да буде још преданије и ревносније него до тада. Деветнаест година проведених на Косову и Метохији, за мене су били највећа школа живота, у којој сам упознао овај благочестиви народ и заволео ову благословену земљу косовску и метохијску. Године рата и страдања научиле су ме како су страшни понори људске природе, њена немоћ и слабост, али и колико је велика сила Божија која се најјаче у опасностима пројављује.
Сада, када преузимам дужност Епархијског архијереја свештене Епископије Рашко-призренске, одговорност која ми се даје неупоредиво је већа. Свестан сам, да ми се поверава једна од најугледнијих Епархија наше свете Цркве. Настала сједињењем Рашке и Призренске Епархије 1808. године, ова Епархија обухвата просторе на којима је наш благоверни народ оставио за собом бројне светиње које и до данас сијају као светила наше вере и потпора наде у Христа Спаситеља. Епископије Рашка и Призренска помињу се још у давном 11. веку у повељама византијског цара Василија Другог. Засигурно, епископске катедре постојале су на овим просторима и раније о чему сведоче најстарија хришћанска предања из византијских извора, као што је житије хришћанских првомученика Флора и Лавра, који су пострадали у древној Улпијани где је у њихову част била подигнута базилика чији остаци још постоје. Посебан замах, Црква на овом простору добија 1219. године, када ове две Епархије заједно са суседним косовско-метохијским Епархијама - Хвостанском и Липљанском улазе у састав светосавске Архиепискпије Жичке, а још више од када је седиште Архиепископије пренесено средином тринаестог века у данашњи манастир Пећку Патријаршију. Манастири, испоснице, пештере које су никле широм данашњег Косова и Метохије, живо сведоче о јаком црквеном и духовном животу, који је чврсто уграђен у темеље идентитета српског народа. Ако је са светосавским и светолазаревским предањем, наш народ закључио историјски свој Завет са Богом, наше светиње су печати на тој повељи, живи сведоци наше вере и верности Христу који нас је призвао у породицу хришћанских народа. Сопоћани, Бањска, Грачаница, Високи Дечани стубови су православног и српског постојања који су одредили наш духовни и историјски пут и сежу од земље ка небу указујући нам шта смо били, шта јесмо и шта треба да будемо. Древна саборна црква Богородице Љевишке која је у прошлости била саборни епископски храм, и данас иако рањена и запаљена, сведочи својом узвишеном лепотом историју ове свештене катедре и овог древног града у коме су се вековима повезивале разне културе и цивилизације.
На овоме часном трону, седели су многи свети архијереји наше Цркве, међу којима бих посебно поменуо блаженопочившег Патријарха Павла, који је епископовао овде у Призрену пуних 33 године. Чувајући неугашеном лучу наше православне вере, одавде ју је понео на престо Патријараха Српских, светлећи тако целом нашем верном народу. Поменуо бих и Епископа Серафима, који је седео на епископској катедри Рашко-призренској у тешке дане на почетку Другог светског рата и који је заједно са својим свештенством, монаштвом и народом понео крст страдања, завршивши у хришћанском смирењу и трпљењу свој мученички подвиг, далеко од свог дома, у Албанији. На сличан начин, после тешких ратних страдања, и епископ Владимир је смирено носио бреме свога народа. По његовој жељи, сахрањен је на градском гробљу у Призрену, показујући и тиме своју приврженост пастви, која му је од Бога била поверена. Историју Цркве на овим просторима нису писали само Епископи, већ и бројни подвижници, Св. Петар Коришки и Јоаникије Девички, наши свети краљеви, али и бројни знани и незнани мученици рода нашега, међу којима су и у наша времена двојица засијала својим мученичким подвигом - Харитон и Стефан, новомученици косовски и метохијски.
Данас, када сам удостојен да пастриствујем на просторима Косова, Метохије и Рашке, наша Црква проживљава још једну, по ко зна који пут, голготу у својој историји. Али знајући да се сила Божија у немоћи пројављује, сви осећамо велико духовно укрепљење и поред невоља која свакодневно пролазимо. Обновом наших порушених светиња, наших домова и повратком расељених, стално доживљавамо духовну обнову и силину тајне Христовог васкрсења, које својом светлошћу побеђује сваку таму и смрт, и сваку тугу претвара у духовну радост. Данас је паства ове Епархије мало стадо коме Господ говори „Не бој се мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде Царство.“ (Лк. 12, 32). Зато су у овим тренуцима моје мисли и молитве заједно са мојим епархиотима, посебно старим, немоћним и повратницима, а нарочито децом. Позивам их да у чврстој нади и вери у Господа остану и опстану на својим огњиштима, сведочећи веру својих отаца и живећи достојно, попут својих светих предака. Добро знамо да је тешко живети у сталној неизвесности, гледати рушевине наших храмова и гробаља, а још теже видети наше градове без српског становништва, као што је Призрен у коме данас живи само двадесетак Срба. Ипак, нада и узданица наша јесте Господ, који нас стално учи, да у невољама не посустајемо, не дозволимо горчини да уђе у наше срце, и не губимо љубав.
