Сва мудровања људска, све философије и све религије овога света покушавале су и покушаваће да реше највећу мистерију, највећу тајну, тајну смрти. Од када се човек појавио на овосветској позорници живота, поставио је себи питање, које га ево већ хиљадама година мучи и оптерећује. То вечно питање је, шта је смрт и како победити смрт? Овај проблем смрти мучио је ум и дух човеков од како је човек ступио на позорницу живота и осећао је јаку потребу за решењем овог проблема. Из библијске перспективе посматрано, смрт је последица греха и човековог одвајања од Бога, али с друге стране, смрт није датост и неопходност. Бог је не даје, он је само предвиђа као природну последицу гажења Његове заповести: „Од дрвета познања добра и зла, нећете јести од њега; у који пак дан једете од њега, смрћу ћете умрети“(Пост 2, 17).

„Смрт“ се обично дефинише као одвајање душе од тела, али човек аутентично постоји само као психофизичко јединство, јединство душе и тела. „Зато је у праву православни теолог Георгије Флоровски када каже: „Тело без душе је леш, а душа без тела утвара“. Смрт, као разбијач тог психофизичког јединства, заиста је нешто апсолутно неприродно. Смрт је за хришћанско схватање човека несумњиво трагедија. Апостол Павле је назива „последњим непријатељем“, што ће рећи – највећим непријатељем човека, и зато очекује њено коначно уништење.“

Циљ због којег је Бог створио човека је да човек живи у заједници са Богом и да на тај начин и човек и свет постоје вечно, да имају живот вечни. То је био задатак човеков. Свет нема силе у себи које су му дате приликом стварања и које га могу држати у вечном постојању. Будући да је Бог створио свет Он га није створио да буде смртан. Бог је створио свет да вечно постоји и живи. Како ће свет вечно да живи?

Бог ствара човека као слободно биће, које ће бити у заједници са Богом и живети вечно. „Пад“ човеков значи да човек није одговорио свом од Бога даном му призиву. Бог је човеку у Рају дао једну једину заповест, да не једе плод са Дрвета познања добра и зла. „Да би се првосаздани људи заштитили од опасности и превремене употребе плодова са дрвета познања (јер знање је добро, ако се ваљано користи), Бог им је дао заповест да не једу са њега све док кроз подвиг стицања савршенства, не постану зрели за то. Али по наговору ђавола они су се оглушили о ту заповест“. Човек је ту заповест прекршио због гордости, љубоморе и недостатка скрушене захвалности Богу, подлежући Сатанином кушању. „То Дрво познања добра и зла требало ја да служи као извесно испитивање и искушење за човека и уједно средство усавршавања његовог послушања и непослушања. Зато је оно и названо Дрво познања добра и зла“. Шта је значила ова заповест?

„Ова заповест је била позив човековој слободи на правилну употребу творевине (као хране), на успостављање правилног односа према лепоти света и према знању које се преко њега добија, гажење заповести значи злоупотребу света и његових дарова. Ова заповест није била ограничење човеку, него путоказ како да се човек правилно односи према творевини. Демонска сила је дошапнула Еви да је то ограничење. По наговору змије жена видећи да је род на дрвету добар за јело, милина га је гледати, и да је дрво драго ради знања, она га је узбрала. Сатана на овај начин буди у Еви три основне човекове потребе, потребу за храном-добар је за јело, друга потреба је за лепотом - милина га је гледати, треће то је потреба за знањем - дрво је врло драго ради знања. Сатана усмерава поглед Евин са Бога на творевину, на природу око ње“.

Човек је „промашио циљ“ због којег га је Бог створио, и реч „грех“ на грчком αμαρτια и значи, промашај циља. Човек је једино биће на земљи које има слободу и та му је слобода дата да превазиђе ту своју створеност и своју зависност од природе, да превазиђе смртност. Јер самим тим што је свет створен, он је и смртан.

Прва последица човековог пада у грех је остајање створеног света у својим границама смртности. Човек уместо да слободу своју пројави тако што ће читав свет принети Богу и на тај начин везати га за Бога и омогућити му вечни живот, човек је принео свет себи, од себе је направио бога и до дана данашњег приноси свет себи и он изиграва божанство кад год не улази у заједницу са Богом.

