У Београду, у Српској Патријаршији, одржано је, од 15. до 23. маја 2012. године, под председништвом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, редовно заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. У раду Сабора узели су учешћа сви епархијски архијереји Српске Православне Цркве осим Његовог Блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопског г. Јована, неправедно заточеног у скопском затвору Идризово, и Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког г. Хризостома.
Свети Архијерејски Сабор је свој рад започео саборним служењем свете архијерејске Литургије у Саборном храму Светог Архангела Михаила у Београду, на којој је началствовао Патријарх српски г. Иринеј и извршен призив Светога Духа, Духа истине и мудрости, Којим Црква живи и дела свагда, а посебно на саборима њених епископа. У току Литургије верницима се, по благослову Његове Светости Патријарха, обратио епископ бачки г. Иринеј и објаснио установу саборâ као израз суштинске саборности Цркве. После свете Литургије, на почетку првог саборског заседања, Председник Сабора, Његова Светост Патријарх, у свом уводном обраћању Сабору указао је на нека од актуелних питања живота и мисије Цркве у данашњем времену, времену великих искушења код нас и у читавом свету, али и времену наде и могућности за духовну обнову.
У току овогодишњег заседања Сабора Литургија је саборно и свечано служена још једампут – у суботу 19. маја, на празник Преноса моштију Светог Саве – у храму Светог Саве на Врачару. Литургијски и духовни живот Цркве је обогаћен и тиме што је Сабор прибројао каталогу светих Православне Цркве двојицу свештеномученика и четрдесет ђака мученика пострадалих 1688. у Момишићима (Подгорица). За дан њиховог литургијског спомена и празновања одређен је исти дан на који се празнује спомен светих четрдесет мученика пострадалих у граду Севастији у Малој Азији (празник познат под народним именом Младенци) и о томе ће Свети Синод службено обавестити све помесне Православне Цркве како би све оне могле да унесу њихова имена у своје богослужбене књиге и календаре. Сабор је такође одредио да се спомен светог Никодима, архиепископа пећког, празнује 12/25. маја, а не 11/24. маја као до сада.
Сабор је потврдио решеност наше помесне Цркве да у току идуће године богослужењима и одговарајућим духовно-културним манифестацијама достојно и достојанствено прослави значајан јубилеј хришћанства и културе – 1700-годишњицу Миланског едикта светог цара Константина (313 – 2013), документа о слободи вере и савести од прворазреднога значаја, актуелног и данас не само са историјског него и са егзистенцијалног аспекта. Јубилеј ће бити прослављен у свим епархијама Српске Православне Цркве, а централна прослава ће се одржати у Нишу, родном граду цара Константина, и у Београду. На учешће у обележавању ове годишњице биће позвани сви православни патријарси и остали предстојатељи Православних Цркава, друге угледне личности светскога Православља (јерарси, теолози, уметници...), високе делегације инославних хришћанских Цркава и црквених заједница, хришћанских и међухришћанских институција и организација, као и монотеистичких верских заједница, затим представници науке, уметности и културе и угледне личности домаћег и страног јавног живота. Све припреме и сâм програм обележавања координираће саборски одбор, формиран својевремено у ту сврху, и Свети Синод Српске Православне Цркве.
Сабор је, у истом духу и смеру, поново потврдио и свој непромењени став да треба интензивирати, продубити и богословски обогатити досадашњи процес припремâ за Свети и Велики Сабор Православне Цркве, поново сазвати свеправославно предсаборско саветовање, а по потреби и више таквих саветовања, и у догледно прикладно време сазвати тај општи Сабор, са дужном одговорношћу, наравно, и уз верност богонадахнутим начелима функционисања васељенских и великих помесних сабора Цркве.
