ЗАШТО?

Филип Поповић, 8 разред

Ја природу схватам као и све што је светло, слободно, зелено и све што нема граница. Природа увек има своје лепоте које човек данас не може да види. Већина људи су данас заслепљени технологијом. Човек без већине биљака не би ни опстао. Многе територије прекривене зеленилом служе као територије за изградњу фабрика које излучују отпадне метерије у нашу средину. Ускоро, сви сунчеви зраци које данас сматрамо добрим, претвориће се у „ласере“ који ће да прете нашим животима. Због нарушавања природе и поремећењем баланса између биљака и животиња и човека, свет који данас знамо, сутра неће постојати.

Човек једноставно није свестан штете коју наноси природи? Не само то него је човек почео да се удаљава од природе, више се не дружи са њом. Природа жели да одржава своју лепоту и наравно да помаже човеку. Она има душу; треба јој пружити љубав, а човек је малтретира!!! Ако би постојао начин да се ово среди, радо бих га подржао.

Човек ништа не мора да користи што покреће струја. Природа такође обезбеђује везе међу другим људима. Она нас све спаја и везује у једну велику заједницу.

Спасимо природу!

Срушимо фабрике!

То је најмање што можемо учинити.

И моје питање је само ово: Зашто технологија уништава природу? Зашто је технологија обузела човека?

Јанко Симић, 1 разред

Човек је биће створено по вољи Божјој које је мало мање од анђела, а много веће од свега створеног. Бог му је подарио кратак живот на земљи. Црква му нуди оно што му не може понудити нико други, а то је спасење душе и вечни живот са Богом.

Неким људма смрт тешко пада јер су се толико удаљили од свог Спаситеља да га више не могу пронаћи. Ти људи су заслепљени мржњом према другим људима и лењошћу према свом спасењу.

Не дозволите себи да направите такву грешку.

Милена Симић, 1 разред

Живот. Често седнем и размишљам о стварима које не можемо доказати науком, опипати рукама, видети оком. Размишљам о нашем постојању. Зашто смо се родили, живимо и умиремо? Зашто Бог постоји и како је Он настао?

Ја, биће рођено из љубави, никада нећу докучити и дати одговоре на ова питања. Наше постање и живот можемо да поставимо као велику нерешиву загонетку. Људи, створени од Бога, налазе одговоре на многа питања, али њих обично оптерећују нерешива. Заједница је створила Цркву као институцију, али она је ту да нас уведе у питање о нашем постању.

Моје размишљање лута у различитим правцима, али се задржава на томе да је Бог створио све и да нам је живот дар. Непроцењив дар. Живимо, радујемо се, падамо и устајемо. Све те радости нас чине бољим људима. „Зашто је Бог добар према нама и зашто нас искушава“, јесте једно од питања које ћемо често постављати кад нам све крене погрешним путем. Једноставно, ми створени од Бога, рођени из љубави мајке и оца, налазимо се пред Богом који нас воли и жели да постанемо бољи људи. Бог није само искра или светлост, Он је СВЕ и ту је да нам покаже шта је љубав, мир, хармонија.

Живимо и тежимо ка бољем надајући се најбољем.

Јулија Костић 4 разред

У прошлости која се не враћа, у будућности која не долази, садашњости која измиче и бежи. У нетражењу разлога и неналажењу истине. У другом времену, а на потпуно истом месту. У неискреном осмеху и погледу који открива и скрива многе ствари. У добронамерним саветима и неодобравањима. У испуњењу туђих а не својих очекивања. У питањима која нису никад постављена и одговорима који нису добијени. У грешкама и губицима. У привидном савршанству. У туђим, а не својим очима. У селективним сећањима и погрешним проценама. У новим данима и истим ноћима. У неприхватању нечега што не личи на истину. У испуњеном времену и празним мислима. У проласцима и заобилажењима. У променама које ништа не доносе. У безуспешним покушајима. У просторима који људи не мењају. У новим лицима која се смеју. У старим лицима која не схватају. У беспућу прође живот…

Сви чекамо да нам неко реши све проблеме, а то је убијање времена. Живот није трка, већ погодак у мету. Битна је способност да се погоди циљ, да се проникне у суштину и да се схвати смисао јер се једино тако може доћи до потпуног савршенства.

Урош Ђорђевић, 4 разред

Тражим правду.

Тражећи правду наћићу истину.

Истина ће ми донети слободу.

Слободан, наћићу љубав.

Кроз љубав спознаћу Бога.

СМРТ БЛИЖЊЕГ

Катарина Петковић, 1 разред

Понекад се запитамо да ли смо икада били дете? Да ли смо икада имали право детињство?