Друга последица пада у грех је да је природа остала у својим границама, остала је смртна, остала је затворена у својим оквирима смртности. Свет и човек падом у грех нису постали смртни, него су остали смртни. Где ми то видимо у Старом завету да је човек имао слободу да је изрази позитивно или негативно? Давши му заповест, Бог је, да се тако буквално изразимо, рекао човеку: Немој изразити своју слободу као негативно, ако изразиш своју слободу негативно у онај час умрећеш. Адам је одбацио Бога слободно и то његово одбацивање Бога постало је узрок зла и смрти. Како? Не, на тај начин да је Бог казнио Адама због непослушности, него је то негативно изражавање слободе Адамове имало за последицу да је свет остао сада мимо заједнице са Богом и остао је смртан, остао је оно што јесте. Уместо да превазиђе смртност и смрт у заједници са Богом свет је остао због човека у својој смртности. „Прекршивши заповест, човек је морао да испита на себи дејство божанске пресуде: У који дан окусиш с њега умрећеш (Пост 2,17). Телесна смрт – разлучење душе од тела за Адама уследила је кроз 930. година када је Адам телесно умро, али духовна смрт – разлучење душе од Бога, остварила се у трену. Човек је лишен благодати и прво што је видео било је то, да је наг, а прво што је осетио био је стид. „Тада им се отворише очи и видеше да су голи, па сплетоше лишћа смокава и начинише себи прегаче“ (Пост. 3,7). Али Бог се није одрекао жеље да свет постоји вечно и уместо старог Адама дошао је нови Адам – Христос. Због пада у грех не само да је свет и човек остао смртан, него се и ум Адамов помрачио. „Код Светих отаца постоје два предања како се Адамов ум помрачио. Једно предање говори да је у рају ум Адамов био просветљен, (антиохијско предање, Свети Јован Златоусти) а други говоре да је Адамов ум био у рају боговидан (то говоре Кападокијци, Свети Василије Велики) и да је то био његов рај да гледа славу Божију. Просветљење је настањење Духа Светог у срцу човековом, када човек постаје храм Духа Светог и исти тај Дух Свети дела у уму човековом и просветљује га“.

За разлику од других религија које су покушавале да реше трагедију смрти, као нпр. Сидарта Гаутама Буда, који нам је учење о Нирвани – неживоту, небићу, ништавилу, дао као решење тајне смрти, хришћанство је на прави начин дало решење трагедије смрти. Господ Исус Христос је не речима, не философијом, не апстрактним идејама дао одговор на вечно питање човеково, како победити смрт? Свој одговор је дао на делу, својим славним Васкрсењем. Васкрсењем нам је показао да ће сви они који су умрли, приликом Његовог Другог доласка васкрснути из мртвих, као што је и Он после свог Крсног страдања Васкрсао из гроба. „Васкрснувши из мртвих Христос је васкрсење из мртвих учинио могућим за све људе и добре и зле. По свемоћном дејству Богочовековог Васкрсења сва се природа људска налази у власти те силе као исцељена од смртности. И сваки човек, пошто као људско биће има удела у свеопштој људској природи, мора васкрснути у последњи дан. Питаће се неко, како је то Христос победио смрт када ми и даље умиремо пређашњом смрћу? Тачно, смрт постоји, али је благодаћу Богочовековог Васкрсења она престала да буде за људску природу проклество, ужас, страх, већ је постала привремен и пролазан сан. Свети Јован Златоусти на једном месту каже: Ми и сада умиремо пређашњом смрћу, али не остајемо у њој. А то не значи умрети. Права, истинска смрт је кад онај који је умро нема више могућности да се врати у живот. Ако ће он после смрти оживети и притом живети бољим животом, онда то није смрт већ спасење“.

Пре свега сам појам Цркве као заједнице верних која се састоји не само од живих (по људском поимању) него и од уснулих њених чланова, као и вера у загробни живот, у опште васкрсење мртвих, праведни Суд Божји, имали су као нужну последицу приношење молитава за „блажени покој“, оних који су у Христу уснули. При вршењу помена и молитава за умрле, Црква се руководи апостолском заповешћу да се молимо један за другога и за све људе. „Молите се Богу једни за друге“ (Јк 5,16). Црква се тако моли за све своје чланове. Јер „било да живимо, било да умиремо, Господњи смо“ (Рм 14, 8) а пред Богом сви су живи!

