Сећање на велике људе из прошлости и на њихове заслуге представља не само израз благодарности једне генерације за наслеђена материјална и духовна добра, него је то и доказ њених здравих духовних снага, здравог расуђивања и правилне оцене давних догађаја и личности које су их стварале.
Овим речима блаженопочившег Патријарха Германа, написаним поводом 800 годишњице рођења Светога Саве а надахнутим речима Светога апостола Павла (Јев 13, 7), истакнута су три значајна момента за живот сваке генерације - сећање, расуђивање и настављање дела великих људи претходних генерација. А највећи од свих великана из нашег народа кога се непрестано сећамо, о коме стално промишљамо и чија дела следујемо је несумњиво Свети Сава. Заиста ми немамо кога да се више сећемо из рода нашег као свога просветитеља, учитеља и старешине, до Светог Саве, кога данас прослављамо.
Прослављамо Светога Саву јер је он прославио Бога светом вером и светим животом по тој вери и зато је и сам прослављен славом непролазном.
Прослављамо Светог Саву јер је он постао обиталиште Духа Светога, кроз чија уста је говорила Премудрост Божија, чије је срце било испуњено разумом, знањем вечним и непролазним, познањем тајни овога света, познањем смисла људског живота, знањем о томе како треба човек да живи овде на земљи и знањем о живом и вечном Богу. То знање о Богу није било само интелектуално већ знање које је плод заједничарења са Богом. Другим речима, Свети Сава је Бога познао и као Божији човек био је од Бога познат.
Прослављамо Светог Саву како би нам његова вера и живот, оличени и испуњени у прихватању двеју новозаветних заповести - о љубави према Богу и о љубави према ближњима (Мт 22, 37-39), били путоказ ка смислу нашег живота и пута којим се тај циљ може постићи.
Зато је за свештенство, монаштво и за све нас децу, Светога Саве, он био и остао узвишени узор и углед како да верујемо и поступамо јер је Свети Сава о коме често говоримо да је подизао школе, цркве и манастире, подигао највећи храм - а то је његов народ, његова духовна деца коју је он узидао и која су се узидала као живо камење у Цркву Христову која је Тело Његово (Јн 2, 21; Еф 4, 12).
Тако поучени од Светога Саве, ми Срби знамо, Светосавље нас је учило и учи да у сваком човеку видимо брата јер сваки човек има лик Божији у својој души, и самим тим има вечну божанску вредност. С тога ни једног човека не треба сматрати за средство за постизање циља, па макар и најузвишенијег.
Свети Сава је учио и учи свој народ у свим поколењима да останемо чврсто у својој вери, односно да православно верујемо у Бога и живимо по тој вери. Права вера води у прави живот, погрешна вера у пропаст. Управо зато и Свети Сава, као велики богослов нашега рода, и инсистира и говори о правој вери, да би свој народ упутио на пут исправног и спасоносног живота. А то је одувек био задатак богословља, то је био и јесте смисао борбе против јереси, не зато што су јеретици само другачије мислили, већ зато што су својим ставовима водили у кривоживље. Лажна вера - лажни живот.
Сва наша историја на овом немирном Балкану била је и сада је, борба да очувамо Светосавље ту душу народа и њене вечне вредности. Свети Сава је повео ту борбу и води је непрекидно са нама и кроз нас. Та светосавска борба јесте, на првом месту, борба против свега што прља, ружи и убија народну душу. А душу убијају греси. Зато мајка Јевросима надахнута Светосављем пева своме сину: Боље ти је изгубити главу него своју огрешити душу. То је Светосавско Јеванђеље мајке Јевросиме.
Светосавље позива верујући народ на духовно узрастање и на православљем надахнуту просвету и културу, нераскидиво везану за изузетну личност и просветитељску делатност светитеља Саве. Зато ко са овог извора живе воде Светосавља пије, никад неће ожеднети. О томе сведоче и мудре речи једног Светог оца који каже да је: Свети Сава као веран ученик древних учитеља Цркве, богослов израстао из Светог Предања и аскета прожет духовним искуством подвижника претходних векова, говорио и творио на нов начин, али не нове ствари.
