ЗА ДОЧЕК ОВОГ ПРАЗНИКА СЛУЖИ ВЕЛИКОГОСПОЈИНСКИ ИЛИ УСПЕНСКИ ПОСТ КОЈИ ПОЧИЊЕ 1/14. АВГУСТА, А ЗАВРШАВА СЕ УОЧИ ВЕЛИКЕ ГОСПОЈИНЕ.

Сава, епископ шумадијски

ПОХВАЛА НА СВЕЧАСНО УСПЕНИЈЕ ПРЕСВЕТЕ ВЛАДИЧИЦЕ НАШЕ БОГОРОДИЦЕ
СВЕТОГ ЈОВАНА ДАМАСКИНА

1. Ову ти исходну трећу реч учиних, о Мајко Божија, страхом и Љубављу према Тројици, Којој си послужила, Очевим благовољењем и силом Духа, примивши Беспочетну Реч, Свемоћну Божију Мудрост и Силу. Прими, зато, топло усрђе, моћ превазилазеће. И даруј спаење, страсти душевних ослобођеwе, болова телесних олакшање, од невоља избављење, мирно стање живота, просветљење Духа.

Обичај је заљубљенима у нешто да то држе стално на језику, и да дању и ноћу умом то замишљају. Нека ме зато неко не кори што трећи пут, поред претходне две, чиним ову садашњу похвалу Матери Бога мога, као неки дар исходни. Јер, не да Њој дарујем, него себи и вама присутнима, о, божанствени и свештени саборе, предлажући јело душекорисно и спасоносно одговарајуће овој свечтеној ноћи, зарађујем тако духовно весеље. Јер, као што видите, захватила нас је оскудица у јелима. Зато и припремам ову гозбу, иако не скупоцену, нити достојно Оне која је позвала, него колико може да најнужније задовољи глад. А не потребује Она похвала од нас, него ми потребујемо славу од Ње. Јер Прослављено, како ће се прославити? Како ће сунце постати сјајније? Извор светлости, како ће се просветлити? Него нама самима, овим что чинимо, венац плетемо. „Јер живим ја“, вели Господ, „и оне који Ме прослављају“.

А слатко је, заиста слатко пиће вино, и хранљиво је јело хлеб. Пошто „вино весели, а хлеб срце човека укрепљује“. Али шта је слађе од Мајке Бога мога? Она ми је ум мој заробила, језик ми је Она свезала; Њу и будан и у сну замишљам. Она је Мајка Логоса, Она је и дародавац Речи. Поред нероткиње, Који неплодне душе чини плодоноснима. Њено свечтено и божанствено ПРЕСТАВЉЕЊЕ данас празнујемо.

Ходите, зато, да узиђемо на тајанствену Гору, и поставши изнад животних и материјалних појава, и ушавши у божански и неухватљиви примрак, и будући унутар Божанске светлости, песмохвалимо бескрајномоћну Силу Христову.

Како је из Надсуштаствене превасходности нематеријалне и свему оностране Очеве утробе, неиступљиво сишао у девствену утробу Богородице, и био зачет и оваплоћен, и кроз страдања добровољно ишао на смрт, и са телом које од земље има рођење, и кроз пропадљивост, стекао непропадљивост, па се ка Оцу опет повратио, и Своју по телу Матер привукао ка Своме Родитељу: Њу Која је била Земаљско Небо - преселио је у Земљу Неднебеску.

2. Данас је духовна и одушевљена Лествица, - Којом сишавши на земљи јави се и са људима поживе, - користећи се смрћу као лествицом, са земље на небо се преселила!

Данас земаљска Трпеза, Која је Небески Хлеб Живота - Жар Божанства, безбрачно носила, би узета са земље ка Небесима; и Вратима божијим на истоку - врата Небсеа се отворише.

Данас из земаљског Јерусалима, Град Божији Одушевљени, ка Горњем Јерусалиму пресељава се; и Она која је Прворођенога све твари, Јединороднога из Оца, као Првенца Јединородног из Себе родила, настањује се у Цркву прворођених; и Ковчег Господњи, Живи и Словесни, преноси се у станиште Сина.

Врата рајска се отварају и дочекују богоносну Њиву, из Које израставши Дрво Живота вечнога уништи непослушност Евину и смртност Адамову. Сам Христос, Узрочник живота свих и свега, Пећину уклесану, Гору некаменосечену дочекује, од Које Камен без руку одсечен - васељену испуни.

