Тако је било и приликом изненадног упокојења блаженопочившег владике Савом пре пуних десет година. – Сећамо ли се данас речи које смо тада изговарали, сећамо ли се тих драматичних момената овде у Саборном храму у Каргујевцу, који је и споља и изнутра био обливен кишом и влагом, а нама се чинило да се у нашим сузама купа.

Временом емоције се сређују, реалност живота тече својим токовима, а ми се негде у срцу враћамо васкрслом Господу и чињеници да Владику Саву можемо тражити у небеском Јерусалиму.

Ипак, своју захвалност Богу што смо имали прилике у животу да учимо, деламо, радујемо се и свечаримо, поред човека изузетног дара и посвећености, а такав је био блаженопочивши Владика, морамо некако и посведочити. Сећања се морају обнављати, а књиге прештампавати. Дела вредних претходника треба читати и студирати, како бисмо попуњавали сопствену ризницу знања. Срећнији народи са мирнијом историјом имали су прилике да стварају, али и да вековима очувају своје храмове, библиотеке, универзитете, школе и штампарије, различите приватне колекције, на којима се свакодневно поучавају генерације које долазе. То су изворишта њихових знања, националног самопоуздања, па и мудрости. Смештени на балканској раскрсници, ми смо трпели многа разарања, али морамо признати да смо и сами разарали. Тужно је и потпуно несхватљиво када данас на интернету читамо како се наши млади људи бесомучно обрачунавају са делатношћу једног Доситеја или Мокрањца. Зар народ који је у прошлости толико погођен дисконтинуитетом, и сам још увек има снаге да кида тако малобројне, а вредне карике свог духовног и културног трајања.

Књигом која је пред нама, њен приређивач Негослав Јованчевић испуњава лични дуг према Архијереју који га је духовно подучавао и подстицао на многа прегнућа. Нас који овде сакупљене текстове са радошћу читамо, књига опомиње и подсећа на дарове које нам је оставио наш дојучерашњи савременик, епископ шумадијски Сава. Деловао је као пастир Цркве, проповедник, просветни делатник, истраживач и научник, одличан, јединствен познавалац нашег црквеног појања, човек који је разумео и дубоко осећао одговорност за Србе у расејању, како за оне у нашој околини (Румунија, Мађарска), тако и пре свега за оне са друге стране океана; био је историчар не само по вокацији, већ и по дубоком личном афинитету, али зато ништа мање није бринуо о садашњости, волео је човека и у свакоме је тражио и подстицао оно најбоље.

Своја велика знања о историји Цркве, литургици, животу Српске православне цркве, оставио је у недовршеној историји фрушкогорског монаштва, у надалеко познатој књизи о српским јерарсима, и радећи на азбучницима и текстовима две значајне православне енциклопедије: Енциклопедија православља, књ. 1-3, Савремена администрација 2002; Руске православне енциклопедије, која је већ доспела до свог 26 тома (а тек слова К). О доприносу владике Саве у припреми Руске православне енциклопедије сазнали смо тек из писма које је, поводом представљања првих петнаест томова и активности српских научника у овом издавачком подухвату, Српској цркви упутио Патријарх московски Алексеј II, фебруара 2007. године: „Мы с глубокой благодарностью вспоминаем первого куратора сербской редакции Церковно-научного Центра «Православной энциклопедии» и нашего автора Преосвященнейшего Савву (Вуковича), епископа Шумадийского.“

Књига коју данас представљамо, драгоцена је оставштина за будућност. Читаће је многи историчари Цркве, духовни посленици, литургичари, историчари уметности – ликовне, музичке – истраживачи, студенти и богослови. Можда ће нови истраживачи долазити до нових сазнања, можда ће другим очима и ушима примати поруке из прошлости, али у науци је битно аргументовано и критично трагање за истином. Прошлост морамо гледати из перспективе у којој је она настајала, а не са наших актуелних позиција. Морамо бити опрезни у доношењу судова, јер као што ми данас тешко одолевамо мишљењима и „модама“ свога времена, много је тога било и у даљој, па и у недавној прошлости, што нам је данас већ сасвим страно, па и непознато. Дуг је и трновит пут до истине. На том путу свака генерација сабира у себи наслеђе претходника, носи бреме учитеља данашњих генерација и одговорност стварања будућих. Морамо зато бити искрени и дубоко промишљени, као нова карика у ланцу трајања, а никако само нов почетак за неко ново време.