Сабор је саслушао извештај Светог Синода о његовом раду и извештаје епархијских архијереја о њиховом раду и о стању у њиховим епархијама у протеклом периоду, доневши потом одговарајуће одлуке. На заједничкој седници чланова Сабора и Централног тела за довршење Храма Светог Саве на Врачару, после анализе извештаја о свему до сада урађеном, расправљало се и одлучивало о предстојећем великом послу коначног унутрашњег уређења Храма, укључујући и облагање зидних површина мозаицима и осликавање живописом. Упознавши се са релевантним чињеницама, Сабор је питање арондације Архиепископије београдско-карловачке, по броју верникâ највеће епархије у Српској Православној Цркви, одложио за извесно време како би се извршиле неопходне припреме и обезбедила елементарна инфраструктура будућих епархија на том простору. Из истих разлога Сабор је одложио и попуњавање новооснованих епархија аустријско-швајцарске и буенос-ајреске епархијским архијерејима и продужио мандат њиховим досадашњим администраторима. Исто тако, Сабор је умолио Епископа захумско-херцеговачког г. Григорија да и даље, у својству заменика, помаже Митрополиту дабробосанском г. Николају у обављању архипастирских дужности.
Сабор је и овог пута изразио своје дубоко жаљење и уложио протест због грубога кршења људских права и верских слобода верникâ аутономне Охридске Архиепископије у Бившој Југословенској Републици Македонији, са врхунцем у незаконитом шиканирању и хапшењима невиних људи, при чему су прогони и акти насиља ескалирали дотле да је Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован по шести пут утамничен под исфабрикованим оптужбама и поново на правди Бога осуђен на две и по године затвора. У свему је најтужније и најружније то што се све збива на захтев тамошње повлашћене расколничке организације која себе означава називом „Македонска Православна Црква”. Расколничка јерархија јавно и злурадо, без икаквог зазора, ликује због судско-полицијског прогона једине канонске и општепризнате Цркве у Македонији, а нарочито због поновног утамничења њеног Поглавара. Она тиме демонстрира колико јој је стало до елементарних истина и етичких начела хришћанске вере, о светињи јединства Цркве да и не говоримо. Уместо да се замисле над свим досадашњим протестима и апелима који долазе из Православних и других хришћанских Цркава у свету и над критикама које им међународне институције и организације упућују због спреге политике и корумпираног судства и због сталног кршења људских права и верских слобода у њиховој земљи, власти Републике Македоније, нажалост, само појачавају терор над Црквом, без преседана у савременом свету.
Сабор са једнаком пажњом и не мањом забринутошћу прати и поступке власти у Црној Гори, која такође – са нешто мање директног и грубог насиља, али са сличним курсом угрожавања мисије законите Цркве у Црној Гори и државног протежирања минорне, готово непостојеће Дедеићеве секте – гази основна људска права православних свештеника и верника, не либећи се ни потпуно антицивилизацијског и за европске појмове нечувеног депортовања појединих свештеника само зато што, наводно, Православна Црква, вековима старија и од Црне Горе, и од Србије, и од сваке постојеће државне творевине на Балкану, није „регистрована” код полиције по закону из времена Брозове „демократије”. Оспоравање и самог права на постојање Српске Православне Цркве у Црној Гори, амбиције појединих црногорских политичара да, иако по убеђењу махом атеисти, уређују црквена питања, да регулишу унутрашњи живот, устројство и односе у Православној Цркви, да помоћу притисака, па и уз претњу силом, манипулишу идентитетом Цркве у Црној Гори, њихова нескривена тежња да је учине инструментом својих политичких замисли и да они агресивно обликују садржај црквеног живота православних хришћана у Црној Гори – све то представља угрожавање основних људских права и верских слобода, делатно порицање секуларног, а то значи верски неутралног, карактера савремене државе и одбацивање демократског начела одвојености Цркве и државе, као и поновно увођење историјски давно превазиђеног разликовања између грађана првог и другог реда, и то на основу њихове верске и етничке припадности. Стога Сабор од државних органа Црне Горе очекује да поштују сопствени устав и законе, а самим тим и права Српске Православне Цркве и других Цркава и верских заједница, утолико пре што то представља и њихову обавезу пред међународном заједницом.