Једна слика: слатко мало дете, локнасте косе, игра се у дворишту. Хладан април, само што је стала киша. Година 1999, бомбардовање у току… Висок човек црне косе улази у двориште и узима девојчицу. Смеје се. Јако је воли. Неколико минута касније одлази некуд…

Вратимо се почетку. Људи су лоши. Несвесно раде ствари, лоше ствари и повређују друге. Не схватају праве идеале. Не виде колико је битна породица, срећа, пријатељи, све док то не изгубе.

Средина априла. Киша лије као из кабла. У то исто двориште улазе полицајци. Како рећи то? Како доћи на нечија врата и казати тако нешто? Како некоме срушити свет, наду, снове. Неколико минута касније, плач. Цела породица пада у депресију. Сву ту вриску гледа мала девојчица. Нико није обраћао пажњу на њу. А она је само ћутала и пустила сузе да клизе нниз образе. Колико само боли… када растеш без једног родитеља. Колико путапревише зафали – толико да је неиздржљиво. Али време нас научи да контролишемо бол, да ојачамо. Тера нас да се замислимо и да се све дешава са разлогом. Бог јаким особама покаже да могу. А ја верујем у то да узима добре људе. А ти људи нас никада не напусте, све док живе у нама. Увек су крај нас, на једном посебном месту – у срцу. Сигурни су ту, увек ту да нас штите од зла, и ту су за нас када нам је тешко. Вратимо се малој девојчици.

Прошао је тај дан, дошла је сахрана. Имала је само три године и није знала да чита. Није знала да више никада неће да види свог оца. Није знала да на надгробној плочи пише: „Лажу да те нема, ти си увек са нама“. Само је убрала букетић цвећа и спустила на гроб.

Сада смо овде, тринаест година касније. Ускоро ће опет април. Падаће киша у истом дворишту, али човека нема. Не чује се ни смех девојчице. Сада има шеснаест година и све зна. Зна да је њен отац погинуо у рату и да га више неће видети. Али је научила многе ствари. Научила је да кроз живот иде одговорно. Научила је да буде јака. Да, недостаје јој отац превише. Није га било да је научи да вози бициклу. Да је води на утакмице Црвене звезде, ако што је требало. Није га било када је пошла у школу, сваког рођендана, за матуру… Увек је једна празна рупа била у њеном животу јер он физички није био ту. Али она зна да је он духовно увек крај ње. Он јој даје снагу, и многе ствари је за њега учинила. Због њега – да би он био поносан! Да, отићи ће и сада на гробље и заплакаће. Али ће имати на уму да је он поред ње. И да се он смеје својим предивним осмехом, јер се она труди у животу.

Та мала девојчица сам ја. И заиста, сећам се неких ствари. Свог последњег рођендана, и поклона од њега, и његове сахране. Живим даље, трудим се, и чекам када ћу га поново видети. Иако ми се сада чини да бих пола свог живота дала да му чујем глас. Али чекам… Треба се трудити, мењати судбину у своју корист, и због својих идеала гледати напред, ка победи и срећи… Јер једино тада нам неће бити ускраћена.

Сања Никодијевић, 2 разред

Пре пола године сам доживела невероватан стрес сазнавши да сам изгубила најбољу другарицу. То је био најпотреснији период у мом животу. Знала сам је од како знам за себе; била ми је као сестра, сродна душа, важан део мог живота, а онда… следећег тренутка сам сазнала да даље морам сама, без ње. Запитала сам се зашто она, је она је била најдивније и најчистије биће које сам познавала. По цео дан смо проводиле заједно, нисмо се раздвајале, а сада, сада само размишљам о томе хоћу ли је поново видети.

До тренутка када сам њу изгубила била сам безбрижно дете, а онда сам у једној секунди била принуђена да одрастем, схватим да није све савешено и да никада не може ни бити. Одувек сам знала да сви ми једног дана морамо умрети, али сада знам да се то може десити много пре нашег времена. Због чега? Због туђег тренутка непажње.

Данима нисам престајала да плачем, повукла сам се у себе, размишљајући о смрти. Недостаје ми сваким даном све више и више. Често посећујем њен гроб и са неверицом гледам у њега, одбијајући да признам да је ту сахрањен велики део мог срца. Не прихватам да је отишла заувек, већ убеђујем себе да је ван града, на одмору, да ће се вратити за недељу, месец дана. Чекам, а знам да чекам узалуд, да је нећу видети…

Нисам престала да идем њеној кући, да посећујем њеног брата, њене родитеље, и сваки пут уђем у њену собу, седнем на кревет на коме смо хиљаду пута заједно спавале и размишљам о детињству, о данима када смо трчале по дворишту, играле се са луткицама, правиле ручак у песку. Размишљам о њеном осмеху који ми ненормално много недостаје, без кога дан губи смисао.