ИЗЛАГАЊЕ ДР НЕНАДА РИСТОВИЋА, ДОЦЕНТА ФИЛОЗОФСКОГ ФАКУЛТЕТА БЕОГРАДСКОГ УНИВЕРЗИТЕТА,
О КЊИЗИ ИЗАБРАНИ-БОГОСЛОВСКО ИСТОРИЈСКИ РАДОВИ ЕПИСКОПА САВЕ ВУКОВИЋА

Књига изабраних богословских и историјских радова епископа шумадијског др Саве Вуковића коју је приредио Негослав Јованчевић а објавила издавачка кућа Епархије шумадијске, Каленић, са благословом епископа шумадијског Јована, значајан је издавачки подухват и вредан прилог српској научној библиографији. Она доноси студије, расправе, чланке и приказе које је епископ Сава објавио током свог вишедеценијског научног рада, започетог још у току његових основних академских студија, радом о српским питомцима у богословији Цариградске патријаршије на Халки.

Читаоцу који је познавао њенога аутора ова књига, још пре него што је узме у руке, буди сећања на непоновљиву личност каква је био епископ Сава. Сви његови познаваоци, без изузетка, истичу да им је била привилегија, боље речено својеврсна Божја благодат, што су познавали овог изузетног јерарха Српске цркве. То, наравно, нарочито истичу они који су били у могућности да изблиза прате његов живот и рад. Био сам један од познавалаца и сарадника епископа Саве, штавише један од оних који су духовно стасали под његовим окриљем. Безбројни разговори са њиме, али и само борављење у његовој близини, оставили су на мене трајан утицај. Но свако ко је, и на неколико тренутака, дошао у контакт са њиме, без обзира да ли је црквено оријентисан или није, да ли је учен или није, био је импресиониран манирима, говором и целокупним наступом овог јединственог служитеља наше Цркве. Зрачио је својом личношћу, а био је личност–институција, ходајућа енциклопедија Српске цркве, оличење најбољег и најлепшег у њој, врхунски ауторитет у већини базичних области њеног постојања и деловања – богослужењу, проповеди, пасторалу, организацији, дипломатији, науци, култури и каритативној делатности.

Епископ Сава је имао многе таленте, од стаса и гласа до разборитости и човечности. Он ниједан од својих талената није закопао, већ се њима вредно и мудро служио, надограђивао их и развијао, и тако их, доследно Јеванђељу, вишестуко умножио. При томе треба имати у виду да му као Божјем посленику околности нису биле нимало наклоњене – у најнезгодније време је уписао богословију, у најнезгодније време је послан на епархију у Америци, а када је дошао у Крагујевац то је био један од најнезгоднијих градова за мисију Цркве, град који се хвалио епитетом црвени. Међутим, дубока вера га је одвела у богословију у време масовног одрицања од вере, пожртвованост и стрпљење су га одржали у бурама и олујама раскола Српске цркве у Америци, а непоколебљива храброст учинила је да он имперсионира и најокорелије противнике Цркве у Крагујевцу. С последњим у вези навео бих као пример његово протестно напуштање манифестације „Велики школски час“ након што су се са позорнице чуле речи „Нема Бога у Крагујевцу“.

Између осталих талената епископ Сава је имао јаку научноистраживачку вокацију. Ова књига је сведочанство те стране његове многострано богате личности. Са пуно труда и љубави он је настојао и умео да пружи свој допринос на пољу науке, пре свега у двема дисциплинама, историји Српске цркве и литургици. Штавише, он је на овоме плану деценијама давао тон научноистраживачкој делатности у оквиру Српске цркве. Иако су ове две области научног и стручног рада епископа Саве и тематски и методолошки међусобно доста удаљене, он је без проблема био успешно ангажован и у једној и у другој. Говорио је да никада није могао да се определи само за једну од ових области, чак ни да одреди која му је прва а која друга. Наиме, иако се за литургику заинтересовао врло рано, још у дечачким данима, када је почео да активно суделује у богослужењу као чтец и појац, он је током својих студија на Богословском факултету планирао да ради докторат на тему из историје Српске цркве код професора Радослава Грујића чије је проучавање историје Српске цркве, првенствено Карловачке митрополије, такође врло рано упознао, будући да је још као дечак био претплаћен на патријаршијски Гласник. Прерана смрт професора Грујића променила је овај његов план и он се окренуо другом великом ерудити чији је научни углед далеко превазилазио оквире тадашњег Богословског факултета, професору литургике Лазару Мирковићу. Под његовим менторством докторирао је дисертацијом о типику архиепископа српског Никодима тако да је током своје универзитетске каријере и предавао литургику. Већ тада је почео да ради на литургијском речнику који је остао у рукопису вероватно незавршен. Један део одредница из овог свога најзначајнијег дела из области литургике епископ Сава је објавио у тротомној Енциклопедији православља коју је издала Савремена администрација а чији је један од уредника био. Боље среће није био ни други по важности његов пројекат из литургике којег се латио по оснивању богословије у Крагујевцу – да напише уџбеник литургике за богослове – последње што је било у његовој писаћој машини у тренутку смрти био је управо рукопис ове преко потребне књиге за наше богослове.

