Давно су Свети оци казали да богослов није само онај који богословствује, који говори о Богу, који пише о Богу, него је богослов онај који живи Богом, и живи за Бога. Најтачнији превод термина богослов и теолог јесте да је то онај човек који се моли. Теолог се најпре моли. То увек говорим себи, али и овој деци, као и свештеницима мојим, али и вама, браћо и сестре. Хришћанин није хришћанин ако се не моли. Епитет богослов и теолог никада не можете понети ако се не молите. Многа друго звања човек може да стекне и без Бога, али ово које се тиче Бога, без Бога не може. Не може без Духа Божијег.

Свети Григорије Богослов био је на само богослов, као што рекох, него је живео Духом Светим. И Дух Свети њега је просвећивао и освећивао да је могао да напише толико књига о Богу и о Светој Тројици. Као што чусмо у данашњем Апостолу, „свакоме се даје пројава Духа на корист, јер једноме се даје кроз Духа ријеч мудрости; а другоме ријеч знања по истим Духу“ (1. Коринћанима 12, 7-8). И реч Духа и реч знања „по истом Духу“.

Подсећајући се ових речи Светог апостола Павла, и данас се често питамо шта је човеку на корист? Хришћани одмах одговарају - оно што је човеку неопходно у оба света, и у овоме и у ономе - вечном животу. Све је то корисно човеку. Корисно је само оно што је Божанско, што је бесмртно, што је вечно и што је Богочовечно, како кажу Свети оци. Само је то човеку потребно, оно што је Богочовечно.

Када човек размишља о Богу и о човеку? Само онда када Господа прихвати не само као Бога и не само као човека, него као Богочовека. И то је Бог наш. Он је наш Бог, јер је и Бог и човек. Ето, зато нас Бог најбоље разуме, зато нас Бог најбоље зна. Ово нас обавезује да Бога и ми разумемо. Кроз молитву, кроз љубав, кроз веру, кроз наду, кроз подвиг, кроз труд, најбоље ћемо Бога разумети, браћо и сестре.

Све што није Богочовечно, све је то штетно за човека. И не само за човека, него штетно је и за творевину. Апостол Павле често говори о ономе шта је потребно човеку, шта је корисно, шта је штетно: „Све ми је дозвољено, али све не користи“ (Прва Коринћанима 6, 12); „А све што није од вјере гријех је“ (Римљанима 14, 23). Све што ми радимо, како живимо, што говоримо, што деламо, није спасоносно ако нема корена у Христу. А оно што није спасоносно, штетно је. Зато ће Свети Симеон Нови Богослов говорити о томе да није добро оно што се не учини на добар начин.

Како ћу да знам да ли је оно што ја радим, што ти радиш - добро? Превери Црквом, брате и сестро, провери Светим Јеванђељем. Зато је апостол Павле давао све за Христа, али Христа није давао низашто. Све су апостол Павле и Свети Григорије сматрали за трице, а једино што је драгоцено јесте да имају Бога у себи. Најкорисније и најпотребније за човека, као што рекох, јесте Богочовек Христос и његово Свето Јеванђеље. То је оно што нам нико не може узети, Христа и Јеванђеље нико нам не може отети. То нам не може узети ни смрт.

Како каже један Свети отац, Христа и Јеванђеље не може нам узети ни ђаво, ни у овоме ни у ономе свету. Јер и Христос каже: „Не сабирајте себи блага на земљи, гдје мољац и рђа квари, и гдје лопови поткопавају и краду; него сабирајте себи блага на небу, гдје ни мољац ни рђа не квари, и гдје лопови не поткопавају и не краду“ (Матеј 6, 19-20). А чиме ми можемо да сабирамо та блага на небу? Само христоликим и богочовечанским врлинама, смиреношћу, кроткошћу, богочовечанством. У те врлине спада и милосрђе, љубав, чистота срца.

Ове врлине чине човека вечним, бесмртним, чине га небеским. Човек сам себе одређује и осигурава. Бира или вечност Христову, или вечност која није Христова, него ђавоља, како каже Преподобни Јустин Ћелијски. Човек је за вечност створен и обезбеђује је и у једним и у другим приликама. Само вечност која је са Христом је права вечност.