Брачна Одаја Божанског оваплоћења Логоса, као у славној одаји почину у Гробу, одакле улази ка небеској одаји да славно са Сином и Богом царује, а Гроб као невестинску собу нама на земљи остави. Гроб као невестинска соба?! Да, и од свке невестинске собе свесјајнији, не блистајући бљеском злата, ни сјајем сребра и одсјајима драгог камења, или украшен свиленом и златотканом одећом и порфиром, него Богосветлећим сјајем Пресветога Духа; не узрокујући  спајање тела земаљских заљубљеника, него свезама Духа сједињење преподобних душа с Богом, боље и слађе од сваког другог.

Овај је гроб лепши од Едема! (...) Јер тело смртно са земље на небо пресели, док је онај (Едем) уздигавши се, у земљу свукао родоначелника Адама. (...)

Овај је Гроб драгоценији од некадашње Скиније, примивши словесну и живу и Богосветлећу Светитељку, и Живоносну Трпезу, која је имала, не хлебове предложења, него Небески Хлеб; не огањ материјални, него је примила невештаствени Огањ Божанства.

Овај је Гроб славнији од мојсијевског ковчега, имајући удела не у сенкама и праобразима, него у самој Истини, јер је примио чисти и златовидни Сасуд, који је као плод донео Небеску Ману. Таблицу Живу, која је примила Уписану Реч, прстом Божијим - Свемоћним Духом - оваплоћену као Логоса Ипостасног, Кадионицу златну, која је родила Божански Жар, и сву творевину омиомирила.

4. (...)

Сиђи, сиђи, Владико, да, мајци дужан, узвратиш што дугујеш за одгој! Испружи Божанске руке, прими Мајчину Душу, Ти Који си у руке Очеве предао дух на Крсту. Кликни к Њој неки слатки шапат: „Дођи, Лепото, Најблискија моја“, Која лепотом девичанства зрачиш изнад сунца. Дала си ми оно што је Твоје; ходи наслади се заједно онога што је Моје. Ходи, Мајко, ка Сину! сацаруј са Оним Који је из Тебе и заједно са Тобом сиротовао!

Отиди, Госпођо, отиди! Не по мојсеовски: Узиђи, и скончај: него већма: Скончај, и тако узићи! Душу предај у руке Сина Твога. Предај прашњаво - праху, јер ће и оно бити заједно узнето.

Подигните, народе Божији, очи своје, подигните! Гле, на Сиону Ковчег Господа Бога над војскама, и њему телесно предстадоше Апостоли, сахрањујући Живоначално и Богопријемно Тело Њено, а нематеријално и невидљиво оружје Анђели, са страхом служитељски предстојећи Мајци Господара свога. Сам Господ присуствује, Који је свуда присутан и све испуњује и све обухвата, Којему места нема ниједног, јер је све у Њему, као Творачком и  и Свесадржавајућем Узроку.

Гле, Дјева, Кћер Адамова и Мати Божија, због Адама Тело у земљу шаље, а Душу због Сина у Небеска насеља предаје.

Нека се освећује Град Свети, и на благослове нека добије благослов вечни!

Проласку Божанског Тела нека проходе Анђели и нека Гроб украшавају.

Нека га украшава Сјај Духа Светога!

Нека се припремају мириси, и нека се они миропомажу свепречистим и свемирисним Телом Богородице.

Нека дође вино чисто, и нека поцрпе благослов из пречистог Извора благослова.

Нека се весели Замља полагањем тела! Нека радосно трепти ваздух узласком Духа Њеног. Нека дувају лахори росоносни и пуни благодати. Сва твар нека празнује узлазак Богоматере. Хорови младића нека кличу. Језици ритора нек теку похвалама. Срца мудраца нек философирају о чуду. Старци, који имају чесну седину, нека нетремице плодоносе созерцања. Сва творевина нека приложи свој допринос, јер ни тамо не може достићи ни најмањи део вредности Празника.

5. Ходите сви, да умно саотиђемо са Одлазећом.

Ходите сви, да љубављу срца сиђемо ка гробу заједно са Силазећом.

Окружимо најсвештенији Кревет.

певајмо свештене химне, овако што припевајући:

Радује се, Благодатна, Господ је с Тобом!

Радује се, Предодређена Мајко Божија!

Радује се, Предизабрана предвечним Саветом Божијим!

најбожанскија Младицо Земље!

Обиталиште Божанског Огња.

Духа Светога најсвештенија Статуо.

Изворе Воде живе.

рају Дрвета живота.

Жива Лозо Божанскога Грозда, точећи нектар и амброзију.

реко пуна миомира Духа Светога.

Земљо Божанскога Жита.

Ружо девичанством најсветлија и одишућа миомиром благодати.

Крине Царскога огртача.

Овца која роди јагње Божије, Која узима грех света.