Као што и ова књига показује епископ Сава је писао радове из области литургике којима је популарисао богослужење и богослужбене текстове. С једне стране бројне пастирске и друге архијерејске обавезе нису му допуштале да се интензивно бави литургиком у строго научном смислу, иако је он пратио дешавања у овој дисциплини на светском нивоу набављајући важне нове књиге. Он је, међутим из других, пастирских разлога своје велико знање и изванредно разумевање литургијских феномена преносио у популарне написе о богослужењу. Овим изванредно надахнутим, лепо и приступачно писаним текстовима епископ Сава је промовисао, ширио и неговао литургијску културу коју је као мало који српски јерарх свога времена поседовао. Као илустрацију размера ове његове својеврсне мисионарске делатности поменућу циклус његових предавања за широку верничку публику (негде осамдесетих година прошлога столећа) о појединим богослужењима, пропраћено слајдовима које је специјално за ту прилику дао да се ураде, на којима су били прикази свештенодејства у олтару – што је тада, када још није било телевизијских преноса богослужења, било сакривено од очију већине верника.

Из истога разлога он је инсистирао и на превођењу бгослужбених текстова на савремени српски језик како би омогућио приступ верницима том непроцењивом благу Православне цркве и на објављивању литературе о богослужбеном животу као „жили куцавици“ Цркве – како је често говорио (као што су Гогољево тумачење литургије или Шмеманова књига о Великом посту). Та практична усмереност водила га је и када је своје малобројне слободне тренутке користио да исправља грешке у једној од најраспрострањенијих богослужебних књига у нашим храмовима, Зборнику црквених песама. Нажалост, ново издање ове књиге остало је са многим од тих грешака јер издавачи нису ни знали за ове исправке епископа Саве. Сматрам важним да напоменем да је епископ Сава био отворен а не конзервативан литургичар. Био је за ред и поштовање поретка који је на снази, али приликом мога рада на превођењу божићне службе прихватио је мој предлог да превод садржи и нужни научни апарат, што је до тада урађено само у једној српској богослужбеној књизи (знаменитом преводу духовске службе епископа Иринеја Ћирића). Штавише прихватио је да рубрике типика не буду доследно преузете из постојећих издања, већ где је богослужбена пракса устаљено и општеприхваћено другачија, допуњене, па и модификоване према пракси, јер нова издања богослужбених књига треба да буду употребљива, а не да одржавају конфузију која често постоји између норме и праксе.

Епископ Сава је био ненадмашан познавалац православне химнографије. Ми који смо имали прилике да га посматрамо из певнице док из трона на солеји прати богослужење у крагујевачком саборном храму, били смо сведоци како он непогрешиво напамет заједно са нама пева и химнографске текстове који нису тако чести на богослужењу да би се знали напамет. Волео је да истакне да је православна химнографија теологија у малом и стога је у своје проповеди зналачки уносио фразеологију из богослужбених песама. Ванредан увид у химнографску литературу омогућио му је уочи општа места у литургијском песништву, што је и преточио у један од својих радова унесених у ову књигу, о византијским позајмљеницама у служби светом Сави. То један веома озбиљан научни прилог науци о старој српској књижевности (што ми је својевремено потврдио и један од најкомпетенијих експерата за општа места у српској књижевности, мој покојни професор Мирон Флашар). Познавање типика уз познавање химнографије учинило га је најпозванијим приказивачем четворотомног Србљака, једног од капиталних дела које је својевремено објавила Српска књижевна задруга. Овај његов текст по озбиљности, стручности и непристрасности представља узоран пример приказа једног научног дела. Уз похвале онога што је вредно похвале аргументовано је указао и на пропусте и то такве које је могао да уочи само неко тако изверзиран за најмањи детаљ и специфичност у комплескној материји типика као што је био он.

