Какав треба да буде однос родитеља према деци и деце према родитељима врло лепо нам је казао Свети Ап. Павле у Посланици Ефесцима кад каже: “Децо, слушајте своје родитеље у Господу, јер је то праведно. Поштуј свога оца и матер; ово је прва заповест с обећањем: Да ти добро буде, и да дуго поживиш на земљи. И ви родитељи, не раздражујте децу своју, него их подижите у васпитању и науци Господњој”.

Однос деце према родитељима правилан је, када деца гледају на своје родитеље као на родитеље у Господу. Али и родитељи да гледају на сву децу као на децу у Господу. И родитељи и деца само су у Господу оно што треба да буду. То значи: Господ им одређује смисао и циљ живота, и уређује све њихове међусобне односе. Значи само кад једни и други сматрају да су једно у Господу. На тај начин родитељи су прави родитељи, а деца благослов Божји – дар Божји. Једни према другима и једни за друге у Господу. То је праведно. А кад није праведно да деца слушају родитеље? Када родитељи одвраћају децу од Господа. “Јер Богу се треба већма покоравати него чудима”. Али ни тада не сме да престане поштовање родитеља.

Поштовати своје родитеље у Господу, то је прва дужност наша у животу. Зато је то и прва заповест Божија с обећањем. Поштовање родитеља је толико божански важно, да од тога зависи и наш живот и наше благостање на земљи. Све што је око нас, сва бића и све твари, гледају и мотре на наш однос према нашим родитељима, па се тако и понашају према нама. Толико су родитељи драгоцени и важна бића пред Богом, и у овом свету. За поштовање родитеља Бог даје двострук благослов – “да дуго живиш на земљи”. Значи, твој живот и твоје добро у животу зависе искључиво од тебе, и од твог односа према родитељима.

Но и родитељи постају самоубице чим престану бити својој деци родитељи у Господу. А престану ли то бити, они постају духовне убице своје деце. Родитељство је велики и свети дар од Господа, велика и света тајна. Зато је дужност родитеља према деци сва света, сва божанствена. А каква је то дужност родитеља према деци – одгајати их и васпитавати саветима у Господу. Не раде ли тако, родитељи раздражују децу своју; подстичу њихове рђаве особине, дају маха њиховим ћудима, распламћују њихову самовољу, нихилизују њихова убеђења. Таква су на крају крајева сва “хуманистичка”, лаичка васпитања деце, васпитања без Бога и против Бога. Зато се и добијају недовршени људи, подљуди и нељуди.

Само када децу васпитавамо у науци Божјој ми тек тада од њих стварамо праве људе, људе којима дајемо смисао и циљ живота и таква деца имају правац у животу и они се боре за праве вредности.

Не треба нам наводити неке бог-зна какве примере. Погледајмо само на улице данас и ноћне сате које деца проводе било у кафићима било на улицама, или што је још важније, ослушнимо само теме њихових разговора и интересовања, па ће нам све бити јасно, шта их окупира и шта су њихови циљеви и правци.

Црква је ради тога у свету да одгаја људе у “васпитању у Господу”. Тим васпитањем се ствара нови човек, христолики човек, човек по Богу у правди и светињи и истини. Другим речима ствара се Божји човек, свети човек. Јер само свети човек је прави човек, потпун човек, довршен човек. Примери тога су светитељи наши.

Свети Јован Златоусти каже: “Докле ћемо бити само телесни, докле ћемо само гмизати по земљи? Све нам мора бити споредније од бриге о деци и од васпитања њиховог. Ко се израна научи бити богомудар, тај тиме стиче богатство веће од сваког богатства, и највећу славу.

Пожртвованост и љубав међу родитељима, рађа љубав међу децом. љубав која се гаји у породици, када је истинска, прелива се преко њених граница - "да чинимо добро свакоме, особито онима који су са нама у вери", по речи Спаситеља (Гал. 6,10).

Оваква хришћанска породица као породица будућности, васпитава децу за љубав, не за самољубље, образује их не само за стицање практичних знања из разних струка и стицање имања, него образује, обликује Божји лик у њима. Таква породица указује да земаљски живот није циљ сам себи него преставља - спремање за вечност, без обзира коме занимању човек припада.

Ово је нарочито важно истаћи као начело за породицу у савременом дехристианизованом друштву у коме се духовно тежиште стремљења човекових преноси на материјалне вредности, а служење истини и људима као заједници (Глеб Калека, Брак, породица - домаћа Црква, стр.83).