На то упућује и црквени песник називајући Светог Саву равноапостолним учитељем и просветитељем. И заиста он то и јесте. Он је првенствено просвећивао свој српски народ, кога је природно највише и волео и зато је највише себе и дао за њега, али ми Светог Саву не можемо сместити само у оквире своје нације.
Свети Сава је био Христов, он је Христа свугде сведочио својом вером и својим делима и као Епископ свакоме са ким је долазио у сусрет проповедао је Христа. Зато, опет, песник каже да је он Васељенски апостол. То и јесте разлог што Светог Саву данас славе и у другим помесним црквама.
Чиме је то Свети Сава велики и славан? Господом Христом. Јер је вером у Господа Христа и животом у Христу, Растко, преобразио себе у Светог Саву, и постао највећи Светитељ и највећи Просветитељ рода српског и непобедиви духовни војсковођа нашег народа на свим бојиштима. Обучен у свеоружје Божје, у јеванђелску истину и правду, љубав и смирење, молитву, пост и милост, веру и трпљење, он је из века у век водио наш народ из победе у победу. Он и данас води, из победе у победу, сваког Србина али и сваког другог човека који истински живи онакав живот какав је живео Свети Сава.
И данас се Срби позивају на Светог Саву, и то је дивно, али колико је оних који га у животу истински следују? Дивно је бити потомак Светог Саве по народности, али је стидно не бити његов потомак по јеванђелским начелима. Дивно је позивати се на Светог Саву као миротворца, али је стидно правити немире и стварати свађе међу браћом својом. Дивно је рећи ја сам Светосавац, али је стидно мрзети другога и самовољно процењивати ко јесте а ко није Светосавац.
Тешко је бити човек. Не само тешко него и најтеже. Човек не може решити проблем човека. То је Свети Сава осетио јаче него ико и зато је побегао за Богочовеком Христом у Свету Гору где се научио свему ономе што је касније пројавио.
Отац Јустин Ћелијски следујући Светоме Сави говорио је: Лако је бити сунце, или небо, или земља, или звезде, или вода, али је тешко бити човек. У свим световима најтеже је бити биће које се зове човек. Само у сарадњи човека са Богом, човек може да реши и решава све проблеме човека. Зато је Богочовек и дошао да спасе човека и зато је Свети Сава живео и просвећивао човека Богочовеком.
У временима великих моралних и духовних криза људи првенствено болују од самоуверености и гордости. Охоли људи су пркосни и према Богу и према људима и у томе је, рекли би смо, главни узрок искључивости и сукоба. Још када човек самога себе прогласи безгрешним и свезнајућим, онда долази до масовног рушења свих ауторитета - почевши од Оца на небу до оца и мајке на земљи. Тако је дошло до многобројних сукоба: брачних, породичних, друштвених и међународних. Свему томе доприноси и материјалистичко доба у коме живимо. Што се човек више везује за блага овога света он све више губи мир и спокојство, и бива испуњен страховима сваке врсте јер није лако ни сачувати стечено благо које могу лопови да покраду, мољци да нагризу и рђа да оштети (Мт 6, 19-20) а камоли уживати у њему.
Све ово нам говори и позива нас да се данас зауставимо и станемо пред Светим Савом, нашим највећим народним учитељем смирености и кротости, па ћемо тако научити да су управо смиреност и кротост најзначајније особине Светог Саве којима треба тежити.
Стога у овом али и сваком времену, ми као Хришћани и као следбеници Светога Саве, нисмо само посматрачи већ и учесници савремене историје и живота. Ми смо зато и одговорни и пред Богом и пред историјом. И зато смо позвани да угледајући се на Светог Саву и црпећи из његове богате ризнице веру, наду, љубав и миротворство, будемо у стању да надрастемо тешкоће овог нашег времена, толико бременитог и немирног сукобима сваке врсте. Само тако бићемо у стању да маслиновом гранчицом хришћанске љубави и добре воље допринесемо добру своје Цркве, свога народа и човечанства.
Нека би дао Господ да нам у том делу од помоћи буду и молитве Светога Саве код Оца нашега Небескога, сада и свагда и у векове векова. Амин
Свако истинито добро од Бога и Светог Саве жели вам ваш у Господу,
Јован Епископ шумадијски
Дано у престоном Нам граду Крагујевцу 27/14 јануара 2009. године.
