Христос васкрсе! Овај свет већ дуго покушава да обезвреди ту потресно-сверадосну вест, да обесмисли тај поздрав, то радосно ускликивање које кличемо ових дана! И не само да покушавају да нам докажу да Христос није васкрсао, него да Христиос није ни постојао, да је то само измишљотина, обмана и подвала. Међутим, Св. ап. Павле јасно нам говори: “Ако не васкрсе Христос, узалуд вера наша!” (1 Кор 15, 17). Ако лишимо Хришћанство те пасхалне радости, ако одузмемо од Хришћанства Пасху – шта ће остати? Заиста, готово ништа. Остаће некаква смутна успомена на једног необичног Учитеља, а Његове речи о љубави и смирењу остаће само тужна повест о још једном у низу трагичних неуспеха. Остаће само цинична мисао: шта може да учини та проповед љубави и братства у свету у коме све једнако триумфују Пилати и Јуде, фарисеји и управитељи, у коме је све и свагда саздано искључиво на сили, искључиво на страху, искључиво на принуди? И, истину говорећи, управо то и хоће да докажу од најдавнијих времена сви непријатељи Христа и Хришћанства, сви они којима није стало ни до Правде Божје ни правде људске, чему смо и ми данас сведоци.
Нажалост, ми православни Срби смо то кроз нашу историју дубоко доживели, а сада посебно доживљавамо кад нам на правди Божјој и људској отимају Косово и Метохију. Моћници овога света када нису могли да нам одузму тело почели су да нам чупају душу и срце, тиме што нам чупају Косово и Метохију као нашу жилу куцавицу. И то је оно што нам помућује Васкршњу радост ове године. Али ми знамо да је Искупитељ наш жив и да ће нас искупити заједно са Косовом. Косово и Метохија за нас није само питање територије нити само географски појам, Већ пре свега и изнад свега то је питање нашег духовног бића. Зато оно јесте и остаће у срцима нашим у то верујемо као што верујемо да ће Распети и Васкрсли Господ утешити наш бол и тугу и обрадовати да нећемо Косово изгубити ни овога ни онога света.
“Зашто тражите живога међу мертвима? Зашто оплакујете Нетрулежнога међу трулежнима”, питали су анђели жене Мироносице које су дошле да обиђу гроб Христов. Свеколико Хришћанство, у суштини, јесте опит вере, који се понавља свагда изнова, као први пут, кроз оваплоћивање вере у богослужењима, црквеним речима, појању и бојама. Неверујућем човеку све то може да се учини као некакав привид. Он слуша само речи, види само неразумиви обред и схвата само његов спољашњи аспект. Али, за верујућег човека све то само зрачи изнутра, и то не као доказ, већ као плод његове вере, као живот вере у души, у свету, у историји. Зато таму и тугу Страсне Седмице ми осећамо као оно што је стварно, живо и савремено. И ми, заиста на Велики Петак плачемо под Крстом, проживљавајући све што се тада збило у тој победи зла, издаје, кукавичлука и неверности. И ми заиста, на Велику Суботу, са потресношћу и са надом, гледамо у тај Живосносни Гроб. И зато сваке године заиста можемо да празнујемо Пасху, Васкрсење Христово. Пасха није само успомена на догађај који се једанпут збио у прошлости. Пасха је стварни сусрет у срећи и радости са Оним Кога смо срцем одавно упознали и срели као Живот и Светост која обасјава све. Пасхална ноћ сведочи да Христос јесте Живи и да је Он са нама, и да смо ми живи и да смо са Њим.
Али, ево, долази Пасхална ноћ! Ноћ у којој нема никакве лажне светлости, када је све погружено у таму, и када све, чини се, одговара оном мраку који царује на земљи. И у храму је, такође скоро мрачно. Нико нам ништа не каже и не објашњава: нема никакве пропаганде, нема громких речи, нема утехе. Али, ми и не очекујемо никакве људске речи и доказе, јер они и онако никада и ништа нису доказали. Али чујемо две речи свештеника “Христос васкрсе!”
Само две речи! Ни објашњење, ни доказ! Тај глас само саопштава и објављује: “Христос васкрсе!” И збива се чудо и чује се радосни одговор: “Ваистину васкрсе!” И душа прима те две речи, и срце прима те две речи, и оно што је најдубље и најистинитије у нама прима те две речи. Тада нестаје таме, тада нестаје мрака и ми ступамо у ликовање Пасхе, и познајемо познањем несумњивим и неоспоривим да се још једанпут, на наше очи, свршила победа. Победа над злом, победа над тамом, победа над мржњом, победа над страхом, победа над смрћу. И ми са Апостолом кличемо: “смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа? Васкрсе Христос и живот живује. . .”
Ваистину, Васкрсење Богочовека из мртвих залог је и почетак свеопштег васкрсења, зора незалазног “осмог” дана. Царство Божје међу нама и у нама, живот будућег века који се открива већ овде и сада. Стога је на Васкрс све испуњено светлошћу и радошћу, а посебно ми хришћани који, очима вере, видесмо Васкрсење Христово.