Највећи део књиге изабраних богословских и историјских радова епископа Саве чине његови текстови из области историје Српске цркве. То је и разумљиво, с обзиром да је он у овој научној дисциплини и квантитативно и квалитативно највише дао у своме научноистраживачком раду. Без икаквога претеривања може се рећи да је он у своје време био највећи живи историчар Српске цркве. Његова капитална дела из ове области јесу монографије Историја Српске православне цркве у Америци и Канади од 1891. до 1941. и Српски јерарси од деветог до двадесетог века. Импозантан је број чланака из ове области које је он објавио, а који су жанровски најширег спектра, од студија до саопштења. Проучавање српске црквене историје било је једна од његових животних преокупација за коју је користио сваки слободни тренутак и сваку расположиву прилику. Тако је до информације о пореклу ширита на камилавкама српских архијереја, о чему ће написати чланак, добио приликом боравка у Цариграду када је на портретима неких архијереја у двору Цариградске патријаршије приметио нешто налик нашем шириту. Нарочито је велику пажњу поклањао грађи те би га озарило проналажење и најмањег новог изворног документа. Овај његов труд није могао да остане непримећен у круговима наших водећих стручњака за историју те је због свога рада на пољу историјске науке изабран за члана Српске академије наука и уметности. Улазак у највишу српску академску институцију он је схватио не само као признање своме научном раду, већ и као исправљање неправде према другим научницима из редова наше Цркве који из идеолошких разлога деценијама нису могли да постану академици (пре свега његови професори Грујић и Мирковић).

Непотребно је истицати како је велика била акрибија у научном истраживању епископа Саве, али сматрам потребним да приметим да је толико пазио на објективност да се радије уздржавао од давања оцена и пуштао саме изворе да кажу што имају да кажу о одређеним догађајима или личностима. (У том погледу чини ми се посебно занимљив његов текст о митрополиту Михаилу Јовановићу.) Опет, будући да се одликовао истанчаним дипломатским умећем саопштавања, у књизи о српским јерарсима своје афинитете изразио је димензијама ликовних прилога – на целој страници је дао фотографије или репродукције портрета јерараха које је посебно уважавао (нпр. Светог Саве, Арсенија Црнојевића, Стефана Стратимировића, Никодима Милаша и других).

Значајна целина у овом делу књиге јесу чланци посвећени годишњицама одређених догађаја или значајних личности у историји Српске цркве. Ови текстови показују како је епископ Сава водио рачуна о ономе што се данас назива култура сећања. Они показују и његово огромно поштовање према професорима, према претходницима и према духовним узорима – патријарсима Викентију и Герману, епископима Иринеју Ћирићу, Стефану Ластавици, Хризостому Војиновићу, архимандриту Филарету Гранићу и другима.

Епископ Сава је посебно био посвећен осветљавању историје Карловачке митрополије, чији је познавалац био као нико и какав се засигурно дуго неће поново појавити. Осим тога, својим држањем, стилом свога архијерејског служења и виђењем начина на који Српска црква теба да испуњава свој Богом поверени јој задатак, он је био последњи одјек славне Карловачке митрополије. Наиме, као и чувени архијереји и други великани Карловачке митрополије, он је на складан начин у себи спајао национално и интернационално, традицију и модерност. Нарочито је истицао високо развијену црквеност код православних Срба који су живели у крајевима које је обухватала Карловачка митрополија као најбољи показатељ њене важности и вредности у историји Српске цркве, коју пак неки наши савремени надобудни а недоучени теолози умањују или сасвим ниподаштавају. Као што је целога живота сакупљао материјал за своју историјску галерију српских јерараха, тако је континуирано радио и на још једној биографској синтези – о монаштву Карловачке митрополије. Тај рад такође није угледао света а био је, колико ми је познато, скоро приведен крају у тренутку када је Свевишњи позвао к себи свога верног и вредног слугу, епископа Саву.

Друга историјска област коју је епископ Сава сјајно познавао и о њој посвећено писао јесте најновија историја Српске цркве, од краја Другог светског рата наовамо. Да је поживео више могао је написати још низ радова о овој епохи историје наше Цркве јер уз пребогату фототеку коју је скупио, у току деценија комунистичке владавине прижељно је сакупљао чланке из тадашње државне штампе о Српској цркви. Уопште, целокупна научна оставина епископа Саве велики је капитал који надлежни треба да чувају и омогуће истраживачима да је проуче.

