ПИТАЊЕ: Молим Вас да нам направите поређење између Вашег архипастирског рада у Сједињеним Америчким Државама и владичанског труда у шумадијској епархији. Уједно, подсетимо наше читаоце да је ово петнаеста година Вашег архијерејског служења Господу.

ОДГОВОР: Ако архипастирски рад посматрамо, а требало би да је тако, са становишта јеван- ђелског програма, онда је он исти на било ком континенту и у било ком времену, јер је Христос један и исти у све векове, и Црква Христова је једна и иста свуда. Наравно, има разлике у начину и методама преношења и примања јеванђелских начела, па према томе има и одређених специфичности у начину сејања Речи Божије, јер је њива од њиве различита, односно, услови проповедања Јеванђеља могу бити различити, али семе Јеванђеља исто је свуда и увек. Зато треба знати како припремити њиву Божију која нам је поверена да на најбољи начин прими Реч Божију. Америка, па и западноамеричка епархија, јесте плодно тле за мисионарење, и то нарочито за православно мисионарење. На њеном тлу већ се појавила плејада православних светитеља, како дошавших, тако и рођених на тлу Америке. Много људи, а посебно младих људи, обратило се Христу и Његовој Апостолској Саборној Православној Цркви. О томе сведоче поједине парохије које сачињавају искључиво Американци. Оне су у моје време биле у саставу Српске православне епархије западноамеричке. Ту су такође и два манастира и три скита који су имали, а и данас имају, огромну улогу у ширењу православља и литургијског живота. За ово дело благодаран сам Богу, и поносио сам се, а и сада се поносим, њиховим трудовима и жртвама које приносе за живог Христа и Његову Цркву. Треба нагласити да се тамо парохијски живот одвија углавном у Цркви и при Цркви. Наш народ тамо, који је при Цркви, сачувао је и чува свој идентитет, своје име и своје порекло. Сви они који нису при Цркви осуђени су, пре или касније, на асимилацију и отуђење од својих корена. На почетку, мој архипастирски рад у западноамеричкој епархији није био нимало лак. Нова средина, нови услови, другачији начини живљења, па, у извесној мери, и другачија схватања вредности живота. Када томе додам и моје непознавање енглеског језика, као и специфичан начин функционисања црквеношколских општина, онда је јасно да је много тога отежавало почетак моје епископске службе. Схватио сам да се све ове разноликости могу објединити само на један начин – литургијском заједницом Тела и Крви Господње и литургијским поимањем народа као Цркве Божије. Зато сам тамо почео да служим Литургију што чешће, бар сваки други дан. Ако сам као епископ и нешто најмање тамо учинио, то нисам учинио ја, већ је то учинила Литургија и благодат Божија. Ако ме данас питате шта сам тамо радио, одговарам: служио сам Свету литургију и Богу се молио за мој, од Цркве поверени ми народ. То начело мог епископског служења је исто и у епархији шумадијској. Истина, овде су околности, услови и начин живота Цркве другачији, али моје, односно, јеванђелско начело служења је исто: служење и обнова - а не реформа – литургијског и светотајинског живота. Делатност епископа је овде много већа, поље рада је шире, поготово после пада комунизма (ако је комунизам заиста у потпуности пао), када се народ враћа својој Цркви и литургијском и светотајинском животу, али је зато сложенији, комплекснији, одговорнији, па ако хоћете и тежи. Пред целом нашом Црквом, па и шумадијском епархијом као централном (не кажем и најзначајнијом) епархијом, велики је и одговоран задатак, који се не може испуњавати без труда и подвига. Црквена и духовна испражњеност су учиниле своје и оставиле праву пустош у једном делу нашег народа. Зато данас сви заједно, а на првом месту ја као епископ, морамо да радимо на духовној обнови народа Божијег. Зато данас морамо да уђемо у народ Божији и да му пренесемо живо предање Цркве, да му пружимо правилно поимање Цркве као заједнице Бога, анђела и светитеља – људи. Наш је народ гладан и жедан Речи Божије, зато му то морамо дати да би га сачували од секташких насртаја и оних који «ревнују» али не по разуму, како каже свети апостол Павле. За то дело наш лични живот, труд и рад имају огроман значај. Све ово можемо постићи само ако смо спремни на одрицање од наших малих и себичних интереса, зарад виших циљева и остваривања Царства Божијег. Док сам био у Америци имао сам једну добру могућност, а то је да сам могао после сваке Свете литургије да у салама парохијских домова имам предавања и разговоре са присутним народом, што овде, на жалост, није случај.