Свеславним Васкрсењем Својим Господ нам је осигурао двоструко васкрсење: васкрсење душе и васкрсење тела. Васкрсење душе из греха, јер је грех – смрт душе, гроб душе; васкрсење тела из трулења, које је кроз грех овладало људском природом. Мржња је смрт душе, гроб душе; пакост, гњев, похота, лењост, мрзовоља, оговарање, клевета, уопште сваки грех.
Све нам ово говори да је сваки човек мој и твој вечни брат и бесмртни сабрат. Зато треба добро да пазимо како поступамо са њима! Зато пази шта мислиш о њему, шта говориш о њему, пази шта желиш њему. Јер у вечности имаш живот с њим. Зато нека све у нама буде бесмртно и вечно: и наша љубав према човеку, и наше добро, и наша истина, и наша правда. Да се не постидимо у оном свету ни своје љубави пред Господом Вечне Љубави, ни свога добра пред Господом Вечнога добра, ни своје истине и правде пред Господом Вечне Истине и Правде. А вечни Бог и Господ је и зато постао човек да све Своје учини нашим. Бог је постао човек да би човека учинио Богом по благодати.
Зато будимо Божји сваког дана и сваке ноћи, будимо Његови свим срцем, свом душом, мишљу и свом снагом. А то ћемо бити ако непрестано приморавамо себе, на молитву, на јеванђелску љубав, на правду на свето јеванђелско добро и јеванђелски живот. Не будемо ли радили тако, разнеће нас сласти и страсти овога света. А онда, сучим ћемо изаћи пред Господа?
Неко је од Светитеља рекао: “Нико се не спасава сам“. То јесте: спасавајући себе од греха и зла, човек самим тим припомаже и спасењу својих ближњих. Јер сви људи сачињавају једну духовну породицу, једно духовно тело. Хтео или не, ти самим животом и дижеш људе око себе и обараш: дижеш их к небу сваким својим добром, обараш ка паклу сваким својим злом. А Господ нам стално говори кроз Своје Јеванђеље: “Нека зна да ће онај који обрати грешника с кривога пута његова спасти душу од смрти, и покрити мноштво грехова.
Господ није страдао и васкрсао за само једног човека или један народ. Он је страдао и васкрсао за све оне који Верују у Њега, који верују у загробни живот. Он је то све учинио из Његове превелике љубави према нама као икони Својој. Зато нас апостол Павле и опомиње да се сећамо Његовг страдања, погребења и васкрсења, јер каже: “Скупом сте ценом плаћени” то јесте ценом Крвљу Сина Божјега. Зато је и наша љубав према Њему и другим људима, љубав вечне радости, јер је божанска, јер је света, јер је вечна. Та и таква љубав нас сбратимљује и са људима и са анђелима у загрљај вечне радости.
Ми данас живимо у свету такозваних револуција, у свету преврата у свету глобализације. Живимо у свету, како веле, највећих прекретница. А не запитамо се куда све те прекретнице воде данас? На жалост, највише воде у злочине, у убиства. Па зар то нису лажне револуције, лажни преврати, који не воде човека бесмртном животу и Вечном Животу, који не воде човека правој истинској срећи! То је револуција палог у рају који је човека навео на грех. Та прекретница скренула је воз људског живота са шина бесмртности у смрт, у амбис смрти. Али ту је Васкрсли Господ који је Својим Васкрсењем победио све смрти и све амбисе оних људи који Верују у Њега и у загробни живот.
У чему је разлика свих тих револуција и револуције Господа Исуса Христа! У томе што сав свет и Европа уче, попут лажног папизма: “циљ оправдава средства”. А Јеванђеље Христово учи: не, циљ не оправдава средства, већ добар циљ тражи увек само добра средства и добар се циљ може остварити само увек помоћу добрих средстава. Ништа се добро у свету не може постићи помоћу лошег, већ само помоћу доброг. Господ Исус Христос је дошао у овај свет и страдао и Васкрсао да би људе спасао од греха, да спасе грешнике од греха, а не да сатре и убије грешнике због греха.
Ми верујући се разликујемо од неверујућих тиме што верујемо у Васкрсење Господа Исуса Христа и у своје лично васкрсење. И ми овакви кави смо треба да сведочимо једну истину, заједно са Апостолима, да сведочимо Васкрслог Господа. Васкрсао је Господ, васкрсао је човек. То је наше сведочанство.
Зато позивам сав верујући народ цркве Божје у Шумадији да својом вером, љубављу и хришћанским животом посведочимо “да смо народ Божји као и Свети преци наши па да се знамо определити за Истину и Правду Божју”.
Страдални и Васкрсли Господ најбоље нам је показао врлине љубави, смирења и праштања, зато их и ми прихватимо јер су спасоносне, јер су чудотворне, јер су исцелитељске, јер су свемоћне. Зато и ми имајмо љубави Божје, смирења Божјег и праштања Божјег па са црквеним песником запевајмо громогласно и рецимо свима и онима који нас мрзе: ,,Данас је дан Васкрсења, просветлимо се људи, и загрлимо једни друге и рецимо, праштамо све Васкрсења ради”, јер “Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и онима који су у гробовима живот дарова”.
Све вас, драги моји у Васкрслом Господу поздрављам победоносним поздравом: ХРИСТОС ВАСКРСЕ! и одпоздрављам: ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!
Ваш у Васкрслом Христу,
Јован Епископ шумадијски