Волео бих да ова књига буде почетак обављивања научне оставине епископа Саве, коју би издавачка кућа Каленић требало да уради из дуга према своме оснивачу. Мислим при том на докторску дисертацију епископа Саве и на књиге које је он скоро завршио а остале су у рукопису, које сам већ поменуо. Вредно би такође било сакупити објављене и необјављене а снимљене његове хомилије и пригодне беседе. Он је, наиме, уз остале своје квалитете био и сјајан црквени оратор.

Као духовно чедо и поштовалац лика и дела епископа Саве изражавам своју благодарност господину Негославу Јованчевићу и свима осталима који су заслужни што је објављена ова књига. Блаженопочившем Владици пак нека је код Бога стан души, а код људи вјечнаја памјат.

УВОДНА РЕЧ НЕГОСЛАВА ЈОВАНЧЕВИЋА, ПРИРЕЂИВАЧА КЊИГЕ
ИЗАБРАНИ БОГОСЛОВСКО-ИСТОРИЈСКИ РАДОВИ ЕПИСКОПА САВЕ ВУКОВИЋА, НА ПРЕДСТАВЉАЊУ ОВЕ КЊИГЕ

Владичански двор у Крагујевцу, 18. октобар 2011. године

Чувене речи Светог архиепископа српског Никодима, у којима даје одговор зашто преводи типик Преподобног Саве Освећеног: „А нађосмо у светим речима његовим (Светог Саве), које нам остави на утеху, јер рече: 'молим оне који ће бити после мене, због маловремености живота, да испуните оно што ја нисам завршио.' Зато, дакле, ја, смерни Никодим... следећи речима, потрудих се да бар мало ово додам. Послах у Цариград у манастир Светога Претече и Крститеља Јована, и би ми донесен овај јерусалимски типик и преведох га на наш језик с писмена грчкога језика“, а које су парафраза петог стиха прве главе Посланице Светог апостола Павла Титу (Зато те оставих на Криту да урадиш што је недовршено... ) – не наводимо да бисмо рекли како смо, ето, и ми, приређујући ову књигу, хтели недокончано да испунимо. Заиста, посао сакупљања текстова владике Саве из часописа у једну књигу било је само обично премештање докончаног са једног места на друго. Ове речи архиепископа Никодима, односно Светога Саве, то јест апостола Павла, понављамо да би истакли како их владика Сава коментарише у чланку Први превод Јерусалимског типика код Срба: „Српски владари и архиепископи су с правом сматрали да историја тече и да је њихова дужност да испуне оно што је недокончано. Свети Сава преводи пролог евергетидског типика, али то још није довољно за вршење уставног богослужења. Оно што није успео да уради, дакле, Свети Сава, учинио је архиепископ Никодим. Превео је пуни типик, испунио недокончано и извршио аманет Светог Саве.“ Као архиепископ Никодим, и владика Сава је аманете својих великих претходника, о којима је са толико љубави писао, испуњавао конкретним делима – у пастирском служењу, свештенослужењу, интелектуалној и неимарској делатности, на пољу социјалног старања... Ето, када смо престали делима, а почели само речима – епигонски – да исуњавамо недокончано, дошли смо у време када сваки разговор почиње речима криза, тешкоће, проблеми...

Забележено је да је један угледни професор Београдског универзитета друге половине XX века, на измаку свог стваралачког рада, рекао – И молима вас да не кукате над мојим ненаписаним делима, урадио сам колико сам знао и могао. Па шта ћете више – и узео је тад оловку и немо написао стих из Откривења Јовановог: И Дух и Невјеста говоре: Дођи! И који чује нека каже. Дођи! И ко је жедан нека дође, и ко хоће нека узме воду живота на дар.

Владика Сава се, као што знамо, изненада упокојио, и заиста је тог кишног јуна пре десет година најављивао да много тога одмах треба урадити, мислећи и на себе и на сараднике – које је тако ненаметљиво умео да обавеже, кроз форму необавезног успутног предлога, да без поговора приступе послу који је био важан, пре свега, за Цркву (Благовештенски крст, патријарх Герман, Радослав Грујић).

Не знамо да ли би нас упутио на поменути стих из Откривења. Једино смо сигурни да све оно што је урадио, у свим областима, обавезује да се надограђује у духу стиха светог Јована Богослова – да се стваралачки открива.

