А како да се не радујемо на овај велики Дан Пасхе која је дан васељенске ралости и мира? Овом победом радује се читав свет и све што дише и скеколика твар. Радујемо се, јер је Господ победио и разрушио смрт, и уништио "државу смрти", одиосни власт смрти. Васкрсењем Христовим се над свеколиком твари, разбуктала и разблистала светлост долазећег свеопштег васкрсења које чекамо: "и живота будућег века" како исповедамо у Символу вере. Заиста је Пасхална рапост бескрајна, јер се у њој раствара свака жалост и сумња. А у Црквеним песмама певамо: "нико нека не рида због сиромаштва, јер се јавило опште Царство". Зато ми у прослављању Васкрса треба да заборавимо све увреде и огорчености: те зато и певамо у васкршњој служби "и онима који нас мрзе опростимо све Васкрсења ради". Зато ни облачак туге, ни сенка тамних успомена не смеју да помраче блиставо небо светлоносног пасхалног Дана.

Пасхална радост је тајанствена и у својој пуноћи надилази свакога од нас. Васкршње откривење Божанске радости и славе нас, тако често, рекао бих, изненађује и затиче духовно неспремнима. Зато нас Црква и припрема за светли дан Пасхе дугим покајним постом, узводећи нас путем поста и молитвеног бдења. И без тога би свецели смисао Пасхалне победе за нас остао неразумљив и непојмљив. Пасхом се завршава Страсна Седмица. И радост долази кроз Крст! Радост вечна ушла је у свет кроз Крст Сина Божијега, кроз Гетсиманску жалост и добровољно страдање и смрт Јединороднога на Крсту. "Јер Крстом радост дође целоме свету", опет певамо у Цркви. Свети Оци нас уче да је Васкрсење изнутра нераздвојиво од Крста, од страдања и саме Смрти Христове. И не само за нас него и за самога Христа, за "Начелника Живота". Пасха јесте тајна Живоноснога Гроба.

У прослављању Васкрсења Христовог све је пуно светлости, тишине и љубави Божанске: Господ спасава свет! У томе и јесте, заиста, наше уздање, потпора и нада. Али, како је само непрозирна, чак и за Божанску љубав та ноћ греха! И никада нисмо у стању да до краја осетимо сав тај крајњи ужас греха, учмалости и противљења. "Својима дође и своји Га не примише (Јн. 1,11). Не само да Га нису приммли, но су Га и одбацили, одрекли Га се и осудили, и предали Га на смрт. Један од дванаесторице Га је издао. 0, како су лако иста уста која су претходно на Цвети ускликивала победничо "Осана!" безумно почела да вичу "Распни Га раслни!"

У дане Старасне Седмице се, пред нама, јасно разоткрива страшни бездан греха, немоћи и неодговорности палога човека. Црква нас подстиче да изнова и изнова проходимо кроз ту страву и тај ужас. Јер грех који је одвео Спаситеља на Голготу није ничији туђи грех, није "њихов грех", већ наш заједнички грех! Како објашњава Свети Филарет московски, Крст Христов је састављен од свих наших грехова и наша неправада улази у оно бреме које је Он понео. Грех се чини на земљи, али потреса Небо, и Сина Божијега низводи на земљу, узводи на Крст и затвара у тесни Гроб. И само тада, када до краја проживимо тај безизлазни мрак греха, приближавамо се Пасхалној радости и опитујемо истаниту радост ослобођења: "другачијега, вечнога живота почетак".

Христово Васкрсење јесте победа над смрћу, над смрћу човековом. Јер управо у човеку смрт јесте плата за грех. После грехопада људи су почели да умиру, то јест да тиме престају да буду људи. Јер човек није бестелесни дух, и разваплоћена душа, није цели човек. Бог је саздао човека као душу и тело, у нераздвојном јединству, ради бесмртнога живота. Грех је разбио то јединство учинивши само биствовање човеково немогућим. У томе и јесте истински ужас смрти. И зато смрт јесте непријатељ, по речима Апостоловим, последњи непријатељ.

