- Господине Градоначелниче, морам да признам да сам имала мало трему пред долазак код Вас, зато  што је тако очигледно да је медијско питање данас централно политичко питање у Крагујевцу. Ви сте ових дана жртва оштре медијске кампање. Не ради се о томе да ли сте  или нисте одговорни за оно шта вас поједини медији  оптужују, него о начину  како се то ради, а који је по мени прилично сраман за новинарство. Како Ви то проживљавате?

Г. ВЕРОЉУБ СТЕВАНОВИЋ: То није лако... Ја увек истичем да се уздам у Господа Бога, и сасвим искрено кажем да ми је до сада увек помогао, јер сам, чини ми се,  потпуно искрено улазио у све послове, а Он то види. И овог пута се надам да ће Бог да види. Ја сам увек ишао по савет код Преосвећеног Владике, што је јако битно увек, па и у овом случају када се против мене води непримерена и невиђенба хајка на овим просторима. Покушавао сам да нађем мир у разговору са  Преосвећеним Владиком и са људима из Цркве, и то ме је мало смиривало. С друге стране смиривало ме је то што једноставно знам да ће на крају истина да се сазна и  што ми се чини да ће професионалци у новинарству, да задњи кажу  своју реч, да не може ту политика да одигра своје, нити капитал да одигра своје – крагујевачки или неки други. Управо овај радио, и слични професионални медији, а има их  и у Крагујевцу и у Србији, наравно, треба да однесу победу над свим овим прљавим стварима. 

- Ми новинари увек имамо проблем са оним што је ситуација често гора него како је ми описујемо, а ми смо увек на оптуженичкој клупи што пишемо тако црно. Како Ви видите то позитивно писање о неким стварима  према којима се треба односити критички?

Г. ВЕРОЉУБ СТЕВАНОВИЋ: По мени, ви то много боље знате од мене. Са моје лаичке позиције - новинар увек треба да каже истину и увек да се труди да се чују обе  стране, ако постоје те две стране. Никад не треба ствари ни да улепшава, ни да их оцрни, ако оне нису црне. Треба да каже нешто што је реално, наравно са неким оптимизмом уколико тај оптимизам нешто доноси и уколико се види да ће нешто добро да се деси, а кроз тај оптимизам. Никако дакле не треба бојити ствари, оне треба да се прикажу и покажу онакве какве јесу, и то је по мени право новинарство и то су прави новинари. Ја знам да су поједини новинари критиковани  и без разлога. Тога наравно има, а увек се то дешава у неким приликама када се додирне неко ко сматра да је недодирљив. Мислим да  не треба да постоје недодирљиви, да увек треба рећи оно шта се мисли, али треба чути и ту другу страну. Постоје заиста код нас проблеми да се неко жигоше, или да се неко покуша да постави изнад свега, што је јако лоше.У суштини постоје новинари  који су добронамернии велики професионалци, и постоје они који то нису. Ја немам неких посебних примедби на већину крагујевачких медија, поготово не на електронске медије, али никако не могу да схватим да некажњено пролазе, не некажњено у смислу кажњавања, процеса, итд... већ од  јавности, дакле кроз тираж, неке новине, неки медији који се баве трачевима које измишљају, и мислим да нам наносе доста зла. Наравно  да од тога штете имају они прави новинари, професионалци, јер почињу људи да сумљају у многе ствари у које не треба сумњати. 

- Да вас опет питам нешто везано за Цркву, мада смо  доста тога чули и кроз овај разговор, познате су ваше добре везе и са Црквом као институцијом и са Црквом као заједницом, мада Вас и за то стално оптужују, па Вам се чак и подсмевају. Како Ви видите да треба да буду уређени односи између Цркве и државе, односно  у конкретном случају , између Епархије шумадијске  и локалне самоуправе?

Г. ВЕРОЉУБ СТЕВАНОВИЋ: Прво, то што ми се подсмевају мени не смета.  Реално, мислим да ништа не разумеју, они се не боје Бога. Ја се једино бојим Бога. Каже један велики владар -  Соломон у писмима свом сину, једну важну мисао, која се после пуно пута чула: „Почетак свих мудрости је страх од Бога“, Значи , само је мудар онај човек који се боји Бога, кроз то што се боји Бога, дакле боји се  и онога шта ради и размишља и никад неће да уради оно што није богоугодно. Дакле, они нека ми се подсмевају,  мислим да ће на крају лоше да им се врати, ако не схвате на време да треба да размисле шта раде. Постоји још једна ствар коју ја желим да им поручим путем овога радија, нешто што је Старац Тадеј  рекао:“Не постоји ни један неопростиви грех осим греха непокајања.“ Покајаће се они надам се, ја молим Бога да се покају, и зато се не обазирем на њихове подсмехе.
А што се тиче односа Цркве и градске власти, заиста треба да буду на овом нивоу на којем сада и јесу. Није ово речено препотентно, заита то мислим. Прво, мислим да човек који је на овој функцији на којој  сам ја, мора да схвати да тим има много веће обавезе, најпре као човек, а онда мора да слуша некога који сигурно ближи  истини а то је Црква. Нећу да критикујем, не знам, и није моје да кажем, али ми се све нешто чини да није такав однос свуда, и то је грешка. И то није добро и то нам се враћа  као лоше. По мени човек  са ове  функције на којој сам ја треба да буде апсолутно окренут разговорима, договорима и спровођењу онога што се  договора на нивоу Црква – градска власт. Однос мора да буде такав да смо свакодневно или готово свакодневно у прилици да се договарамо о оним потребама које има народ на овој територији. То нису само објекти, то је много тога, то је јако комплексна ствар.

 Гордана ЈОЦИЋ

(Извор: Радио „Златоусти” - www.radiozlatousti.rs )