Свакако да су заупокојене службе једне од најстаријих црквених последовања. Пошто се хришћанство појавило у јеврејској средини, вероватно је и поредак погреба прве хришћанске заједнице обављан сходно јеврејском обичају. На основу литургичких извора тешко је направити реконструкцију последовања у раној цркви приликом погреба. Код Светих отаца не срећемо детаљније описе истих. Оно, што се на основу тих замагљених информација са сигурношћу може закључити јесте да је сахрана неког члана црквене заједнице првобитно представљала повод за савршавање Евхаристије. Дакле, опело је вршено у склопу Литургије. Данас се, парастоси схватају као приватни обреди које сродници покојника уприличују у дане њихових помена. Опело се схвата као пригодно молепствије Цркве за упокојење душе новопрестављеног хришћанина. Најстарије сачувано сведочанство о томе налазимо у Апостолским установама (4 век), које подстичући хришћане на молитву за умрле, прописује: «Неприметно се сабирајте у кимитиријама (= на гробљима), чтенија из свештених књига чинећи и појући за уснуле мученике и за све од века свете и за браћу нашу у Господу уснулу, и обрасце царскога тела Христовог, угодну Евхаристију да приносите у црквама вашим и у кимитиријама, и на спроводима уснулих, појући да их испраћате, ако су верни у Господу «. Јевсевије Кесаријски, пак, описујући величанствени погреб Константина Великог (+340), наводи да је том приликом служена Литургија. Од ништа мањег значаја за нас је и сведочанство блаженог Августина (354-430), који тврди да је пре полагања у гроб за покојника приношена «жртва нашег искупљења на уобичајени начин», што јасно указује на евхаристијску службу. Сличан закључак можемо извести и из сведочанства Теодора Валсамона (12 век) који тврди да су се упокојени епископи полагали у гроб држећи у рукама "свети хлеб". На основу ових информација, иако недовољних, закључујемо да у првим вековима није постојао посебан обред за упокојене него је вршена «заупокојена» Литургија. Главно питање које нас овде заокупља јесте питање: због чега је дошло до издвајања заупокојеног последовања из Литургије, односно због чега је тако рано ишчезла пракса савршавања Евхаристије при сахранама? Сигурно је да су коначном раздвајању сахране од свете Литургије допринели, пре свега, и многи практични проблеми. Један од главних узрока је, свакако, била и немогућност усклађивања сахране неког члана заједнице са литургијским програмом парохије. Иако је дошло до раздвајања Литургије и опела ипак је у свести Цркве остала та веза Евхаристије и помена покојника. Анализирајући текстове евхаристијских Литургија, уверавамо се да се Црква на свакој Литургији сећа покојних хришћана, штавише да је Литургија остала централно место помена умрлих. То се види у структури Евхаристије, где се помињу упокојени чланови Цркве. Поред велике (сугубе) јектеније на којој ђакон произноси молитве за блажене и незаборавне ктиторе светога храма и за све усопше оце и браћу нашу, који овде и свуда почивају. У завршном делу Анафоре, названом Диптиси, поименце се помињу сви и све због којих се приноси словесна служба (Евхаристија): «за преминуле у вери праоце, оце, патријархе, пророке, апостоле, проповеднике, евангелисте, мученике, исповеднике, оне који се уздржавају и за сваки дух праведника у вери скончавшег. Помињањем умрлих, према светом Кирилу Јерусалимском, "у време предложења свете и најстрашније жртве" њихове душе "велику ће корист имати".

Да би могли довести у везу мољење на парастосу и опелу са Литругијом, потребно је да заупокојена последовања буду дело Цркве, као Евхаристијске заједнице, а не приватизован догађај резервисан за посебне прилике. Важно је да се на првој Литургији после сахране, у време вршења помена, имена покојника придодају (у Диптисима Анафоре) именима свих оних који починуше у нади на васкрсење живота вечнога. На тај начин ће заупокојено последовање представљати "припрему за сабитисање" усопшега са Христом, а света Евхаристија ће бити остварење и печат том сабитисању. Молитве које ми приносимо Богу за наше упокојене, то чинимо из велике љубави према уснулима у Господу, а не ради обнављања старих обреда и обичаја.

