Постепено, међутим, празник је проширен и добија значај у смислу да се почело са обележавањем победе Православља против било каквих неистина, односно јереси, и уопште славна победа Цркве над овим најразличитијим непријатељима. То је разлог зашто се у неким православним црквама, што је случај и у нашој Цркви, да би се истакла победа Православља, чита Символ вере, који је најсажетији текст наше Цркве и који кроз Свете Оце, који су учествовали на прва два Васељенска Сабора (Никеја, Цариград и 325, 381), јасно указује на кључне принципе садржаја учења хришћанске вере.
Празник Православља има велики теолошки значај за хришћански живот, а начин на који живимо односи се на наше спасење. Напор од стране јеретика да искриве и промене хришћанско учење Цркве, која је открила Тројединог Бога и која је научена од Исуса Христа, светих ученика и њихових наследника, у ствари, био је покушај да се блокира пут спасењу човека, да се он држи даље од Бога, далеко од спасења у Христу. Дакле, победа Православља јесте празник ширења истине. Појава јереси заснивала се на лажи. Лажју човек не може да се изграђује, па тиме ни да се спасе.
У савременом свету напретка, али и страха, улога Православља показује се као жива нада за бољи и праведнији свет. Одговорност и подвиг хришћана на принципима Јеванђеља предуслов су за убедљиво сведочење у свету у коме живимо. Позвани смо да постанемо апостоли Христови, остављајући по страни старог човека греха и почињући да у нашим животима живимо храбро и доследно по Божанским заповестима Исуса Христа. Морамо имати веру светих, који, како се каже у посланици апостола Павла, "вјером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, беху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други пак беху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не беше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским". (Јевр. 11, 33 - 38).
Тек тада својим животима учествујемо у Христовом животу. Доказ истине који видимо у нашим животима, са свим карактеристикама горе поменуте посланице апостола Павла, налазимо у нашим светитељима. Затим, било свештенство или мирјани, спремни смо да поновимо нашем ближњем исту фразу коју смо чули у Јеванђељу, када "Филип нађе Натанаила" (Јован 1, 46а) да га убеди да постану ученици Исуса Христа, и рече му: "Дођи и види" (Јн 1,47 б).
Грешку коју праве атеисти, неверници и равнодушни према поруци Јеванђеља је да они одбацују Божју Реч пре него што себи дају прилику за спасоносно учење Исуса Христа. Као што је немогуће да неко постане лекар или инжењер, ако се неколико година не посвети проучавању науке, на исти начин је немогуће разумети значај хришћанског живота ако у нашим животима не дође до промене у складу са Божанским заповестима Исуса Христа, односно освећења, суживота и послушности Цркви. У исто време, светост живота хришћана најдинамичнији је и најубедљивији доказ истинитости хришћанског учења.
Теолошки садржај Празник Победе Православља изражен је јасно у Синодику (одлука - декларација) Седмог Васељенског Сабора, наглашавајући да "како су Пророци видели, јер су апостоли научили, као је Црква примила, учитељи како су одогматили, васељена као се сагласила, благодат како је засијала, истине као се доказала, лаж како је прогнана, премудрост како се смело исказала, Христос како је наградом потврдио, тако мислимо, тако говоримо, тако проповедамо: Христа, Истинског Бога нашег и Његове свете поштујући речима, списима, мислима, жртвама, у храмовима, у иконама , као истинитог Бога и Владику пошујући и клањајући се Њему, а Свете, ради истог нам Господа и као Његове верне служитеље, чествујуђи и одајући им односно поклоњење. Ово је вера Апостола, ово је вера Отаца, ово је вера православна, ова вера Васељену утврди".
Недеља Православља је славље победе, а ми смо и даље позвани да сведочимо Православну веру у савременом свету. Благодат Божија постоји и дела кроз нас, када се наши животи приближавају животу Христовом. У светој тајни Причешћа ми цели свет пригрљавамо у љубави Христовој. Ово је такође мистична димензија православне Божанске милости, да осећамо и светске проблеме као наше. Благодат Божија је у нама, и то не само када говоримо о теолошким питањима, већ када осећамо у себи унутрашњи подвиг. Да бисмо били свесни наших граница и наше слабости, али и наших огромних могућности кроз благодат у Цркви, морамо да се упоредимо са Христом. Ако било шта чинимо без вере у Исуса Христа, постоји ризик да се почини грех. Живети као хришћанин значи живети врлински, где год и у ком год времену да се човек налази. Живот хришћанина прасликован је у животу Исуса Христа, када учествујемо у Његовом животу, када се подражава Његов живот и Његова дела. Када волимо све људе као што Бог заволе нас.
Ове године свештенство, монаштво и верни народ Богоспасаване Епархије жичке слави Недељу Православља без Епископа на жичкој катедри. И управо данас, у Недељу Православља, сећамо се свих Епископа жичких, Никифора, Јоаникија, Викентија, Корнилија, Никанора, Саве, Јефрема, Николаја, Германа, Василија, Стефана и Хризостома, чувара Цркве, чувара вере апостолске, вере наших светих Отаца. У блаженопочившем Епископу Хризостому Жичком имали смо мудрог пастира, благог родитеља, великог подвижника вере и отачких предања, литурга светогорског калибра, Хиландарског молитвеника, Оца који је ишао стопама Светог Саве и Светог Арсенија. Данас, без његовог очинског благослова, захваљујемо се Преосвећеном Епископу шумадијском Господину Јовану, администратору Епархије жичке, на великој љубави и искусном руковођењу бродом Цркве Христове у Епархији жичкој, којим Нас је Бог изобилно благословио. Долгоденствуј, Преосвјашењејши Владико, на многаја љета!