Шта значи живети са Христом, живети у Христу? Кад живи човек са Христом или у Христу, испуњен је свим оним што је најважније, испуњен је радошћу, испуњен је љубављу. Испуњен је свим оним врлинама које човека красе као икону Божију, као слику Божију.

Наш испуњење у овом смислу зависи од тога да ли препознајемо да је земаљско благо трулежно у односу на небеско које је вечно. За ово поимање, потребно је да човек има здрав ум. А здрав ум, то је око душе. Неопходно је имати неповређен ум. А човеку је ум повређен кад одступи од Бога, кад одступи од свега онога што је Божанско, што је вечно, од онога што је бесмртно. Човеков ум боголиком суштином је небочежњив. Чезне за небом, чезне за Богом.

У овој чежњи је живео Свети Григорије Богослов, кога данас прослављамо. Учио нас је да ум човеков престаје да буде ум богочежљиви када обузда себе страстима и слабостима овога света. Све што није од Христа, штетно је. Неко ће питати, да ли постоји неки регистар кориснога и потребнога? Да, постоји, браћо и сестре. То је Јеванђеље Христово. Хоћеш ли да провериш себе какав си човек, какав си хришћанин, какав си свештеник, какав си епископ, какав си богослов, само завири у Јеванђеље. И у самом Јеванђељу каже се да је оно корисно за све, и за поуку, и за карање када треба, али и за праштање. Све то имамо у Јеванђељу.

Стално се нешто мучимо, постављамо нека питања и људима и Богу, и другима, и не добијемо одговор. Не можемо га ни добити ако га не тражимо у Јеванђељу. У Јеванђељу има више одговора него што цело човечанство може да постави питања.

Живимо ли по Јеванђељу, нећемо се огрешити ни о Бога ни о људе. Јер тамо је све речено. Живиш ли Јеванђељем, онда ћеш наћи решења и својих проблема и проблема у породици, и у држави, и у Цркви, и у селу, за све ћеш наћи решење, али само ако живиш Јеванђељем. Јер у Јеванђељу је, као што рекох, све свето, све Божанско. А свето потиче увек само од светога. Од грешног не може да буде свето. Може грешник да постане свети, али док је грешан од њега не може да постане свето. Али кад се грешника косне Христос, када га дотакне Христос, Христова светлост, он постаје свет.

На почетку морамо имати Христа да би могли постати свети. Није појам светитељства недостижан. Како су светитељи постали свети? Тако што су, између осталог, испуњавали само две заповести Божије, љуби Господа Бога свога свим срцем својим, свом душом својом и свом мишљу својом; и воли другога као самога себе. То чини, и већ смо постали свети.

Само свети поседују реч мудрости, Духа мудрости као Свети Григорије Богослов. Ко има тог Духа Божански је мудар. А ко нема Духа Божијег, може да буде мудар, али само по телу, не по Духу. Не може бити Божански мудар. То је огромна разлика. Сви ови дарови дају се нама да живимо светим животом у Цркви. Цркву је Бог створио од Бога, светих и од нас људи. А живећи у Цркви, људи живе у Господу Христу и у свакој мудрости. Зато су Свети оци и Свети Григорије говорили да све дајемо за свашта а Христа низашта.

Христов човек је у исто време и чудотворац. А чудотворство је опет дар Духа Светога. То ће нас сачувати од гордости. Ако знам да певам и да је то мој дар, никад не знам да певам добро. Ако мислим да чиним добро, а не схватам да је то дар Божији који је мени дат, ја немам никакве користи од тога што чиним добро. Бити Христов човек, значи живети Христом.

Нека би Господ дао да и ми живимо Христом, да замолимо Светог Григорија Богослова да нам помогне да ми, да наш ум, да наш језик говори о Богу и да нам помогне да живимо Богом. Тако ћемо наћи праву меру човековог живота и човековог достојанства. Бог вас благословио и свако добро даровао. Амин!