После смрти тела душа се не може покајати, или се налази у стању блаженства или у стању мука, али, многи умрли који су у мукама, добијају олакшање доброчинствима и милосрђем које за њих чине живи, као и молитвама Цркве за њих, а нарочито као што смо видели служењем Свете Евхаристије, Литургије. Свето писмо нас упућује да се молимо за умрле: “Учини молитву за умрле да се од греха очисте“ ( 2 Мак 12, 46) Честица која се на Евхаристији вади из просфоре са помињањем умрлога, сједињује га са Богом и невидљиво га доводи у заједницу са Христом.

КАДА СЕ ВРШЕ ПАРАСТОСИ?

Кроз историју Хришћанске цркве није било сагласности у које дане треба помињати упокојене хришћане. Било је дуго колебања између 7. и 9. и 30. и 40. дана. Свети Амвросије Милански поводом четрдесетнице цара Теодосија Великог примећује: „једни су навикли да чувају трећи и тридесети дан, а други седми и четрдесети.“ Стари Грци су приносили жртве за умрле у 3. 9. и 30 дан, а Римљани у 9. дан. Блажени Августин одбија девети дан као незнабожачки обичај. У Палестини се у 6. веку чувао 7. дан. Временом су се на истоку усталили 3. 9. и 40 дан, пола године и година, за помињање новоупокојених хришћана. Тако је и данас.

Парастос у трећи дан символише тродневни боравак Христов у гробу, и врши се и у част Свете Тројице.

Девети дан - због девет анђелских чинова, са молитвом да се душа умрлог приброји њиховим чиновима.

Четрдесети дан – Четрдесет дана трајао је потоп, Мојсије пре него што је примио заповести од Бога, остао је на гори пред Господом четрдесет дана. Илија је четрдесет дана ишао до горе Божије Хорив. Спаситељ је постио четрдесет дана у пустуињи, и после Васкрсења толико је био са својим ученицима. На тај начин Црква хоће да каже: као што се Мојсије четрдесетодневним постом приближио Богу ради пријема закона, Илија је дошао до горе Хорив за четрдесет дана и Спаситељ је победио ђавола четрдесетодневним постом, тако се и умрли четрдесетодневним молитвама утврђује у благодати Божијој, побеђује непријатељске силе и стиже пред престо Божији, где станују душе праведника.

Годишњи парастоси се врше у знак да је умрли увек жив и да ће се савршено обновити у васкрсењу мртвих.

ЗАДУШНИЦЕ - (задушни дани)

У Православној Цркви задушнице (задушни дани) освежавају и јачају нашу свест да смо ми и наши умрли хришћани - рођаци, један недељиви живи организам, једна иста жива Црква. Наша је дужност да се тих задушних дана молимо у храмовима и на покојиштима (гробљима), а исто тако и да чинимо милостињу за душе умрлих, с дубоким уверењем да ће Бог примити приношења за покој душа оних којима су намењена. У Православној Цркви имамо две врсте задушних дана: посебне и опште. Посебне одржавају породице за своје покојнике, а опште држи Црква за све своје умрле чланове од искона. Тако у суботе се Црква у својим молитвама обраћа свим светима и сећа се свих Православних хришћана, умрлих отаца и браће наше. Поред субота преко године, Црква врши у извесне дане црквене године општи помен за све умрле, те опште задушнице су:

МИТРОВДАНСКЕ ЗАДУШНИЦЕ

Оне су обичај Руске цркве од које смо je и ми примили. Наиме, Димитрије Донски после победе над Татарима на Куликовском пољу 1380. год. отишао је у Московску обитељ Живоначалне Тројице, преподобном Сергију игуману, и савршивши тамо помен погинулим војницима, предложио је Цркви да чини овај помен сваке године у суботу митровданску. Стога је црква прибројала и ове задушнице осталим, само што се не молимо само за војнике него за све умрле.

У Српској цркви као дан спомињања погинулих православних Срба у бици на Косову и у свим биткама одређен је дан Светог Вита – Видовдан.

