Након прочитаног Јеванђеља, окупљеном народу се обратио ректор подсећањем да је Црква пред велике Господње празнике установила припремне периоде, те да смо ми данас готово превалили већи део тог пута и приближили се највећој тајни, а то је да је Бог постао човек. Ова велика истина је посебно назначена тиме да је Бог желео и хтео да постане човек. То је највећа тајна наше побожности. Уочавамо да иницијатива за овакав догађај долази од самога Бога, Који тиме улази у заједницу са човеком. Заједница је основ тајне спасења човека и заједништво се налази у сталној опасности пред тежњом човека да се осами. Заједница је последица онога што познајемо као постојње Бога у заједници Свете Тројице, те последица Божијег избора да се у заједници спасавамо, желели ми то или не. Не можемо се спасити у самоћи, јер човек не може са се спаси сам, осамњен. Видимо да се у данашњем јеванђељу сви изговарају о недоласку на прославу, кидајући тиме заједницу. То је оно што ми осећамо као бреме времена у коме живимо, где се свако затвара у себе, где се ограђује од спољног света, те индивудуализам постаје норматив модерног живота. Када кажемо могу ја сам, постали смо као Каин који је на Очево питање где му је брат одговорио, зар сам ја чувар брата својега. Проблем је у томе што се чак ни међу самим хришћанима не чини више никакав напор да се заједница у друштву, браку, на радном месту, комшилуку...на били ком месту очува. А она је темељ нашег спасења. Зато на празник Праотаца и на празник мајки сетимо се љубави која је узроковала наше постојање и даровала нам заједницу са другим бићима које волимо, а која ће бити пут спасења, никог појединачно, већ свих нас заједно као Тела Христовог.

Након причешћа верног народа, мајке и све хришћанке су приредиле послужење у парохијском дому за сав народ, чиме је литургијско славље настављено дружењем верног народа и свештенства.

протођакон Мирослав Василијевић