Од коликог је значаја тај живот у заједници видимо и по Светом Антонију Великом који је говорио: “Од ближњег зависи живот и спасење”. За родитеље су, очигледно, на првом месту деца и брига за њихово васпитање. Другим речима, нема већег задатка за родитеље од васпитања своје деце са циљем да она постану прави хришћани и да сав свој живот посвете Господу и ревносно му служе на оним путевима којима их Он буде водио, и велика ће се благодат излити на оне родитеље који успеју да тако васпитају своје дете. Свети Јован Златоусти каже: “Ко је немаран према својој деци ако је у другим погледима и сасвим на месту, заслужиће крајњу казну за тај грех. Све треба да нам буде споредно у поређењу са бригом за децу и са трудом да их подигнемо у васпитању и науци Господњој” (Еф. 6,4).

Хришћанима је данас тешко живети у свету пуном искушења, нехришћанских обичаја, када крај њих нема носиоца Духа Божијег. Тешкоће су повезане још и с тим што породични хришћанин мора духовно да се бори не само за себе, већ и за своју породицу, супругу, децу.

За оне који живе у браку и оне који живе у родитељском дому породица би требало да буде прва ћелија Саборне Цркве тј, мала домаћа црква; у њој се трудимо да стекнемо Царство небеско.

КОЈИ ТРЕБА ДА БУДЕ ОСНОВНИ ЦИЉ ВАСПИТАЊА ДЕЦЕ?
Неке мајке главну пажњу обраћају да се деца добро хране и одрасту здрава. Други родитељи се највише труде да деци пруже добро образовање. Трећи улажу све напоре да код деце развију природне дарове и маштају о томе да од њих начине талентоване музичаре, уметнике, научнике итд. И то је добро и то није лоше, али под условом да у темељ васпитања ставе веру у Бога и да Бог буде идеал живота како родитеља тако и деце. Ово значи да одрастају у непоколебљивој вери као живи чланови Цркве, да се у њиховој души "уобличи Христос", да највише на свету заволе Бога, а "ближњега као самог себе" (Мт. 22, 37-40), и да за циљ свога живота имају "стицање Духа Светог Божијег", како каже Преподобни Серафим Саровски. Ако родитељи постигну ово речено, све остало ће - и образовање, и развој дарова, и здравље - доћи само по себи, јер је Господ рекао: "Иштите најпре Царство Божије и Правду Његову, а остало ће вам се све додати" (Мт. 6,33).

Преподобни Серафим Саровски је говорио једној мајци: "Мајко, мајко, не жури много са учењем деце, француском, немачком језику, него прво припреми њихову дуњу, друго ће им се после додати".

А какао "припремити душу деце"?
Приликом решавања било ког проблема треба, како кажу мудри људи, тражити идеално решење. "Задајте себи што је могуће виши идеал и тежите да га достигнете", саветује један философ. И ма колико се тај идеал чинио тешким за достизање у савременим условима живота, ипак му треба тежити по мери својих снага и могућности.

Породица у њеном идеалном облику представља основну ћелију црквеног тела, материјал од кога се зида црквено здање. Да би породица постала домаћа црква она мора да има неке одлике Цркве.

• Кроз Свету Тајну брака породица се освећује благодаћу Светог Духа, као што се благодаћу Светог Духа освећују сви који улазе у Цркву.

• Требало би да се породица гради на узајамној љубави свих њених чланова.

• Требало би да породица буде место свих заједничких молитава брачних другова и деце.

• Неопходно је да породица осећа повезаност са Помесном Црквом, а преко ње и са Саборном.

• Требало би да породица буде место где ће се њени чланови просвећивати и учити Реч Божју кроз читање Јеванђеља и других књига Светог Писма, а ако то могућности дозвољавају и друге светоотачке и црквене књиге.

• И породица као целина и сваки њен члан појединачно требао би да се васпитавају у том смислу да се предају вољи Божјој ("сами себе и једни друге и сав живот наш Христу Богу предајмо").

• Породица је место где сваки њен члан појединачно и сви они заједно чине дела љубави.

"Без Мене не можете чинити ништа", каже Бог, а "Бог је љубав", и зато без љубави нема духовног живота, нема исцељујућег општења душе са Богом, нема рађања ни усавршавања вере, нема смирења, кротости, побожности и других врлина које продуховљују душу.