ПИТАЊЕ: Од самог доласка Ви сте инсистирали на обнови и унапређењу монашког живота у нашој епархији. Подсетимо читаоце да сте препоручили свештенству да умножи молитве Господу за преподобно монаштво. Да ли су те молитве уродиле плодом? Такође, можете ли нам нешто више рећи о самом значају монашва за целокупни црквени живот, али и конкретно, колико је манастира обновљено у овом периоду, има ли новоустановљених манастира, као и да ли су братства и сестринства наших монашких обитељи увећана?

ОДГОВОР: Улога монаштва у Цркви је одувек била од огромног значаја, тим пре ако се монаштво схвати као подвиг, као послушност, а не као нешто изнад или изван Цркве. Такво монаштво увек је имало и имаће и у будућности огроман значај. Ако наш живот, како у овом свету, тако и у вечности, не извире из Литургије и не увире у Литургију, онда слободно можемо рећи да је сасвим промашен. Сам Господ Исус Христос говори: «Ко не једе Тело моје и не пије Крв моју, нема живот у себи». А Тела и Крви Његове не може бити изван Литургије, као што ни Литургије нема изван Цркве. Духовност, као онтолошки догађај, настаје, одвија се и изражава у Цркви. Основе духовности православља су еклисиолошке и литургијске, зато што се тајна спасења одиграва у Цркви. Православна духовност свој пуни смисао задобија из литургијског искуства, из опита који се поистовећује са литургијским животом. Монаштво није нека историјска, што ће рећи случајна и пролазна, установа, већ је оно дубоко искуство живота Цркве. Монаштво је управо одраз евхаристије, и оно је истинска заједница само ако се остварује кроз евхаристију. Монах није ништа друго до савршенији хришћанин. Појмови «подвижништво» и «монаштво» јесу синоними. Монаштво није безбрачништво ради неке друштвене активности, већ подвиг у најизворнијем и најпотпунијем смислу те речи. Дакле, као што рекох, монаштво не претставља покрет мимо Цркве или изнад Цркве, него је оно тело од њеног тела и њена похвала. Монах је стални тражитељ Царства небеског и зато је стално везан за Христа, јер он у земаљском животу нема ништа друго до Христа. Зато нам монаштво својим животом указује на есхатолошку реалност, која извире из Литургије. На ваше питање – да ли су молитве за монаштво, које смо предложили свештенству наше епархије, уродиле плодом, могу да кажем да делимично јесу. Знате, молитва је процес који нема ограничење у времену, већ траје, и даће Бог да траје, а овим што је до сада учињено, и поред свих мањкавости којих смо свесни, можемо бити задовољни, јер је очигледно да је у епархији шумадијској дошло до значајне обнове и мушког и женског монаштва, истина више мушког, што и сведоче наши обновљени манастири и монашки живот у тим манастирима.

ПИТАЊЕ: Можете ли нам, молим Вас, као илустрацују ових речи набројати новоустановљене манастире у нашј епархији у току ових пет година о којима говоримо?

ОДГОВОР: Да, са великом радошћу и благодарношћу Богу. Новоустановљени манастири, као и они који су обновљени у смислу да је у њима обновљен манастирски живот, су Пиносава, Ћелије код Лазаревца, Брезовац, где је изграђен нови конак, Свети Лука у Бошњанима, Прерадовац, Петковица, и ту је такође изграђен нови конак, Јошаница, Липар, Саринац и Денковац. То је, ако се не варам, десетак светиња.

ПИТАЊЕ: Сведоци смо изградње нових парохијских храмова и црквених домова. Можете ли нам рећи нешто више и о томе?