Кроз целу Педесетницу и у свакм недељни дан ми певамо: "Празнујемо умртвљене смрти, разрушење ада и другачијега вечнога живота почетак". Црква сједињује тугу и радост: "Синоћ се погребох са Тобом, Христе, а данас устајем са Тобом, Васкрсли. Сраспех се са Тобом синоћ, Ти сам ме прослави, Спасе, у Царству Своме...."

Свети Владика Николај жички је певао: "Христос Васкрсе, земљу потресе, тугу однесе, радост донесе". И заиста је Васкрс велика радост, потрес неба и земље, одгнање туге, победа над смрћу и ђаволом и над сваким злом, и доношење радости Живота Вечнога.

Сав смисао хришћанског живота јесте у томе да смо створени за вечни живот. Смрт је у међувремену ушла, и њу Бог није створио, како каже богонадахнуто Свето Писмо: "Бог смрти не створи, него је завишћу ђавољом смрт ушла у свет" (Прем. Сол. 2,23-24). Кроз послушност човека ђаволу улази у свет и грех и смрт. Међутим, Бог је јачи и од греха и од смрти и од ђавола. Смрт која је, дакле, с ђаволом и човеком ушла у свет, бива побеђена Христом; кроз Христово оваплоћење, страдање на Крсту и добровољно прихватање на Себе наше истинске људске смрти, и почивања у гробу три дана. Он на Васкрс васкрсава као Богочовек, побеђује смрт и отвара нама широм врата Вечнога Живота.

Васкрсење Христово није само вера у бесмртност душе, јер су и многи други народи веровали у бесмртност душе, него је наша вера, вера у васкрсење човека, у бесмртност целога човека, и душе и тела. Зато и доживљавамо смрт као трагедију, као несрећу, као тугу, јер она раздваја човека, разбија јединство душе и тела. И зато плачемо када нам умире неко које нам драг. Људски је плакати и туговати, а хришћански није очајавати. И баш зато што тугујемо кад се раздвајамо најбољи је доказ љубави, јер љубав неће да се прекине и пресече и престане, то је управо доказ у нама самима, од самог Бога дати доказ, да смо створени за Живот Вечни. И зато је Васкрсење наша нада, јер заиста је Васкрсење испуњење свих наших нада, жеља, чежњи, свих слутњи и носталгија људских. И на крају сва природа сведочи да је Бог Творац Васкрсења.

Од почетка до свршетка света два су највећа догађаја који су се догодили на земљи. То су страдање Сина Божијега из љубави према роду људском и Његово славно васкрсење из мртвих. Страдање Христово и победа Христова. Још очекујемо трећи догађај раван овима двама по величини. То је други долазак Христов у сили и слави, када ће бити и суд Божији. Ова три догађаја осветљују живот наш, откривају смисао страдања и указују на пут спасења. Благо онима који ово разумеју: децом светлости назваће се. "Сва страдања садашњег времена нису ништа према слави која ће нам се јавити", каже Свето Писмо. Зато хришћани треба да знају за живу душу у себи, за живога Бога на небу и за живот вечни у Царству Небеском. Шта нам треба више од овога? Све друго је споредно и ништавно према овоме. Заиста од ова три знања не постоји никакво важније знање у свету. А та три знања показао је и потврдио Господ Исус печатом крви Своје и светлошћу Васкрсења Свога. На нама је кад ово знамо да тако и творимо. У наше дане најважније је од свега покајање— свих и свакога.

Кад човек учини покајање за све грехе своје, онда му се казује само собом шта све даље треба чинити. Казује му се како треба да се исповеди, да пости, да светкује недељу, да иде у цркву на Службу, да врши молитву, да чини милостињу, да се причешћује, да чита Свето Писмо и друге побожне књиге, једном речју,  да извршава све заповести Божије.

Само праведници и покајници могу се истински радовати светлом Васкрсењу Господа. Само они могу видети славу која их чека као децу Божију, као синове и кћери Царства Небескога. Зато и сва наша страдања садашњег времена нису ништа према слави која нас чека, ако верујемо у Васкрсење Христово и загробни живот.

Света милост Божија нека вас све покрене на покајање. Благослов васкрслог Господа Христа нека оживи и осветли душе ваше. Да живи будете на славу Божију, сада и увек, поздрављајући све вас победоносним поздравом:

ХРИСТОС ВАСКРСЕ! – ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!