Дух породице - то је оно што најпре формира душу детета које расте. Свети Теофан Затворник каже: "Постоји нека нама несхватљива веза душа родитеља са душама деце". О тој повезаности деце и родитеља говоре закони Богом саздане природе, Свето Писмо и историја Цркве.

У књизи Исуса сина Сирахова пише: "Човек се познаје по својој деци" И даље се каже: "Умро је отац али као и да није, јер је оставио после себе сличног сина".

У Беседи на гори Господ каже: "По плодовима њиховим познаћете их. Еда ли се бере са трња грожђе, или са чичка смокве? Тако свако добро дрво добре родове рађа, а зло дрво зле родове рађа". Дакле, ако је корен добар, онда ће се и гране боље развијати, више цветати, и више плодова донети. Тако је и са родитељима и децом. Ако су родитељи добар корен онда ће и деца бити боља а и цела породица биће стабилнија и јача.

Бројне примере директне зависности деце од врлина родитеља могу се наћи у историји Цркве. Дубока побожност родитеља је, обично, имала за последицу високе духовне квалитете деце. Када деца имају у сопственој породици живи образац врлине својих родитеља - то је за њих од огромног значаја. Такве су биле кроз историју свете породице. Зато није ни чудо што су образовале и свету децу. О томе сведочи бројни примери из живота светих Божјих људи. Да наведемо као пример Светог Захарију и Јелисавету, родитеље Св. Јована Крститеља, Светог Јоакима и Ану, родитеље Пресвете Богородице, па Светог Симеона и Ану родитеље Светог Саве и Симона монаха, родитеље Светог Василија Острошког и многе друге.

Такође се могу наћи примери када су побожна деца била од нечасних и непобожних родитеља, као на пример Света Великомученица Варвара, али тако се налазе случајеви да побожност родитеља нема за последицу високе врлине њихове деце.

Дакле, милост Божја се распростире не само на праведника, већ и на сав његов дом - породицу, децу.

Зато је најважнија брига за родитеље тражење милости Божије и Његове помоћи и благослова. И то ће бити предуслов обавезног успеха многогодишњег рада у борби за спасење душе детета и његово правилно узрастање овде на земљи. Зато је "Дух вере и побожност родитеља најмоћније средство очувања, васпитања и утврђења благодатног живота и у деци и у породици.

Када треба да почне рад родитеља на души детета? И зашто су битни утисци детињства? Зашто је важно пожурити и испунити срце и ум детета светлошћу и добром од најранијег детињства?
Зато што је детињство тле поверења, једноставности, благости, способности умиљења, саосећања, снаге маште, одсуство суровости и окамењености. То је баш оно земљиште које, када га засејемо доноси, тридесетоструки, шесдесетоструки и стоструки принос. Касније, када се душа окамени и отврдне, оно што је доживљено у детињству може поново да очисти, спаси човека. Зато је врло важно навикавати децу на добре особине и врлине: истине, правде, вере љубави, црквености, поштења, праштања итд.

Дубоки познавалац живота, цар и пророк Давид каже: "Бејах млад и остарех, и не видех праведника остављена, ни деце његове да просе хлеба" (Пс. 37,25).

Дакле, децу треба окружити мудром бригом, пажњом, нежношћу, и у исто време, када је то потребно, саветима, захтевима, па и казном. Дете ће на свој начин умети да оцени бригу и пажњу па како се год оне манифествале, само "све да вам бива из љубави" каже Ап. Павле, то јест, да у свим вашим речима и поступцима оно чује и осети љубав. Дечје срце је осетљиво и отворено, и када ми своје срце, ради Господа и Његових заповести, дамо деци, и она ће нама дати своје.

Закони љубави су свуда исти. "Сине мој, дај ми срце своје", тражи Бог од човека. Он то захтева зато што сам воли човека и жели кад му овај узврати љубав још више умножи Своју благодат за њега.

Породица је тврђава на коју "непријатељ људи" - ђаво неуморно напада. Подела породице је страшна. Спаситељ каже: "И ако се дом подели унутар себе, он неће моћи да се одржи". Основни предуслов јединствености породице и чврстине духовних темеља је у узајамној љубави. Зато чувајмо љубавно јединство породице. Памтимо и испуњујмо, пре свега, у породици, прву по значају а последњу по времену давања, заповест Господњу: "љубите једни друге, као што ја вас љубих".