Знам да је она сада мој анђео чувар, да ме гледа, води рачуна о мени, и помаже ми у свему, али све што имам сада бих дала да могу само још једном да је загрлим. Како сам се осећала кад сам је пољубила последњи пут? Као да нисам пољубила њу, особу која ме је увек подржавала и помагала, већ неког другог, непознатог. Тог дана сам осетила да је са собом однела пола мог срца. Недостаје ми све више, и више, а не могу ништа да урадим поводом тога.

Сада имам само једно питање: ХОЋУ ЛИ ЈЕ ИКАДА ПОНОВО ВИДЕТИ? И само једну жељу: ДА ЈЕ ОДГОВОР НА ТО ПИТАЊЕ ПОТВРДАН.

Кристина Радовановић, 3 разред

Први пут сам се суочила са губитком драге особе када сам завршила 8. разред основне школе. Умрла ми је бака у својој 80. години. Мислилљ сам да сам била припремљена за то, али за такве ствари човек никада не може бити спреман. Најболније ми је било када сам схватила за које све битне ствари и догађаје за мене у будућности ње неће бити ту.

Много ми недостаје, али сам морала да се некако помирим са тим. То ме је навело да сазрим и схватим да је живот такав – ограничен, а на тренутке и тужан и радостан, и леп и ружан; и баш у томе је његова савршеност. Када би вечно живели, мислим да би све због чега живимо изгубило смисао, па то и не би био живот.

На крају сам била задовољна што је мја бака доживела дубоку старост и имала леп живот. Срећна сам што сам искористила време док је била међу нама да је добро упознам и научим много из њених прича.

ДАЋУ ТИ €1000 ЕВРА АКО УСПЕШ ДА МЕ ИЗНЕРВИРАШ

Вељко Вукићевић, 1 разред

Кажу да се нервирамо само око ствари до којих нам је стало. Када укључимо новац у ту причу, показујемо да нам је стало до новца. Нервоза је продукт страха. Плашимо се да се неко нама близак мења, да одлази, и у афекту настаје збуњеност, а потом љутња и нервирање. А не треба бити тако! У афекту заборавимо да је та особа спремна да нас саслуша, да разумно поступи, јер ипак, не заборавите, та особа нас воли.

Драган Аксић, 1 разред

Ако сте некада изгубили вољену особу, сигурно сте у дубини душе помислили да је смрт зло. Осећате се беспомоћно, јер не можете победити смрт, мислећи да је зла. Смрт је нешто неизбежно што чека сваког човека. Са друге стране нико не оже вечно да живи, морало се и то десити једног дана. Морамо само да се надамо да наши ближњи иду на неко боље место.

Такође, кад нам умре неко близак, увек помислимо да је Бог неправедан и узима добре људе, а оне мање добре илизле, оставља на земљи. То убеђење проистиче из тога што ми мислимо да је живот на овој планети привилегија. Не можемо да се помиримо са тим да те особе више нема, већ налазимо нешто да нам скрене пажњу.

Ако претпоставимо да свако зло може да се победи, онда смрт није зла. Не можемо да се изборимо са нечим непобедивим.

Ивана Радомировић, 2 разред

У врхунцу духовне снаге рећићу ти ове речи, са осмехом на очима и уснама. Срећа која исијава из мог лица нечујно ће ти говорити о снази моје мисли, али ти ћеш отупети на речи које не одзвањају у ваздуху. Нескромна сума новца заголицаће ти овоземаљске жеље, и без премишљања те повући ка изазову. Ти ниси свестан да ћу ја својим моралним успехом остварити већу победу. Празне речи, обучене у површну жудњу, круто ће се одбијати о зидине мојих осећања. Не схваташ да ћу дати све паре света да ова хиљадарка остане у мом џепу. И нећу је дати без борбе, борбе са самом собом и другима, са препрекама које наилазе и спотичу ме на сваком кораку.

Али ја корачам и даље, саплићем се, падам и устајем. Устаћу сваког пута изнова, уздижући се из сваког пада. Моја радост биће моја потпора, моје мисли моја тврђава. Својом самоконтролом закпчаћу шнир на џепу. Не нагони руку ка њему, већ ка мојој шаци и заједно ходајмо по путу живота. У размишљањима без нервозе свака препрека постаће смерница.

Ана Вучковић, 2 разред

Тужно је што људи не схватају колико су здравље и наш унутрашњи мир битни у животу. Тужно је што не разумеју да је наша јачина у јачини наше личности, много битнија од материјалне.

Поента живота је наћи сопствени мир, оснажити своје духовне силе. Нико не треба имати толику снагу над нашим бићем да би успео да нас изнервира. Таквим људима не треба посветити ни трунку наше пажње. Никакав новац на свету није вредан брига и нервирања које би изједале нашу унутрашњу личност. Када би се са неким кладили да би му дали €1000 евра ако успе да нас изнервира, тај новац никако не би требало жалити. То је доказ наше слабости и потребе за ојачањем духа. Ту потребу најбоље задовољавамо у природи јер је Бог присутан у природи. Бог се брине о сваком листићу, свакој травчици у природи. Човек се треба угледати на природу и проводити време са њом. Када би људи схватили величину нематеријалних ствари, верујем да би свет био далеко боље место за живот.