Живећи на овим просторима, позвани смо да делимо ову земљу и воду, ваздух и сунце са свима онима који живе са нама и поред нас, сведочећи непрестано нашу веру у Христа човекољупца и чувајући љубав према ближњима. Господ нам је показао да је љубављу могуће победити свет. Зато је ова божанска заповест наш позив и наша дужност, посебно на овим просторима где се „безакоње умножило и охладњела љубав многих“ (Мт. 24.12). Чувајући своју веру, не смемо да изгубимо свест за васељенску мисију наше Цркве и одговорност за све око нас са којима нас је Бог позвао да делимо ову земљу. Зато наше сведочење треба да буде увек надахнуто свешћу да је сваки човек као носилац лика Божијег, позван да учествује у непролазном Царству Господњем, а да ми као сведоци истине Христове носимо одговорност, колико ће други у нама видети Христа. Одлучно бранећи свој народ и светиње, свој вековни хришћански и православни идентитет, не смемо заборавити да смо позвани да градимо мостове мира, да будемо спремни да волимо и опростимо, како бисмо се у вечном животу удостојили милости и Царства Божијег.
Зато, са овога места, обраћам се не само православном српском народу ове богоспасаване Епархије, већ и нашим комшијама - Албанцима, Турцима, Бошњацима, Горанцима, Ромима и свима осталима који живе на овој благословеној земљи, позивајући их да заједно у миру и међусобном поштовању градимо будућност за млађе генерације. Наша будућност треба да буде заснована на правди и истини Божијој, како би свако од нас пружио свој допринос праведном решењу на сва питања са којима се суочавамо. Нека би Бог дао да се на овим просторима никада више не понове дани сукоба, мржње и рата.
Обраћам се и међународним цивилиним и војним представницима, позивајући их да Божију правду увек имају изнад свих овоземаљских интереса и да стално буду свесни одговорности коју имају и пред Богом и историјом, у решавању статуса и свих важних питања на Косову и Метохији.
Користим ову прилику да посебно изразим благодарност Вама Ваша Светости, на Вашем поверењу и подршци. Ваши савети, биће ми стална потпора и укрепљење, у мом пастирском раду. Нарочиту благодарност дугујем и досадашњим Мјестобљу-ститељима ове богоспасаване Епархије, умировљеном Епископу Захумско-херцеговачком Атанасију и Митрополиту Црногорско-приморском Амфилохију, уз које сам се ових претходних месеци учио пастирском раду и одговорности, бризи и љубави за страдалну Цркву Христову. Посебно благодарим свештенству и благоверном монаштву ове Епархије који су остали верни својој Цркви, и заједно са верним народом, показали духовну зрелост и одговорност у чувању црквеног поретка и предања. Јединство Цркве, засновано на поштовању црквеног поретка и устројства, представља основни темељ на коме заснивамо наш архипастирски рад.
Са радошћу и благодарношћу посебно поздрављам браћу архијереје овде присутне, који су дошли да нас молитвено подрже и поделе са нама духовну радост. Поздрављам и све свештенике, ђаконе, преподобне монахе и монахиње, који су нам донели благослове из својих парохија и манастира широм наше Православне Цркве.
Поздрављам овде присутне представнике Римокатоличке цркве и Исламске заједнице, цивилне и међународне представнике. Искрено се надам, да ћемо развијати међусобне односе, засноване на поштовању и разумевању, али и заједничкој одговорности да чинимо све што до нас стоји да би завладали мир и слога међу народима на Косову и Метохији.
Поздрављам и овде присутне државне представнике као и све наше пријатеље, добротворе, приложнике, који годинама искрено помажу светиње и народ на Косову и Метохији, трудећи се да нам помогну да обновимо наша села и домове, цркве и гробља, прехранимо гладне у нашим народним кухињама и помогнемо сиромашне.
Коначно, благодарим и благоверном народу ове богоспасаване Епархије Рашко-призренске и свим верницима наше Цркве, који нису жалили труда да и у овим зимским данима дођу до древног и царског града Призрена. Свима вама присутним, и онима који су желели, а данас нису могли да дођу, упућујем речи искрене благодарности, уз архипастирски благослов:
Благодат Господа нашега Исуса Христа, и љубав Бога и Оца и заједница Светога Духа, да буде са свима вама. Амин!