У књигу Изабрани богословско-историјски радови епископа Саве Вуковића, ушла је већина владичиних текстова које је, у облику готово свих научних жан¬рова, објављивао у споменицама, зборницима, периодичним публикацијама и часописима пуних пола века. Изостављени су радови из посебних књига које такође треба прегледати и реафирмисати.

Након прегледа доступних публикација у којима је епископ Сава објављивао радове, а по унапред утврђеном принципу да овом приликом треба поново штампати све чланке који припадају академско-научним врстама, испоставило се да према овом критеријуму ниједан прилог не треба изоставити. Постављало се једино питање да ли у оквиру истих корица могу да се нађу исцрпне научне рас-праве и такозвани „ситнији прилози“, чији је значај увек истицао у репрезента-тивним предратним часописима Гласник Скопског научног друштва и Гласник Историјског друштва у Новом Саду, тражећи понекад, добро расположен, од саговорника одговор који је од ова два часописа био бољи. Верујемо да наше разврставање у овом зборнику преко осамдесет текстова разнородне методолош¬ке усмерености неће помутити општи утисак о научном раду владике Саве.

Познато је да тежиште у богословско-научном раду епископа Саве Вуковића имају литургика и црквено-национална историја. У те две основне групе подељени су и списи приређени за ову књигу. Први, богословско-литургички део отварају теолошке расправе у ужем смислу речи (о Васкрсу и Благовестима), а другим, историјским делом књиге, доминирају прилози о црквеним личности¬ма и њиховим даровима које су несебично и самопрегорно делили са верујућим народом.

Не нагађајући зашто докторска дисертација о Типику архиепископа Никодима није објављена за живота, односно зашто је данас готово непозната, подсећамо да се у раду Први превод Јерусалимског типика код Срба о Никодимовом типику расуђује на највишем академском нивоу уз оцене које никако нису застареле, што је свакако и смисао дисертације.

Јубилеји, који и у савременим друштвима одређују културу сећања, били су чест повод настанка радова покојног владике Саве, што је истакнуто и у њиховим насловима. И након површног увида у ове текстове, јасно је да аутору није стало до пуке пригодности или понављања стереотипних и конвенционалних оцена о догађајима и личностима. Пре је реч о прилици да се, најпре изнесу недовољно познате чињенице, а потом критички и трезвено истакне стварни смисао јубилеја у црквеној и националној историји. Или да се укаже, ангажованом речју одго¬ворног црквеног јерарха, на непримеран однос световних моћника према Цркви. Овај критички став, који нажалост није чест ни у савременој историографији, илуструје владичино истицање архимандрита Илариона Руварца, оца критич¬ког поимања историје код Срба, као непревазиђеног узора историчарима, или то што није прећутао да су мемоари патријарха Гаврила Дожића фалсификат. Видеће се, уосталом, у већини историјских прилога, да су извори, за којима је тако посвећено трагао, алфа и омега његовог научног метода.

Сарадници епископа Саве често су били затечени његовим познавањем графичко-штампарских вештина, односно процеса припремања рукописа за штампу. Зато су у његовој кући графичари увек били добродошли. Међутим, није могао да сакрије љутњу када је нешто, небитно ко је аутор, аљкаво и лоше одштампано. Што су његови радови, понекад, „у ритама“ штампани, дру¬ги сносе одговорност и то је, приликом приређивања ове књиге, представљало знатну тешкоћу. Неки уочени пропусти су спорадично исправљени, али не треба крити нелагодност што су вероватно учињене и нове омашке.

Нама у Цркви често спочитавају да смо у раскораку са такозваним савременим тековинама, шта год то значило. Нема потребе да их речима деманутујемо. Нека погледају како се и какве се у Шумадијској епархији објављују књиге, и пре тридесет година, и данас. Сигуран сам, боље, озбиљније и много јефтиније, него у издавачким кућама које се поносе тим тековинама, додуше уз озбиљну буџетску потпору. И што је још важније, код нас влада стари добри обичај – благослов за рад на књизи подразумева потпуну слободу и поверење, без икаквог мешања и интервенција. Тешко да је све тако чисто код оних који говоре о нашем конзервативизму.

Како је стара и лепа француска реч омаж (hommage) поружњела због непримерне употребе, као много штошта код нас, двоумио сам се да ли да је вечерас употребим. Помињем је јер у речнику стоји hommage – 1) поштовање; 2) поклон, дар. Ми вечерас исказујемо поштовање владици Сави и обећавамо да ћемо све наше таленте даровати Цркви, како нас је он учио.