ОДГОВОР: Богу хвала, могу рећи да је оно што је започео мој претходник, блажене успомене владика Сава, на изградњи цркава и парохијских домова и других објеката, настављено и током мог петогодишњег служења у епархији шумадијској. Та изградња данас се, у већој или мањој мери, одвија у безмало свим нашим парохијама и манастирима. Готово да немамо парохију ни манастир у којој се нешто ново не зида, или не обнавља, и то је веома добро. Наравно, то није и не сме да буде једина и главна преокупација, како монаштва тако и свештенства, а нарочито мене као епископа. Али, сигурно је да не можемо ни сабрати народ ако га немамо где сабрати, било да је то храм или парохијски дом. Ако га не можемо сабрати, не можемо са њим имати много духовних веза и разговора. Радујем се што је грађевинска делатност у шумадији веома велика и, може се слободно рећи, једна од највећих међу епархијама наше помесне Цркве. Моје инсистирање је да наше храмове, црквене домове и друге објекте, испунимо народом Божијим јер, у супротном, то ће бити само споменици који ће нам бити на гордост и на сујету, а грађевинска делатност неће испунити своју сврху. Дакле, не вреди нам да зидамо макар и најлепше храмове, ако у њима нема литургије, ако нема црквеног живота. Богу хвала, опет кажем, углавном тога има, ми смо сведоци да су нови храмови данас итекако пуни верника на службама Божјим. Ми смо подигли и много нових објеката. Ево, само да наведем пример да су три човека у три манастира сами од својих средстава подигли три манастирска конака. Ту, дакле, није помагао нико други, до само они, и ову прилику користим да им се још једном захвалим и да заблагодарим и да кажем да се молим Богу да њихова жртва буде убројана у оне добре жртве које Бог прима, што ће се обелоданити онда када се будемо срели са Њим. Ту је сада и један нови конак у манастиру Каленићу, који ове године слави шестогодишњицу свога постојања. Дакле, укратко речено, грађевинска делатност у епархији шумадијској је на врло високом нивоу и мене радује управо то што је народ епархије шумадијске, иако добрим делом, на жалост, живи у немаштини, па и у сиромаштву, сачувао осећај да треба да допринесе својој Цркви својим радом. Народ није изгубио хришћанску свест, а није ни прекинуо традицију задужбинарстава, којом смо задојени од наших предака, а на првом месту од свете лозе Немањића. У ових пет година извршили смо освећење многих новосазиданих цркава. Црква Светог Илије у Обрежу, црква Свете Петке у Поточцу, црква Рођења Пресвете Богородице у Крчину и црква Светог апостола Томе у Конатицама, у потпуности су обновљене и освећене, а сазидане су и освећене брвнара Свете Параскеве Римљанке у Сепцима, црква Покрова Пресвете Богородице у Саранову, црква Светог Великомученика Димитрија у Крагујевцу, црква Светог Григорија Богослова у Грошници, брвнара посвећена Светом Николају Мирликијском у Барошевцу, црква Светих апостола Петра и Павла у Аранђеловцу, црква Свете Петке у Смедеревској Паланци, црква Светог Стефана Дечанског у Грчцу, црква Светог Пророка Илије у Гарашима, црква Светих врачева Козме и Дамјана у Загорици, црква Светог Саве у Барајеву, црква Светог Великомученика Георгија у Мијатовцу и црква Светог Кнеза Лазара у Белушићу. Наравно, зидање неких од ових храмова је почело раније, али они су у овом периоду завршени и освећени.

ПИТАЊЕ: Какви су Ваши утисци о верској настави и да ли је, по Вашем мишљењу увођење веронауке у школе у шумадијској епархији донело очекиване плодове?