МИХОЉСКЕ ЗАДУШНИЦЕ

За њих се не зна ни њихов постанак, ни зашто су баш везане за дан Киријака Отшелника 29. септембар? По Бранку Цисаржу, пошто су се ове задушнице појавиле први пут у крајевима Карловачке митрполије и у Босни, дакле, у пределима које су биле у саставу Аустроугарске, с тога решење ових задушница треба тражити у локалним приликама. Наиме, требало је наћи у Карловачкој митрополији место за јесење задушнице. Руси су имали митровданске. Ако бисмо примили митровданске задушнице од Руса на то не би гледале - благонаклоно аустријске власти. Зато се хтело везати јесење задушнице за празник Архистратига Михаила 8. новембра, јер он је учесник у часу страшног суда, помоћник у часу смрти, отуда се зову Михајловске = Михољске задушнице. Ако би примили ове задушнице то би оне падале одмах иза 1. новембра, кад је Римска црква имала дан Свих светих, и то би личило на угледање на Римску цркву и та је комбинација одбачена. И узет је неутралан термин за јесење задушнице 12. октобар по новом и 29. септембар по старом, дан Киријака Отшелника.

ЗАДУШНИЦЕ У СУБОТУ МЕСОПУСНУ

Богослужење овог дана формирано је у 9-10. веку. У 12. веку служба мртвима у суботу месопусну налази се у свим типицима и богослужбеним књигама. Из службе овог дана видљиво је да се Црква моли за све оне који су побожно живели и умрли са вером у Христа и у нади на Васкрсење. Црква се моли за покојнике целе васељене. Црква се моли за оне умрле у градовима, у селима, у пустињама, на било ком месту земље, у води, од мача, ножа, огња, насилне смрти, природне смрти, од отрова, од зверова, од грома, који су умрли од дављења, или вешања. Моли се за цареве, свештенике, архијереје, монахе, браћу, другове. За све оне које земља или вода покри, рат покоси, земљотрес обухвати, убице убише, итд. Посебно се моли за оне који су умрли изненада без црквене молитве, без погреба.

Ове су задушнице васељенског карактера, што значи помени се врше код свих православних хришћана. Разлог за ове задушнице јесте у чињеници да се одмах сутрадан у Недељу месопусну, слави Други Христов долазак, ради суђења, зато се Црква ове суботе моли да им се Праведни Судија смилује и да их постави са десне стране – међу праведнике и да их удостоји Небеског царства.

У СУБОТУ ДРУГЕ, ТРЕЋЕ И ЧЕТВРТЕ СЕДМИЦЕ ВАСКРШЊЕГ ПОСТА

Црква од својих чланова тражи да се сећају умрлих и у ту сврху је одредила три суботе у Великом посту: другу, трећу, и четврту, под условом да у те суботе не падне неки од следећа три празника: Први и друго обретење Претечине главе, Младенци, или Благовести. То је молитва за опроштај вољних и невољних грехова свих људи умрлих са вером у Христа и у нади на вечни живот.

ПОНЕДЕЉАК ТОМИНЕ НЕДЕЉЕ (ПОБУСАНИ ПОНЕДЕЉАК)

Побусани понедељак је први дан после Томине недеље или девети дан од Васкрсења Христовог. Зове се „побусани“ зато што на тај дан људи одлазе на гробље и врше обнову, уређење (побусавање) гробова, на које засађују ново цвеће (руже - отуда се овај дан зове и ружичало). Тада се износе и ускршња јаја која се „куцају о споменик“, а упокојени се поздрављају са "Христос Васкрсе". Са овим предивним обичајем ми пре свега исказујемо своју љубав и поштовање према умрлим сродницима са којима желимо да поделимо радост Васкрсења Христовог, радост победе над смрћу. На тај начин ми исповедамо своју веру у вечни живот, и у наше опште васкрсење. Богословско оправдање за ове задушнице јесте у самој служби Томине недеље јер се у „величанију“ говори о Христовом силаску у ад где је мртвима објавио своју победу над смрћу. Осим тога требало је Васкршњу радост поделити са уснулима у Господу и надокнадити време Страсне и Светле седмице када није било места за службу умрлима.

СУБОТА ПРЕД ПРАЗНИК ДУХОВЕ - ТРОЈИЦЕ

Субота уочи Духова посвећена је молитви за умрле хришћане. Богословски основ да се Црква моли за умрле чланове уочи Духова, јесте у чињеници да је на Духове – искупљење света запечаћено силом Светог Духа, који се благодатно простире на живе и на уснуле у Господу. Црква се и на сам празник Духове, на вечерњој служби такође моли посебном молитвом за душе умрлих хришћана: „ јер мртви Те, Господе, не хвале, нити се они у аду усуђују да Ти приносе исповедање, но ми живи Те благосиљамо, и молимо и приносимо Ти очиститељне молитве и жртве, за њихове душе.“

ШТА ЈЕ ПОТРЕБНО ЗА ПАРАСТОС?