Сабор је посебно забринут што ни после толико година од егзодуса српског народа са Косова и из Метохије 1999. и мартовског погрома 2004. године, и поред присуства међународних снага и гарантијâ великих сила, још нема никаквих услова за повратак и слободан живот прогнаникâ и избеглицâ. Штавише, и даље су угрожене српске православне светиње, домови и имовина, као и права припадникâ српске заједнице, особито на подручју јужно од Ибра. У контексту домаћег и међународног дијалога о статусу јужне српске покрајине, Сабор сматра да би наметање решења супротних резолуцији Уједињених нација број 1244, Уставу Србије и нормама међународног права проузроковало једино дугорочну – а можда и трајну – кризу и нестабилност, односно људску несрећу, на простору који је ионако одавно постао символ подељености, сукобâ и страдањâ. Једна од ретких светлих тачака на њему јесте живот и рад обновљене Богословије Светих Кирила и Методија у Призрену, чији грађани, данас у огромној већини албанске народности и муслиманске вероисповести, омогућују несметан рад ове значајне установе Православне Цркве и српског народа. Такав однос заслужује наше поштовање и нашу захвалност.
Однос Цркве и државе у Србији и у Републици Српској Сабор сматра начелно добрим, али очекује да нова влада Србије исправи грешке одлазеће владе по питању реституције одузете црквене имовине и статуса веронауке као предмета, односно катихетâ и вероучитељâ као просветних радника у јавним школама, као и да убрза процес увођења војних свештеника у Војску Србије.
Сабор са задовољством и благодарношћу Богу констатује да Српска Православна Црква одржава литургијско и канонско општење и сарадњу са осталим аутокефалним Православним Црквама, али да у том погледу постоји, нажалост, и један изузетак. Реч је о неканонском деловању епископата и клира Румунске Православне Цркве на канонском подручју других Православних Цркава, па и наше. У нашем случају, поједини епископи и клирици из суседне Румуније и даље незвани долазе у неке градове и села Источне Србије, односно Епархија тимочке и браничевске, и ту свештенодејствују, без знања и одобрења надлежних архијереја Српске Православне Цркве, рушећи тако саме основе православне еклисиологије и канонског поретка. Због сличних недопустивих поступака представникâ Румунске Цркве Јерусалимска Патријаршија је више пута најенергичније протестовала, а затим прекинула, до даљњег, литургијско и канонско општење са том Црквом. Сабор је поново, по ко зна који пут, упутио протест Патријарху румунском Данилу и његовом Синоду због неканонских упада у области под јурисдикцијом Српске Православне Цркве и са жаљењем поручио да ће, уколико појединци из сестринске Румунске Цркве – толерисани или подстицани од стране њеног Патријарха и Синода, свеједно – не престану да својим небратским и антиканонским деловањем, предузети све расположиве канонске и законске мере да се очува вековни канонски поредак и да се обустави неодговорно поигравање са светињом јединства међу Православним Цркава и међу братским народима, какви несумњиво кроз векове јесу српски и румунски народ. Ако те мере не помогну, Сабор ће бити принуђен да, са дубоким жаљењем, следи пример свете Јерусалимске Патријаршије. Саборским Оцима је притом познато да и међу самим румунским епископима, клирицима и теолозима многи не деле агресивни етнофилетистички курс који је последњих година изазвао не мале потресе у читавом православном свету. Исто тако, Сабор је, као и раније, искрено захвалан Румунској Цркви за њен коректан однос према администратору Темишварске епархије, њеном свештенству и верницима, као што и Српска Православна Црква негује братски однос са свештеницима и верницима Румунске Цркве који живе у српском делу Баната.
