У Лепеничкој области где се додирују огранци плнине Рудник, Црног Врха и Гледићких планина, било је доста шума у којима је живела птица крагуј, која припада реду птица грабљивица. По овој птици град Крагујевац је добио име. Реч крагуј потиче из старотурског језика од речи крагу (крагуј). Ове птице су коришћене за лов. У ове крајеве због лова је долазио и Деспот Стефан Лазаревић. Године 1427., враћајући се из лова, деспот Стефан Лазаревић умро је на путу за Београд, код места Главица, данашњи Стојник код Аранђеловца.

Када је 1818. године кнез Милош Обреновић за престоницу одабрао Крагујевац једна од првих ствари којој је посвећена пажња била је подизање цркве, задужбине једног владара по први пут након пропасти Деспотовине. Кнез је своју цркву сазидао на старом гробљу и посветио Силаску Светог Духа, то је данашња Стара црква.

План за изградњу Нове – Саборне цркве израђен је 1866. године одборници крагујевачке општине  су донели решење које је упућено ондашњем Начелству Округа Крагујевачког, а које се тиче жеље да се црква изгради и да технички надзор врши Андрија Андрејевић, који је направио план цркве. Као почетак градње Саборног храма Успења Пресвете Богородице одређен је, 29.VI / 12. VII 1869. године. У присуству митрополита Михаила Јовановића, малолетни кнез Милан Обреновић положио је темељ нове цркве. План цркве је, израдио инжињер Андрија Андрејевић. Извођач радова је био Светозар Таназевић. Убрзо након почетка радова, 1871. године избио је сукоб између надзорног општинског инжињера Андрејевића и предузимача Таназевића и то приликом обрачуна зараде предузимача, јер је исти сматрао да му надзорни инжeњер закида при исплати. Комисија је просудила да је инжењер био у праву. У периоду од 1872. - 1879. године нису извођени никакви радови. На крају 1879. године су се нашла средства за наставак градње. Изградња храма је завршена 1884. У Минеју за месец септембар, на страни 144. постоји запис о томе да је освећење цркве извршио митрополит Теодосије у недељу, 30. IX / 13. X 1884. године.

АРХИТЕКТУРА САБОРНОГ ХРАМА

Саборни храм  грађевина крстообразне основе споља, а унутра је уписани крст. По основи је петокуполна црква. Карактеристично је да нема припрату. На њеном месту налази се само рудиментарна женска црква. Стубови су полигонални. Док су четири споредне куполе осмоугаоне, централно кубе није ни осмоугаоно ни полигонално. Оно има ренесансне карактеристике, а мноштвом прозора даје изузетну осветљеност унутрашњости чак и при облачном времену. На сваком кубету се налази лантерна. Олтарска апсида је правоугаоног облика. Импозантни прозор на источном зиду омогућава чудесне светлосне игре, које својом лепотом дају богослужењу нарочито достојанство и тако надопуњује недостатак трифоре, која има свој богословски значај. Горњи део западног зида, на галерији, јесте копија горњег дела источног, олтарског зида. Фриз на куполи је романски, као и на осталим деловима фасаде. Розете, на источном и западном зиду спадају, такође, у одлике романског стила. Необично је и постојање два споредна улаза у цркву, са северне и јужне стране, као и улаз у олтар, директно у ђаконик. Када би се одређивао стил којем припада црква Успенија Пресвете Богородице, онда би то било могуће само описно - то је византијско - романички стил са примесама ренесансе и других стилова.

ИКОНОСТАС

Иконостас саборног храма и патријарашко-краљевски престо, израдио је 1926 / 27. године Андреј Биценко, академски сликар. Резбарски рад је урадио руски официр из Сремских Карловаца, Александар Редкин, а све иконе Биценко. Иконе Јеванђелиста, Успенија Пресвете Богородице и Св. Јована Крститеља су оригинлани радови, док су Свети Сава и Свети Симеон копије радова академског сликара Уроша Предића. Остале иконе су копије руских фрескописаца. Тајна вечера је копија Сведомског, а три иконе Васкрсења Господњег и Васкрсење Лазарево су копије Васњецова. Цео иконостас је примљен 22. марта 1927. године. Исти аутор је урадио још три иконе: на епископском трону, и две целивајуће - икону Светог Николе и икону Светог Димитрија. Овај иконостас је временом доста оштећен од дима свећа. Када је 1977. године устоличен други Шумадијски епископ Сава, он је већ био потпуно црн тако да се размишљало о његовом уклањању. На савет Хришћанске заједнице, владика је дао иконе на рестаурацију, а чланови заједнице су стаклом састругали гареж са дрвеног дела иконостасa.

ФРЕСКОПИС

Црква је први пут живописана 1930. године. То је према Летопису урадио Воја Ковачевић, том приликом је уведена и струја. Касније је, за време владике Валеријана фрескописан олтар који је пребојен када је комплетна црква фрескописана. Од 1979. године, за време Епископа Саве започето је фрескописање које је завршено 1992. године. Живопис је рад Николауса Кундунакиса, Адониса Стергиу и Милоја Милинковића са ученицима.

OБНОВА ХРАМА

Доласком Његовог Преосвештенства Епископа Јована,  на трон епископа шумадијских 2002. године катедрални храм Богом спасавајућег града Крагујевца биће заоденут у ново рухо, блистајући тако на обали Лепеничкој као "бесцен смарагд под мирисном гором". Трудом и заузимањем Владике Јована постављени су позлаћени крстови на куполе Саборног храма, и реновирана је комплетна конструкција крова, 2003. године. Године 2004. завршени су радови на фасади Саборног храма: обијање малтера, чишћење и прање фуга, малтерација и фарбање фасаде.

Године 2005. у Саборном храму је постављен нови мермерни под у комбинацији са гранитом и постављено подно грејање. Затим је у унутрашњости храма урађена нова електрификација. По благослову Епископа Јована потпуно су реновиране канцеларије Црквене општине.  Године 2006. постављен је нови хорос пречника шест метара и полијелеј.

Тако ће Саборни храм града Крагујевца по својој спољашњој и унутрашњој лепоти, постати истинско подобије Цркве Небеске и одсјај неба на земљи.

.

КОРИШЋЕНА ЛИТЕРАТУРА:
Драгољуб Бакић, Пет векова Крагујевца, Крагујевац 1972.  
Летопис Саборног храма.
Владан Костадиновић, Прилози за историју Саборне цркве Успенија Пресвет Богородице у Крагујевцу, Шематизам Епархије шумадијске, Крагујевац 1999.