За парастос је потребна кувана пшеница (кољиво, панаија), свећа, чаша вина, кадионица, брикет и тамјан.

ШТА СИМВОЛИШЕ ЖИТО (КОЉИВО)?

„Каквог је порекла појам кољиво? Појам кољиво је грчког порекла. Првобитно је именица „ο κολλιβος“ означавала тежину злата колико зрно пшенично; касније ова реч означава сваки ситан новац мале вредности. Од овог основног значења настаје реч „το κολλιβον“ и „τα κολλιβα“ означавајући сваку врсту колача од пшенице или кувану пшеницу која се приносила за спомен светих и упокојених“.

Кољиво (жито) нас подсећа на васкрсење умрлог, јер као што земљорадник оде на њиву и посеје пшеницу, то пшенично зрно иструне у земљи, али касније из тог зрна које је сатрулило изникне нови плод (клас) пшенице. Тако исто се и тела наших покојника предају земљи, где тело труне, да би приликом Другог доласка Христовог, то тело нашег покојника поново васкрсло, устало у живот. Ово сведоче и речи Господње: „Ако зрно пшенично павши у земљу не умре, остаје само; а ако умре много рода роди“ (Јн 12,24).

ШТА СИМВОЛИЗУЈЕ СВЕЋА?

Свећа символизује да је душа умрлог прешла из земаљског живота у вечни живот светлости и истине, где сија светлост лица Божијег. Бог је светлост, Он живи у неприступачној светлости. Господ Христос је назван „Сунце правде“, „Тиха светлост“, незалазна светлост. Према томе светлост свеће је символ божанства.

Светлост коју свећа даје означава светлост јеванђелског учења, победе живота над смрћу. Упаљена свећа даје топлоту, тако упаљена свећа означава топлину наше љубави и молитве за онога за кога прислужујемо свећу.

КАКО ПРИСЛУЖИТИ СВЕЋУ И БРОЈ УПАЉЕНИХ СВЕЋА?

Када палимо свећу за покој душе, прво се прекрстимо, пољубимо свећу и кажемо: Сети се Господе уснулог слуге твог (име покојника) и подари му вечно блаженство. Ко жели да прислужи свећу за покој душа својих сродника, не треба да се оптерећује бројем прислужених свећа. Број није битан. Колико смо у могућности, толико и свећа прислужујемо. Можемо купити једну свећу и наменити је за више особа. А можемо купити и више свећа и сваку наменити за поједину особу. Свеће за упокојене могу се прислужити било који дан, било које време. У нашем народу је погрешно веровање да нпр. за Божић не ваља прислуживати свеће за покојне. Треба, дакле, знати да нема дана ни празника на који се не могу прислуживати свеће за упокојене.

КАДА ТРЕБА ВРШИТИ ЧЕТРДЕСЕТОДНЕВНИ ПАРАСТОС?

Парастос је пре свега молитва за умрлог и треба га вршити када му припада, а не онда када више одговара живима. То нарочито важи за четрдесетодневни парастос којег треба вршити тачно у четрдесети дан од смрти, рачунајући дан смрти као први дан. У народу, пак, врло често померају тај парастос те на уторак, те на суботу, рачунајући више како ће лакше доћи удаљени сродници или запослени, те испада да је парастос њих ради, а не умрлог ради. Полугодишњи и годишњи парастоси се могу померити неки дан раније или касније.

За овај четрдесетодневни парастос везан је и обичај клања „душног брава“. То не спада у црквене и верске обичаје. То клање је чисто пагански обичај везан за жртвоприношење.

КАДА СЕ ОСВЕЋУЈЕ НАДГРОБНИ КРСТ (СПОМЕНИК)?

У нашем народу постоји веровање, да споменик не треба освећивати прве године, него друге године када је година парна и томе слично. Треба знати да се споменик може осветити онда када се он постави на гробном месту и не треба чекати ни другу ни трећу, нити било коју другу годину.

Надгробни споменик треба да има облик крста. Многи уместо крсног знамења постављају огромне мермерне плоче, које често на себи и немају знак крста и подижући такве споменике излажу себе огромним материјалним издацима. Свештеник у молитви приликом освећења надгробног споменика каже: „освећује се ово крсно знамење“, из тог разлога је потребно да споменик има облик крста.