ОДГОВОР: Велики је дар и благослов Божији што је у нашој помесној Цркви уведена веронаука. Благодарни смо Богу и онима који су допринели да веронаука уђе у школе. На тај начин је, у ствари, васпостављено оно што је прекинуто са идеологијом која је била наметнута нашем народу доста дуго, и која је оставила пустош и празнину не само у верском осећању и правилном разумевању црквеног живота, него и у култури и васпитању. Веронаука нам је већ дала плодове, мада по мени, још увек не у пуној мери. Данас имамо доста младог света присутног на заједничкој служби, на Светој литургији, у евхаристијској заједници, и то је, у доброј мери, плод верске наставе. Мени заиста чини велику радост то што су деца сада у прилици да пруже својим декама и бакама оно што деке и баке, на жалост, нису могли да пруже њима. Било ми је веома дирљиво када сам гледао како унук узима руку свога деде и своје баке и учи их како треба да поставе прсте руке како би се правилно прекрстили. Све ово говори да веронаука већ пружа своје плодове. Међутим, веронаука, по мом скромном мишљену, није још увек дала пуне плодове свога рада, но сигурно да није то ни могла да учини у овом релативно кратком периоду, у односу на дужину трајања оног периода без веронауке. Када кажем да није дала свој потпуни плод, мислим конкретно на учешће наше деце у Светој литургији. Има ту још увек много пропуста. Најчешће до пропуста долази код оних који предају веронауку, како код самих свештеника вероучитеља, тако и код вероучитеља који нису у свештеничком чину. Проблем је, а ово није критика него опомена, што неких вероучитеља недељним и празничним данима нема у Цркви, на литургији, а сигурно је да то деца виде. Сигурно је и то да се не може увек бити на литургији, али ако вероучитељи деци, поред сазнања о Богу, о вери, о врлинама хришћанским, о светим тајнама, не успеју да у срце унесу и да им у душу усаде литургију, као основ нашег живота и нашег живљења у Цркви, веронаука ће још увек храмати. Зашто ово говорим? Па, ако хоћете, сви кодекси и правила људског понашања и живота, да не говорим хришћанског, управо су на литургији, односно, извиру из литургије. Зато је, по мени, литургија најбоља веронаука. Али, није исправно поимање литургије као нечега што може само интелектуално да се сазна, без учешћа у њој, него је исправно поимање литургије као живота, као заједнице Бога и људи, као дела Божијег и дела народа Божијег. Литургија, како ја то често понављам, спушта небо на земљу и уздиже земљу на небо. Ако на часовима веронауке то будемо успели да засадимо у душама наше деце и омладине, онда ћемо бити срећни. Иако ће плодове таквог делања можда тек наши наследници осетити и видети у пуној мери. Али, овај период у коме смо ми позвани и призвани да веронауком деци приближимо литургијски живот, није лак. Напротив, тежак је и тражи велика одрицања и од вероучитеља, али и од ученика. Зато, понављам, не можемо очекивати потпуне плодове већ сада, али немојмо губити наду, јер је нама Богом дано да надокнадимо оно што је пропуштено, да засадимо и залијемо добре плодове, а Божије је да ти плодови узрастају у будућности и да сасвим сазру у Царству Божијем.

ПИТАЊЕ: Сведоци смо и интензивне издавачке делатности наше епархије. Да ли је и то део мисионарских напора?

ОДГОВОР: Кад сам устоличен за епископа шумадијског, чини ми се да сам у приступној беседи рекао да сам овде дошао да, ако можда и не могу да унапредим, онда барем да подржим и наставим оно што су моји претходници започели и урадили. Издавачка делатност епархије шумадијске под именом «Каленић» је већ толико заживела и стекла углед, не само у епархији шумадијској и не само у нашој помесној Цркви, него, иако то може звучати нескромно, и у Православљу, а добрим делом, чак и код неправославних. Књиге које наша кућа издаје, данас се добро читају и добро су примљене, на првом месту код православног живља, а верујте, сведок сам да то штиво читају и инославни, што је јако добро. То је заиста део наших мисионарских напора. Непосредни разговори много значе, ту се човек другачије осећа, може да прекине саговорника или предавача, може да пита, мада оно што разговарамо можемо и да заборавимо, зато што свако ново сазнање потискује оно старо, али оно што се напише то остаје. Оно што устима говоримо и што срцем осећамо, то преносимо у писану реч, а писана реч остаје сведок времена у коме једна генерација живи. Зато сматрам да издавачка делатност наше епархије не сме никако да сустане, већ да је морамо даље унапређивати. У прошлој години смо издали пет или шест наслова. То за нас, у овом времену и у овој ситуацији, заиста није мало. Ипак, морам са тугом да констатујем, један мали број људи критикује нашу издавачку делатност, али ја мислим да је та критика изазвана чињеницом да су они себе и своје слабости видели у томе. Конкретно мислим на књигу «Lex orandi» Петроса Василијадиса. Мада, да кажем и то, пре неколико дана су ми били наши људи који живе у Грчкој, у Атини. Када су чули да смо превели и објавили ту књигу, рекли су ми да су од срца благодарни и захвални Богу што је та књига доступна и на нашем језику. На крају, недобронамерна критика нама може само да буде подстрек да радимо још усрдније и боље. Ако је наша издавачка делатност добра, ако служи на корист Цркви и за добробит заједнице, за исправно поимање Бога и светотајинског живота Цркве, онда смо ми заиста срећни и благодарни Богу на томе.