Хришћанска породица - отац, мајка и деца - слика су Свете Тројице на земљи. И као што је Света Тројица једно тако и љубављу сједињена хришћанска породица треба у духу и љубави да буду једно. У томе је сила и срећа њена овде на земљи, у томе је и гаранција њене бесконачне радости у вечности.

У јединствености породице је тајна Свете Тројице, Њене "несливености и нераздељивости". Онај који искрено воли не живи собом и за себе, већ кроз оне и за оне које воли: његова осећања и мисли су посвећене само животу посвећених бића. Његова душа је неодвојива од њих; и, ни промена места, ни ток времена је не може одвојити од вољених. Љубав је јача од смрти, и ништа не може да је надвлада и победи.

Тако, у правој хришћанској, љубављу испуњеној породици, отац не живи сам, већ кроз жену и децу, а деца су неодвојиво душом повезана са вољеним родитељима.

За узрастање деце у добрим врлинама огроман значај има то да се деца навикавају на што чешће примање Светих Тајни, поготово исповести и Причешћа. Ако ми старији због својих грехова не можемо често да се причестимо то не значи и за безгрешну децу. Према речима Светог Теофана: "оног дана када се дете причести, оно утоне у дубоки мир. Понекад се дете испуњава радошћу и разиграњем духа, и спремно је да сваког загрли као свог". Ово наравно подразумева да се деци објасни смисао, суштина, значај Светог Причешћа и благодат која се преко њега предаје. Заједнички духовни живот родитеља, молитва, пост Свето Причешће, најбољи су васпитачи деце.

Добра навика је духовни капитал од чије камате се може живети целог живота. И ако дете од малена научи да моли опроштај за кривицу, најпре од родитеља и ближњих, а од седме године и на исповести, оно ће читавог свог живота умети да чува душу чистом.

О послушности: живот Господа Христа може се поделити на два периода: до тридесете године Он је био послушан Својој Мајци и Светом Јосифу; а после тридесете године када је изашао на јавну проповед, почео је, како је Сам говорио, да твори-чини вољу Оца који Га је послао.

Дакле, Сам Господ Христос читавог Свог живота није творио Своју вољу и тиме је дао најбољи пример свима нама хришћанима. Зато је цело устројство Цркве Божје у послушању.

Породица је мала Христова заједница и, по заповести, она се такође гради на послушању - жене према мужу, мужа према жени, деце према родитељима и родитеља према деци. "Децо, слушајте своје родитеље у Господу", каже Ап. Павле у посланици (Еф. 6,1), и ову заповест даје као прву и најважнију за децу. Зато је послушност - царица дечијих врлина, а када постоји послушност, у детету ће се развити и све друге душевне врлине. Отуда је први задатак родитеља у њиховом раду на дечијем карактеру и васпитању потпуне послушности и искорењивања самовоље код деце.

Нарочито је важно да се ради на овоме у самом почетку, то јест на самом буђењу свести код детета, кад духовни кукољ тек почиње да расте. Воља родитеља мора да постане основни закон у свим појединостима дечијег живота, па и у играма. Јер ако родитељи не изграде код деце свест да је за њих први закон родитеља онда ће у нашу децу уградити неко други свој закон: на пример, улица, маса и други.

Свети Тихон поводом овога каже: "Нека се дете игра, али у оно време, на оном месту и на онај начин на који му је дато од родитеља. Родитељска воља треба да потврђује сваки његов корак. Без тога дететова нарав се може лако искварити. Кад се дете својевољно игра, дете увек губи спремност да слуша".

Да би дете постало послушно, родитељи не смеју да заборављају следећих десет ставки:

• Без крајње нужде никад не треба мењати своје наредбе и налоге.

• Наредбе треба да буду тачно изражене и категоричне.

• Захтевати да се налог испуни одмах и учити децу да слушају без понављања налога.

• Родитељи треба увек код деце да узајамно подржавају свој ауторитет. Зато им је потребна потпуна међусобна сагласност. Један родитељ не може да поништава наредбе другог, не сме се у присуству деце расправљати око потребе или карактера налога. У присуству деце уопште не треба да се покажу несугласице родитеља, да се њихов ауторитет ничим не би пољуљао. Један духовник је рекао: "Никад не расправљај о својим разним погледима на ствари у присуству деце".

• Не остављати непослушност без казне, повећавајући казну ако се она понови.

• Не мењати захтеве, дозвољавајући данас оно што је јуче било забрањено.

• Не командовати стално деци и не давати им сувише честе наредбе, јер ће се тиме њихова послушност ослабити.