ДА ЛИ ТРЕБА СЛАВИТИ КАДА СЕ У ПОРОДИЦИ ДОГОДИ СМРТНИ СЛУЧАЈ?

Када се деси смртни случај, треба нагласити, да се обавезно слави слава, на исти начин као и увек. Чак, шта више, потребније је, управо, славити јер се у молитвама за славу између осталог, молимо за покој душа наших умрлих сродника.

ВЕНЦИ И ЦВЕЋЕ, И ИЗНОШЕЊЕ ХРАНЕ НА ГРОБЉА

У нашем народу узео је маха један обичај да се на сахранама носе венци од природног или вештачког цвећа. Угледајући се једни на друге, просто се надмећу на чијој сахрани ће бити више венаца, те се по њиховом броју мери поштовање и значај покојника – што већи број венаца то већи „ранг покојника“ и његове породице. Око неких гробова подижу се високе ограде од венаца. Кад од сунца и невремена избледе и искваре се, пружају врло ружну и примитивну слику. Наши верници треба да знају да су стари незнабожачки народи Грци и Римљани, украшавали гробове својих покојника венцима од лишћа и цвећа. Код Јевреја није било венаца. На приговоре многобожаца зашто хришћани не износе венце на гробове својих упокојених, у другом веку један хришћански апологета одговара: „Блажени у оном свету немају потребе за цвећем, а несрећни му се неће обрадовати.“ Речено на други начин, ово значи: По хришћанској вери, они покојници који су заслужили Царство небеско и ушли у рај Божији, гледају онде цвеће лепше од најлепшег на земљи, а камоли овог од пластике. Они пак умрли, који су по својим делима ушли у пакао, у муке вечне „где црв њихов не умире и огањ се не гаси“, и да им се венци ставе на руке неће их видети, и да им се положе на главе неће од тога имати никакво олакшање од мука у којима су. Када ови венци немају никаквог значаја за покојне, јасно је онда да они који их носе на сахранама, не носе због покојника, него због себе и света, да покажу своју отменост и готовост да буду као као други. Ово исто важи и за обилну храну која се износи на гробове. Код многобожаца (старих Грка и Римљана) је био обичај изношења јела на гробове покојника, јер су веровали да са пријатељима тамо једу и умрли. Али код хришћана брига за упокојење душа умрлих, показивала се нарочито у милостињама, јер она храна која се износила на гроб давала се сиромашнима и бескућницима и показивала се у делима љубави, а посебно у молитвама. Зато нема потребе износити на гробове наших покојника обилну храну и пиће и то претварати у баханалије и пировања. Најбитнија је молитва која се приноси за покој душе покојника.

Хришћанин се мора ослободити ових ружних обичаја. Зар се новац потрошен на претеране гозбе и некорисне венце, не би могао употребити у несравњиво корисније сврхе. Боље је уместо венаца дати породици упокојеног онолико новца, колико кошта један венац или новац дати некој добротворној установи или сиротишту или болници. Зар није боље да поступамо овако хришћански. Прави хришћанин, увек и у свему треба да се влада по вери, а не да иде слепо за модом и опонашањем других.

ДА ЛИ ЈЕ КРЕМИРАЊЕ ОПРАВДАНО?

Из Историје религија је познато да је било народа који су спаљивали своје мртве. Код Семита покојници су сахрањивани. Код неких других народа уместо сахрањивања, мртви су спаљивани, као нпр. У Индији, Јапану, код Грка, Римљана, Германа. Али, има доказа да је код тих народа првобитно било сахрањивање, па тек касније дошло до спаљивања. Још стари латински писац и беседник Цицерон о томе казује: „Мени се чини да је старији обичај сахрањивања, који је употребљен за Кира, јер је предавано тело земљи. Постојао је и трећи начин поступања са телима мртвих. Код неких народа у Индији остављана су тела на посебним местима да их дивље птице разнесу. Код српског народа по мишљењу проф. В. Чајкановића није било спаљивања, јер да га је било морало би од њега остати трага у традицији и обичајима, а тога нема.