ТИ

Милан Лазовић, 1 разред

Када кажем реч „ти“, под том речју се може подразумевати мноштво различитих људи - људи који имају различите особине, различита мишљења, различита схватаља о животу, и пре свега различит однос и емоције које гаје према другим људима. Понекад је потребно много времена да би препознали нешто од овога у некој особи, али када се то деси можда стекнеш оваквог пријатеља као што сам и ја.

Провели смо четири године заједно у истом одељењу. Дружили смо се свакодневно виђајући се из дана у дан, али никад за те четири године нисмо заправо схватили колико значимо један другом и какво се пријатељство ту крије. Тек када је време учинило своје и кад смо се раздвојили – схватили смо то. Данас могу да кажем да крај себе имам друга, пријатеља, усудио бих се рећи и брата који ми значи превише, а сигуран сам и ја њему. Надам се да се више никада неће десити да се раздвојимо, а и ако се деси ми ћемо духом увек остати заједно чинећи добро један другом. Бог ће, надам се, и сам препознати ову истинску љубав и помоћиће нам да наше пријатељство сачувамо заувек.

Марија Раловић, 3 разред

Обраћам се теби, Свевишњи Господе, Теби који си ми дао живот и све што имам. Ја Те молим да ми сачуваш драге људе, јер они су оно највредније што имам. Ја не марим за благо, злато, новац – то се троши, али особе које волим су увек ту и када имам све и када немам ништа. Без њих не бих имала коме да пружим сву ову неизмерну љубав коју носим у срцу.

Господе, молим Ти се, учини их срећнима и моја срећа ће бити још већа. Ја Ти се молим за њихово здравље, јер је само здрав човек срећан човек; њему ништа више не треба и са својих десет прстију може постићи све. Молим Ти се да ми подариш моћ да могу раздвојити добро од злог, да не упаднем у замку окрутних животних околности. Молим Ти се да мојим најмилијима покажеш прави пут, да њихова нога никада ни несвесно не посрне ка путу до оног правог, најважнијег циља – бити и остати човек. Молим Те за складан, миран и спокојан живот, сигуран дом и здраву и добру породицу. Да у мом дому влада слога, љубав и међусобно поштовање. Молим Ти се да ми једног дана, када за то дође време, подариш здраву, поштену и добру децу, доброг супруга, који ће ићи Твојим божанским стазама.

Молим Те за здравље својих родитеља, сестре и свих оних које волим, јер ми је то најбитније, да они који су мој живот учиниш лепшим и да буду срећни.

Невена Ранђеловић, 4 разред

Сигурно је да ми ти никада нећеш значити више од моје мајке, оца или брата, од људи који ће ме увек неизмерно волети и који ће увек бити моје склониште. Сулудо је што ја користим ову прилику да кажем све што ми је на уму, а још луђе је то што ја сада имам речи за тебе.

Ти мене никада ниси питао за моја осећања, нити су те икада занимала, а опет, занимљиво је то колико ме ти добро знаш. Знаш шта да кажеш у правом тренутку иако ти ја никада ништа нисам рекла. Ти кроз моје очи гледаш у моје срце, душу. Ја те јурим а не могу да те ухватим. Побегнеш, али се вратиш баш онда када ја успевам да те заборавим, јер ме ти вучеш доле. Ти то намерно радиш, јер не можеш да поднесеш то што губиш. Знаш ме, али и ја знам тебе. Ја знам тачно које су ти мисли. Чак и сада када смо удаљени.

Да ли ме волиш? Ја волим тебе, јер ја тебе, са свим твојим манама видим као савршенство. Ја знам да грешим, а опет, и не. Сав мој труд уложен је грешка, а и није. Не знам. Ти ниси савршен. Ти си размажен и уображен. Себичан си и слаб, али ја знам и твоје најлепше особине, ја знам твој поглед док причаш о својим сновима. Ја га чувам.

Али зашто? Зашто и даље бежиш од мене? Обоје знамо мелодију наших откуцаја срца. Дуго сам трчала. Губим снагу. Трчање је увек било твоја јача страна. Чак и твоја леђа ми пријају. Дуго смо трчали само нас двоје на тој стази, али сада видим некога другог. Маше ми. Зове ме да станем. Да кренем другим путем. С тобом је све трње, а тамо? Ја више не могу. Онај који маше ми је спас. Увек ћу ти се смејати, али сада се смејем и њему. Извини и збогом.