• Не захтевати од деце оно што је сувише тешко за испуњење или неправично у неком погледу, али ово не сме да исувише сажали родитеље па да из бојазни да није превише дато детету да учини, потпуно оно што је тешко.

• Не дозвољавати деци размаженост и присност без поштовања.

• Родитељи сами треба да дају пример послушности једно према другоме, а обоје према свом духовном оцу.

Ако су превазиђене прве појаве самовоље и ако је дете од раног узраста навикло на послушност, надаље ће борба са самовољом бити већ лакша: "навика је друга природа" каже народна пословица.

Треба бити строг али и правичан у пуној мери у погледу очувања послушности код деце. Њихов уобичајени дневни план рада, одлазак из куће, избор другова за игру, склапање познанства и сл. Благослов родитеља треба да прати децу приликом њиховог одређивања животног пута - избор професија, ступања у брак и других озбиљних догађаја у животу, наравно у овом случају родитељи не смеју да буду категорични, али треба у томе да покажу сву своју мудрост, но код деце треба да се изгради таква свест да они стварно знају и схвате шта је благослов родитеља и колико он значи за њихову будућност.

Зато се у Библији каже: "Благослов оца утврђује дом деце, а клетва матере руши до темеља" (Сир. 3,9).

Клетва је страшна и крајња мера која повргава проклетог великим несрећама. Често неопрезна и непромишљена клетва доноси несрећу и онима који проклињу.

КАЗНА И НАГРАДА (Ја оне које љубим карам и поправљам, Отк. 3,19)

Деци је, као и Божијем цвећу, потребно и сунце које нежно греје, то јест, љубав и нежност родитеља, али у исто време и влага - савети и поучавања, а понекад, чак и олуја - казна.

Кажњавање деце није само право родитеља - то је њихова обавеза према деци која су згрешила. У Старом Завету свештеник Илија је био од Бога и кажњен и осуђен што није кажњавао своју децу за њихове грешке.

Свети Јован Златоусти овако говори о неопходности кажњавања деце: "а они родитељи који се не брину о пристојности и скромности своје деце су детоубице и гори од детоубица, јер се овде ради о сигурној пропасти живота, и смрти душе. Зато исто као што кад видиш да коњ срља ка провалији, затежи му на брњици узде и силом га подижеш на задње ноге, а често и удараш, што је, истина, кажњавање, али кажњавање је мајка спасења; исто тако поступај са својом децом, ако греше."

Који је главни циљ саветовања и кажњавања? Исто као и чишћење корова.
По речима Самог Господа, сатана стално сеје семе страсти, зле склоности и жеље у наше душе и у душе наше деце од најранијег узраста. . Родитељи и васпитачи су позвани да поучавањем и кажњавањем чупају зле младице из усева, то јест, дечије душе. Оне се лакше кидају што се пре примећене и што су мање се укорениле. При том ако душу детета и васпитача веже љубав, и ако дете схвати кривицу и од срца се покаје, онда је зла младица ишчупана из корена.

Али ако у детету у мањој или већој мери, већ господари самовоља и тврдоглавост и оно није потпуно свесно своје кривице, опрадава се или је умањује у својим очима, онда зла младица казном није ишчупана, већ је само забарушена и пригушена. Само страх од нове казне може да заустави у том случају даље бујање корова - то јест, зле склоности.

У том случају казна треба да буде озбиљна да би се памтила дуго. Зато треба пажљиво за децу бирати карактер и меру казне, у зависности од духовног стања, осетљивости, степена прихватања своје кривице и дубине покајања за своју кривицу. Апостол Јуда Каже: "И са расуђивањем једнима будите милостиви, а друге у страху спасавајте" (Јуд. 1,22-23).

Колико рано треба почети са кажњавањем деце и како то чинити? Премудри Соломон Каже: "Ко жали прут, мрзи на сина свога; а ко га љуби, кара га на време" (Приче, 13,25). И даље: Карај сина својега докле има надања, и на погибао његову да му не прашта душа његова". Народна мудрост каже: "Кажњавај дете док леже на клупу попреко, касно ће бити кад почне да леже уздуж".

ОБЛИЦИ КАЖЊАВАЊА нису исти као у Старом Завету, као што ни дух и заповести нису исте.