У Библији се као о редовном поступку са телима умрлих помиње полагање у гроб. Ипак додајмо да се у Старом завету помиње и спаљивање мртвих код Јевреја, али као казна за тешке преступе: Ко би узео жену и матер њезину – вели се у Трећој књизи Мојсијевој – зло је, огњем да се спали он и она, да не буде зла међу вама (20, 14). У Светом писму Новог завета о спаљивању мртвих нема помена, говори се само о сахрањивању. Сам Спаситељ вели: Остави нека мртви сахрањују своје мртве (Мт 8, 22), помиње сахрану богаташа (Лк 16, 22); после мученичке смрти сахрањују тело Светог Јована Крститеља, Светог архиђакона Стефана, Ананију и Сапфиру, у гроб је сахрањено тело Господа Исуса Христа.

Од старих хришћанских писаца сахрањивање помиње Тертулијан и Минуције Фелликс. За спаљивање Тертулијан каже, да не одговара хришћанима, јер је нечовечно, а на сахрањивање гледа као на милосрђе према умрлом.

Све до краја 18. века сахрањивање је било код хришћанских народа свеопште. Појавом француске револуције и њеним непријатељским ставом према хришћанству долази до одлуке „Директориума“ од 1797. г. да се сахрањивање мора заменити спаљивањем мртвих. Установом царства, ови су прописи обеснажени. Али на конгресима устаника из 1848. г. долази поново до захтева за увођење спаљивања.

Римокатолици су у почетку имали негативан став према кремирању. Али, у новије време декретом Конгрегације од 8. маја 1963. г. став према спаљивању умрлих Римокатоличка црква је умногоме ублажила.

Код протестаната став о кремирању није код свих исти. Лутер је о спаљивању имао позитивно мишљење. На основу тога неке протестантске секте одобравају спаљивање. Евангелистичка црква у Немачкој није дозволила својим свештеницима да службено учествују у кремацији.

У Православној цркви сахрањивање се сачувало до најновијег доба. У свести Православних хришћана сахрањивање је добило хришћанско обележје, а на спаљивање се гледало као на незнабожачки обичај. Свакако да мишљење оних који сматрају да је Црква заузела став против кремирања зато што се оно противи догми о васкрсењу мртвих, нема никаквог основа. Тела многих светих су спаљена приликом њихове мученичке смрти, но то не значи да Бог неће бити кадар да и њих васкрсне у последњи дан, нити су тиме изгубили нешто од своје светости. Негативан став према спаљивању Православна црква има не зато што Бог није у стању да васкрсне и умрло и спаљено и поједено и било на који начин уништено тело. Јер је моћан Бог да из праха сабере и васкрсне свако људско тело, него зато што нас поступак кремирања враћа у тамне векове незнабожачког мрака.

У Русији до 1917. г. није било кремирања. Дозволу за опело над пепелом кремираног давао је Свети архијерејски синод. Ни код Грка нема спаљивања, а ни код нас Срба.

Став Српске православне Цркве по питању опела кремиранима, јесте следећи: Ако се православни хришћанин кремира мимо своје воље, свештеник му може одржати опело пре кремирања, али не у крематоријум, него или у цркви или капели. Може то учинити и над урном са његовим пепелом, али у оба случаја по благослову Епископа.

СВЕТЕ МОШТИ

Светитељи су људи који су Богу угодили својим животом и њих је Бог прославио у овом свету – светим моштима. То су телесни остаци светитеља прожетих божанским нествореним енергијама, силама, моћима. Дакле свете мошти нису амајлије, талисмани, мошти су преносиоци божанских енергија, на оне који им са вером, побожношћу, страхом и љубављу прилазе, тражећи и очекујући помоћ и излечење.

Светим моштима треба приступати, богодолично, и поштујући их. Верник не треба да приступа њима као реликвијама које саме по себи и својом, а не Божијом силом постоје и „чудотворе“. Дакле, верник им прилази као онима које имају своје, пре свега спасоносно а затим и чудотворно дејство – само захваљујући Богу и божанским енергијама које преко освећених моштију делују на верника.

Из моштију истиче свето миро – то је пореклом и саставом нестворена, благоухана течност која се излива из светих моштију и светих икона. Ова се течност дарује вернима на оздрављење од душевних и телесних недуга (болести). И мошти и иконе које „мироточе“ су јасан знак да Бог постоји и јасан су знак Божјег присуства на земљи.

Парох први Светоуспењски
Срећко Зечевић, јереј