радионицо нашега спасења.

узвишенија од Анђелских Сила.

Слушкињо и Мајко Божија!

Ходите, да Гроб пречисти обгрлимо, и божанску благодат поцрпимо.

Ходите да душевним наручјима свагдадевствено тело Богородице понесемо, и заједно у Гроб уђемо, и са Њом саумртвимо се, одступајући од телесних страсти, а саживимо живот бестрасни и пречисти.

Да чујемо божанске химне произношене из невештвених уста Анђелских.

Уђимо поклањајући се, и познајмо чудесност ове Тајне: како би узета, како се уздиже, како се узнесе ка небу, како предстоји Сину изнад свих Анђелских чинова! Јер нема никаквог растојања између Мајке и Сина.

Ова „Беседа на Успеније Богородице“ одржана је на гробу Богородице

у Гетсиманији, на сам Празник Успенија, и то после прве две, као трећа,

најкраћа „Похвална Беседа на Успеније“, изговорена и она у току ноћног бдења.

Превео епископ Атанасије (Јевтић)

Иконграфија Успења темељи се на апокрифним текстовима. Тачно време њеног настанка није познато, али једна представа смрти Богородице из VII-XIII века очувана је у Сионској цркви у Јерусалиму. Стари примери ове теме, сачувани у сликарству Кападокије и на уметничким предметима малог формата цариградског порекла, потичу из IX и X века. Њено ширење у византијској уметности на тлу Балкана почиње у доба Комнина, а њено место, испрва у склопу различитих делова сликаног програма, устаљује се на западном зиду наоса.

У најстаријим обрасцима личности укључене у композицију чине само апостоли, понеки епископ и Христос психопомп окружен анђелима. У доба Палеолога, сходно наративном духу тог сликарства, уводе се друге споредне личности споменуте у апкрифима. Решеwа ограничена на главне протагонисте приповести, као что су она у охридској Светој Софији, Курбинову или Дафнију, обогаћују се у XIII а посебно у XIV веку многобројним новим елементима. Ширење композиције Успења преко читаве површине западног зида у складу је, наравно, с општим развојем византијског сликарства. Знаменити пример Сопоћана илуструје прву етапу обогаћиваwа теме. Језгро композиције допуњено је  повећом скупином анђела иза Богородичиног одра и неколицином посматрача на балкону. Увођеwе отворених врата неба означава други корак у развоју иконографије. То решење подразумева и апостоле, на облацима, и анђеле, који стижу на Богородичину сахрану. Приказан други пут, Христос чека пред вратима неба да прими душу Богоматере. Ова фреска изузетне лепоте постаће током XIV века узор, који је, у зависности од развијања нарације у том столећу, допуњаван још неким елементима надахнутим песништвом. Тај развој се може пратити почев од примера у Милутиновим задужбинама или у остварењима његове радионице. У Богородици Пиривлети Охридској (1294/95), првом у низу, сцена Успења уоквирена је двема епизодама, једном која догађају претходи и другом која за њим следи: Опраштањем Богородице и Полагањем у гроб. Циклус ће се поновити и у другим споменицима XIV века. У сцени Успења испред отворених врата неба анђели образују почасни шпалир. У Светом Никити скупина анђела такође чека Богородицу пред отвореним вратима неба, на које ће се њена душа у виду повијеног детета успети на рукама других анђела; очувани фрагменти у Краљевој цркви одговарају истом иконографском обрасцу. Тај је догађај описан с истинским изобиљем појединости у Грачаници и, надасве, у Старом Нагоричину, где је Успење преображено у призор сахране, допуњено епизодом кад младом Јефонији, који је покушао да преврне одар и тако га оскрнави, арханђел Михаило одсеца светогрдне руке.

Драгиња Симић-Лазар

Песника реч упућена Богомајци показује готово увек највећу догматску снагу и целовитост израза и слика у 24 строфе Акатиста које значе апотеозу Невсти Божијој Увек Дјеви и Непобедивој Војвоткињи Византијског царства.

Већ у првом икосу реч је о употреби Божанског оваплоћења која је Царев Престо јер носи онога који носи све. Кроз њу ће клетва ишчезнути над палим Адамом. У другом икосу она је Неизрецива Родитељка, Извор чуда и Небеска лествица. У другом кондаку, осећена силом Вишwњега, она је Уточиште душама нашим и Младица која не вене (икос 3), Мајка Јагњета и Пастира која отвара рајске двери, Тврђава вере с којом смо се обукли у славу благодати (икос 4). Она је та која показује Господа, наставница верних и мудрости (Одигитрија). Она је Камен који је напојио жедне живота (Изл 17, 6), Покров света шири од облака (Платитера - Знамење), виша од Светиње над Светињама, Скинија Божијег Слова, неизрецива ризница живота и Неразрушива тврђава Царства (икос 6).