Мир и јединство Српске Православне Цркве нарушава, по оцени Сабора, и монах Артемије, свргнути епископ рашко-призренски, са својим присталицама, који чине праву парасинагогу (неканонско збориште) са све израженијом тенденцијом да прерасту у чисти раскол и секту. Стога је Сабор одлучио да и сада позове монаха Артемија (Радосављевића) да се, заједно са својим следбеницима бившим јеромонасима, монасима и монахињама, врати Цркви, путем покајања, са пута раскола, за који и сâм каже да је свестан „да је он велика рана на телу Цркве, велики грех пред Богом, грех који ни крв мученичка не може опрати”, и да стави у дужност Светом Архијерејском Синоду да ову одлуку образложи новим канонским преступима именованог и његовим све дубљим срљањем у раскол: стварањем „парасинагоге” унутар Цркве антиканонским, неважећим рукополагањима и монашењима, отварањем манастира и молитвених домова по Епархијама наше Цркве, јавним блаћењем, лажима, клеветама и оптуживањем Светог Архијерејског Сабора и епископата Српске Православне Цркве за јерес, лажни екуменизам, монтирање процеса, доношење пресудâ без суђења и тако даље. Уколико се монах Артемије, бивши епископ рашко-призренски, не одазове у што скоријем року позиву на повратак Цркви покајањем и послушањем одлукама Светог Архијерејског Сабора и вековном канонском поретку Православне Цркве, Сабор ће бити принуђен да предузме додатне канонске мере.
Сабор је, као и свих претходних година, много пажње посветио црквеном школству и просвети. Подробно су разматрани проблеми како Богословија, од којих неке треба да испуне стандарде предвиђене за улазак у просветни систем Србије, тако и високошколских установа, нарочито оних у региону и у расејању. У том контексту Сабор се упознао са пројектом који може много допринети квалитету теолошког образовања Срба на тлу Америке: то је пројекат под називом Српска кућа на Академији Светог Владимира, за чије функционисање већ постоје и средства и услови, тако да предстоји процес коначног договарања и реализације пројекта. Сабор је и овог пута разматрао питање адекватног привременог смештаја патријаршијског Архива, драгоцене ризнице докумената, као и питање изградње наменских објеката за Архив, Ризницу (Музеј) и Библиотеку Патријаршије. Одобрен је нови статут Човекољубља, добротворне фондације Српске Православне Цркве.
Сабор је поново подржао иницијативу Дома Карађорђевићâ да се посмртни остаци чланова српске краљевске породице који почивају у туђини пренесу и часно сахране у задужбини Карађорђевића на Опленцу. Сабор поново апелује на Град Београд да размотри могућност похрањивања костију српског, америчког и светског великана науке и духа, Николе Тесле, на Светосавском платоу или, евентуално, у крипти Храма Светог Саве на Врачару.
Састав Светог Синода остаје, одлуком Сабора, исти.
Сабор изражава своју забринутост због чињенице да је у српском народу више умрлих него рођених и да нас је сваке године мање за један град средње величине, што сведочи о дубоком моралном паду, о тешкој кризи породице и о недостатку праве вере у Бога код многих, премда се већина људи у нашем народу изјашњавају као верници и јесу верници макар у елементарном смислу те речи. Стога Сабор апелује на савест родитељâ, васпитачâ, државних чиновника и свих који могу да утичу на стање у друштву да учине све што могу да међу нама, упркос материјалној оскудици, слављење живота као највећег Божјег дара постане алтернатива несвесном култу смрти који је узео маха у савременој западној цивилизацији. Истовремено Сабор препоручује свим епархијама Српске Православне Цркве и подручним им црквеним јединицама да оснивају фондове за подршку породицама са више деце, да превентивно, пастирски и терапеутски, спречавају пошаст неморала, наркоманије, порнографије и свих других патогених појава које из корена угрожавају биће, душу и будућност српског народа и свих хришћанских народа, изложених пагубном утицају секуларизма, потрошачког менталитета, хедонизма, индивидуализма, псеудорелигиозности без појма о личном Богу, лажног хришћанства без Христа као Богочовека и без Цркве као богочовечанске заједнице, као и разних других идеологија бесмисла и безнађа. Сабор, са своје стране, позива све на живот и делање кроз веру, наду и љубав, јер – Бог је Љубав.
Доставља: епископ бачки Иринеј, портпарол Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве
Извор: званични сајт СПЦ
