Дошли сте у Србију са намером да нам представите старо руско музичко стваралаштво, али и да упознате наше. Да ли сте се већ сретали са српском гусларском музиком и уопште са традиционалном и духовном музиком Срба? Имате ли неку представу о квалитету те музике?
- Што се тиче српске гусларске музике приметио сам да је очувана традиција српског гусларског певања. Она код вас никада није ни била прекинута и то је велика ствар. Сваки народ треба да буде поносан ако поседује живу традицију која никада није прекидана. Управо у томе је велика трагедија Русије, што је многе живе традиције које су некада постојале или прекидала или заувек изгубила.
Што се тиче српске духовне музике ја у њој видим древне корене црквеног песмопевања и богослужања. То је у великој већини изгубљено у Русији, пре свега мислим на византијско појање, византијско богослужење, то је то што толико фали у Русији. И то би ми могли да научимо од Срба. Музика игра битну улогу у молитви у цркви. Византијска музика или древно руско појање потпомаже у молитви. Оно што се појавило касније поједноставило је песме, а по мом мишљењу коришћење концертног гласа - смета молитви.
Свирате старе руске гусле и каљоснају лиру. У чему је занимљивост тих старих инструмената?
- Стари инструмент је као вино што дуже стоји то је бољег квалитета. Исто важи и за музику. Што је више генерација проживело ту музику, тиме она добија посебну мудрост и живост коју после дарује и нама.
Како би сте нам Ви преставили руско народно музичко стваралаштво? Шта Вас је привукло руском народном искуству?
- Руско народно искуство свиђа ми се због тога што је изворно и што је у њему доста генерација оставило најбоље што је постојало у човеку, сва своја добра осећања, чак и када се радило о тузи, несрећи... све своје молитве. Оно је на неки начин остало чисто. Та чистота је основан разлог због чега мене толико привлачи музика која припада тим старим епохама.
Чули смо да сте професионални црквени звонар и да сте мајстор свирања на звонима. Како се то постаје? Шта би сте ви рекли како се постиже добар звук звона?
- Уметност звонарства научио сам се захваљујући гуслама. Када сам почео да свирам на гуслама на Црвеном тргу, поред мене су пролазили звонари, који су се упознали са мном и позвали су ме да дођем у Кремљ на Семинар Ивана Великог. Био сам толико импреисониран да сам почео да учим ту звонарску уметност. Онда сам то практиковао у најбољим звонарама у Русији.
Добар звук звона је када успе да дочара карактер руског народа када прича причу о нама и о томе да руски народ воли Бога. Звона су увек говорила о Богу, о његовој величанствености, дубини, висини, свеобухватности Бога на земљи.
Како оцењујете концерт пред крагујевачком публиком?
- Концерт је био заиста диван и чудан. Осетио сам топлину публике. Они су ме одушевили и дали ми снагу. Успех концерта је постигнут захваљујући људима који су слушили концерт свим својим срцима, енергијама и молитвом, што нису остали равнодушни према ономе што смо радили. Мислим да је то било најбитније. Захваљујем слушаоцима
За крај питање у чему видите будућност православне музике и песме?
- Не бих хтео да делим музику на православну и неправославну. Као што је мене учио мој духовник, православни хришћанин мора према сваком човеку био он православан или не, да се понаша као према Божјој творевини. Православни хришћанин још више треба да даје неправославнима. Он је сам по себи мисионар. Само кроз љубав можемо да привучемо људску пажњу ка православној истини, кроз уметност и кроз реч. Данас се дешава процес када су људи који су били далеко од Цркве почињу да се приближавају и да се интересују за њену „чисту воду“, односно за изворну, православну музику. Последњих двадесет година расте интерес за руску стару музику. Моја статистика показује да сте пре 20 година у Русији могли гусларе да избројите прстима, а данас их има хиљаде и хиљаде. И то се не дешава само са гусларима већ и са другим музичарима који се баве традицоналном музиком, расте интерес за староруско и старовизантијско певање.
У року од 20 година највиши интерес за то што ја радим показала је Руска православна црква. Она ме је позвала да наступам на концертима на велике празнике. Био сам позиван и од стране обичних људи да свирам у кућама, на свадбама, на прославама, у сиротиштима, школама, затворима... Свирао сам и на јавним местима, у парковима и људи су ме сретали и препознавали. То је друга врста искуства од медијског када свираш напољу и када те људи препознају. За 20 година добио сам доста ученика, појавили су се и нове музичке групе. Приметио сам да судбине руских и српских музичара врло личе. Када су они стварно окренути Богу онда њихове судбине личе. Навео бих пример руководиоца ансамбла Бело платно. Оно за шта се они занимају је етничка музика, а то је та чиста вода која људима чисти срце и живот. Он враћа људима оне квалитете који су били изгубљени. Стога је он посредник између обичних људи и цркве, мисионар. Али пре тога он је радио нешто сасвим друго. Свирао је гитару и рок музику. И у Русији постоје музичари који су претходно радили нешто друго, па су се испразнили и онда у једном тренутку видели када у рок музици више ништа нису могли да пронађу осим дроге, умора, празнине, зла, сами по себи као уметничке душе, потражили су нешто што је боље од тога. Тада су се окренули изворима, ономе што су радиле претходне генерације, што су певале и свирале наше баке и деке, и тако су се окренули ка трационалној музикалној култури. Исто се десило и у Русији и у Србији. Још нам је заједничко што не стајемо само на овом прикупљању старих изворних мелодија и чувању од заборава, већ наша душа захтева контакте са Богом и онда долазимо у Цркву и трудимо се да сав свој таленат посветимо контакту с Богом. Зато наши етнички музичари певају у црквама, звоне у звона, читају псалме. За нас је то хармонија живота. То је тај стуб који нам даје живот и отвара нам нове хоризонте стваралаштва. И онда нестаје унинија, злога, љубоморе а појављују се нове речи: Хвала Богу за све.