Збуњени богатством поетског израза у Акатисту, уметници нису имали исту слику за символе које сугерише текст. Тако у Дечанима илустрација 2. кондака: „Сила Вишњег осени да зачне ову која није знала за брак“ показује Богородицу на престолу иза које девојке држе плашт теофаније док на њену главу силази Свети Дух, а у Матејичу она се приказује сама као Заступница са длановима испред груди. У рукопису из Ескоријала Богородица стоји уоквирена светлећим покровом богопознања која је повезана са небеском сфером и заступа људе у лику Агиосоритисе. У Паслтиру Томића (Москва, Историјски музеј) она седи у трострукој мандроли - символу Свете Тројице - али приказана у лику Богородице Знамења на престолу. Ова апотеоза Богомајке најјаче је подвучена у илустрацији 6. икоса („Озаривши у Египту светлост истине, прогнао си таму лажи, покрове света шири од облака“)  који се свуда слика као Бекство у Египат, осим у Есекоријалу. Уместо приказа Бекства у Египат овде се представља сама у мандорли теофаније исто као на приказу Богородице Канакарије у Литракоми на Кипру где Мајци Логоса указују култ обожења.

Мирјана Татић-Ђурић

„ОГРАДУ СВЕТА ХОЋУ ДА ПОХВАЛИМ“

Огради ум мој, Спасе мој,

јер Ограду света хоћу да похвалим –

Пречисту Матер Твоју.

Тврђавом речи оснажи ме,

и дубином појмова ојачај ме.

Јер си Ти рекао да ћеш испунити

молбе оних који с вером ишту.

Зато ми даруј језик, и говор,

и мисао непостиђену.

Јер сваки дар просветљења даје се од Тебе,

Светлодавче,

који се усели у утробу

Вечнодевствену.

Икос на Успеније Богородице

Теби се, Благодатна, радује сва твар:

Анђелски сабор и људски род.

Освећени Храме и Рају Словесни,

Девственичка Похвало!

Из Тебе се Бог оваплоти и постаде Дете,

Он који је пре векова Бог наш.

Јер материцу Твоју учини Престолом,

И утробу Твоју – Ширу од небеса!

Теби се, Благодатна, радује сва твар,

Слава Теби!

Октоих, Васкрсно јутрење, глас 8, Богородичан

Утеши слуге своје, Свенепорочна,

устави љуте невоље наше,

спаси нас од жалости сваке,

јер те једину за чврст и поуздан темељ имамо

и твоје заступништво задобисмо,

да се, Владичице, тебе призивајући не постидимо,

похитај да услишиш мољење

оних што верно ти кличу:

Радуј се, Владичице, свима помоћнице,

душама нашим радости и заклоне.

Октоих, у суботу вече, на великој вечерњи, глас 4, Богородичан

„ОД СВИХ СВЕТИХ СВЕТИЈА“

Радуј се, Чиста, светија

од пречистих сила, Непорочна,

светима светог роди чисто,

од свих светих светија,

радује се, Дево богоблажена,

радовање анђелима,

красото бестелеснима,

похвало апостолима, украсе страдалницима.

Радуј се, купино несагорива,

царски корене, Пречиста,

порфиро боготкана,

миро Божанства,

багренице божанствена

која се светло помаза

и црвенилом пречистим обоји,

руно свечасно Цару твари

и Творцу, Богоневесто,

и царујеш сарадујући се Сину свом,

Богообрадована.

Радуј се, земљо плодовита,

радуј се, мосте земаљског рода

крепки и непоколебљиви, радуј се,

јер људе преводиш са земље

у висину божанственог жилишта небеског, Добра,

у наслеђе вечнога живота,

радује се, одећо нагима,

утврђење остарелима,

исправљење земнороднима,

орошење усахлима, Девојко.

Октоих, у недељу вече, стихире Пресветој Богородици, глас 4.

Умори се враг живоносним ти плодом, Богообрадована,

Ад се славно сруши

и оковани се ослободише;

зато ти вапијем:

срца мога страсти разреши.

Удаљеног од Бога природом зла, далеког,

присвој ме њему, Владичице,

дивним посредништвом својим, Богоневесто,

да појем величину силе твоје.

Вечни Син овремени се, из тебе рођен;

моли га, Чиста,

да време муке срца мога исцели

и ка спасењу живота ме упути.

Октоих, уторак, канон Пресветој Богородици, глас 1.