ПИТАЊЕ: Какви су наши односи са широм друштвеном заједницом, као и са државним властима? Да ли је та сарадња задовољавајућа?

ОДГОВОР: Ако упоредимо каква је била сарадња Цркве са друштвеном заједницом и државним властима у прошлим временима, са тим каква је она данас, разлика је, могу слободно рећи огромна, као између неба и земље. Наравно, у позитивном смислу. Али, то још увек не треба да нас опусти, па да помислимо како је све савршено и да не треба наше односе унапређивати и подстицати. Свака сарадња која је успостављена на здравим основама, а ми као људи Цркве мислимо да су то основи Цркве, односно, истина и правда, од огромне је користи за све, без обзира какав је онај са којим у том процесу сарађујемо, и у шта он веровао. То је заиста од огромног значаја. Свака сарадња је добра ако нема жеље да се у њој доминира над другим. У нашим данашњим односима нема доминације. Они су засновани на равноправности и међусобном уважавању. Доминира само Божији суд и Божија правда. Наше је, а то смо, на крају, и дужни као хришћани, да изграђујемо мир око себе. Свети апостол Павле поручује: «Гледајте да са свима будете у миру, поготово са онима који су у вери.» Дакле, наша сарадња треба да буде још плоднија и делотворнија, да би била на корист и друштву и заједници, али и Цркви, као носиоцу свега онога што је хришћанско и свега онога што је позитивно.

ПИТАЊЕ: На шта би, по вашем мишљењу, у блиској будућности требало обратити посебну пажњу? Шта је то што нам највише недостаје и у ком правцу би се требао развијати наш црквени живот?

ОДГОВОР: Треба обратити пажњу пре свега на литургијски и светотајински живот Цркве. Треба развијати свест, како код нас пастира, тако и код верног народа, о суштинском значају литургијског живота. Литургијска заједница Бога и народа Божијег, односно, Света литургија, није ту само за епископа, или свештеника, или теолога, или за једног човека, ма ко он био. Света литургија се служи за заједницу, јер где нема заједнице нема ни Свете литургије. Такође, сама Света литургија није плод неке високе философије, нити у њој има неке теолошко-догматске неразумљиве терминологије, тако да је она приступачна и разумљива верном народу. Литургија нам је дата да кроз њу и у њој и са њом овде и сада задобијамо предокус Царства небеског. Захвални смо Богу што наша епархија данас има приличан број апостолских делатника, проповедника јеванђеља, свештенослужитеља и свештеноделатеља «велике тајне Цркве у свету», али нам још треба мисионара, самопрегорних јеванђелских свештеника и истинских богослова. Морамо да схватимо да ширењем јеванђеља и православља пружамо народу Христа као Цркву, Христа као Живи Живот, Христа као парохију, као манастир, односно, једном речју, Христа као Литургију. Такође, важна нам је жива парохија и активности свештеника и парохијана у њој. Црква није сервис за пружање некаквих религијских услуга. Живот у Цркви је служба, а служба је позив и призив, којим нас је Бог позвао и призивао, пре свега преко свете тајне крштења и других светих тајни, а нас свештенослужитеље и кроз свету тајну свештенства. Ми на тај позив морамо да одговоримо онако како доликује хришћанима. Хтео бих, на крају, да се у најкраћим цртама осврнем на свој петогодишњи архипастирски рад у епархији шумадијској. Лично, ја нисам задовољан собом, јер знам да сам требао много више да допринесем. Поновићу речи мога претходника, владике Саве, који је, када је примао орден наше Цркве, рекао: «Знам да ме Бог неће питати шта сам урадио, него шта нисам урадио.» Тако и ја овога пута могу да кажем да ће ме Бог питати шта нисам урадио, а требао сам, а сигурно је и да сам могао. Али, ако је ишта урађено неким мојим посредништвом, ја ту ипак не видим себе и своје заслуге, већ искључиво благодат Божију и служење Светих литургија. Како се осећам после пет година? Задовољан сам као хришћанин што је Црква у епархији шумадијској жива, што је то живи организам. Али, када се осврнем уназад, на ових пет година, онда могу рећи да се осећам као неки орач који цео дан оре своју њиву, а увече, када треба да пође кући, види да је нешто заиста узорано, али констатује да је могло и много више.

разговор водио

Никола Миловић, протојереј