По Новом Завету васпитање деце треба да се врше у духу љубави, кротости и милосрђа. Зато ударати или само тући дете то не треба. Ако је деци потребна озбиљна казна, није је тешко наћи за свако дете. При том кажњавање може да буде јаче и дејственије од удараца. На пример, забрањивање на одређено време игара, књига, забава, задовољстава, посета познаницима, стајање у ћошку и тако даље.

Мајка Светог Тихона имала је обичај да кажњава своје дете за непажњу у цркви тако што га је терала да прави поклоне до земље и није му дозвољавала да руча са њом.

Друга мајка је казнила сина за непослушност што није долазио кући на време, тако што три дана није са њим разговарала.

Један велики подвижник у Русији је причао како га је мајка одвикавала од немирлука. "Деси се да будем немиран, а мајка ми каже: Гања, буди добар, стално си немиран, не слушаш, а ја ћу морати Богу да одговорим за тебе. Ти својим немирлуцима грехе одгајаш, после ни сам са њима нећеш моћи да изађеш на крај". А младост тера своје, ма како се уздржавао - опет направим нешто. Ту мајка обично клекне пред иконе и почне сва у сузама да се гласно жали на мене Богу и да се моли: "Господе, ево испросила сам од Тебе сина, а он је стално немиран, не слуша ме. Шта ћу с њим? И сам може да страда и мене да погуби... Господе, не остави га, уразуми га да се смири." И све тако, моли се на глас и све плаче. А ја стојим поред ње, утишам се, слушам њене жалбе. Буде ме срамота, а мајке ми жао.

"Мама, мама, нећу више", шапћем јој бојажљиво. А она стално моли Бога за мене. Ја јој опет обећавам да нећу бити немиран, па и сам почнем да се молим поред мајке.

Треба узети у обзир да строг прекор и дуг разговор са дететом, са детаљном анализом његове грешке може за децу да буде најнепријатнија казна ако се чини за разумевањем. Истина, то ће од родитеља захтевати више времена и биће много теже него ударити или истући дете, али ово последње може да донесе више штете него користи.

Питао сам једног дечака које су мере кажњавања на њега највише утицале. Дечак је одговорио: "Кад претрпиш казну, онда имаш осећај да си се решио своје грешке и више се не бринеш да за даље. Кад те само постиде, а не казне, осетиш збуњеност и кајање, кривица ти узнемирава савест много јаче, него у првом случају".

Али при свему овоме, најважније је за родитеље да у таквим приликама када треба да казне своју децу да то чине са милосрђем и кротким разобличавањем њихових грешака.

Не треба прелазити ни преко најмањих дечијих преступа. Малога нема, по Светом Писму: "У маломе си ми био веран, над многима ћу те поставити". Зато нека казна буде мала, макар грдња или прекор, али треба да буде присутна код сваког дечијег преступа.

При кажњавању деце веома је битно да родитељи буду потпуно присебни и у мирном стању духа. У озлојеђености човека напушта Дух Свети и губи се љубавно јединство душе детета са родитељима. Може се десити да се дете и озлоједи и од казне ће бити више штете него користи. Осим тога се у љутни лако буде неправедан и суров под утицајем лукавог духа који овлада човеком у тим тренуцима. У таквим стањима не само да не треба кажњавати децу него одложити и разговор са њима до оног времена када се дух умири и осећај љубави не победи љутњу. Стога Ап. Павле у погледу овога каже: "И ви очеви не раздражујте децу своју, него их подижите у васпитању и науци Господњој". (Еф. 6,4).

Св. Серафим Саровски је овако говорио: "Буди својој деци не само отац, него и мајка". Овим речима Свети је указивао на неопходност испољавања не само суровости и строгости оца, колико нежне љубави и снисходљивости мајке. Зато треба да се бојимо како своје слабости - сувишног снисхођења и прелажења преко ствари, тако и духовног раскида - отуђења деце од нас и њиховог гњева.

Родитељи треба да се сете и овог случаја када исцрпе дефинитивно сва њима доступна, уобичајена средства утицања, а опет не успеју да приволе своју децу, поготову одраслу да их слушају. Нека тада моле Бога да им даде мудрости да нађу праву љубав која би им вратила срца њихове деце.

И на крају један савет: Богу треба чешће говорити о деци, него деци о Богу. Јер када често говоримо деци о Богу то значи ми се молимо за нашу децу и предајемо нашу децу Богу и у исто време тражимо од Бога помоћ да нам просвети разум како да васпитавамо у добру нашу децу, али увек и најчешће својим личним примером хришћанског живота.

9. фебруар 2003.