Литургијско сабрање увеличали су предивним појањем Српски православни појци из Београда.
Храм скромних димензија био је премали да прими велики број верника, који су дошли са жељом да са својим Митрополитом учествују у Литургији.
У својој Богонадахнутој беседи Митрополит Јован је истакао:
„У име Оца и Сина и Светога Духа!
Драга браћо и сестре, срећан празник Светог апостола Луке. Срећна слава овога храма. Срећна слава свима онима, који славе Светог апостола Луку као своју крсну славу, а ми данас, као што рекох, прослављамо Светог апостола и јеванђелиста Луку, човека, браћо и сестре, који је написао треће канонско Јеванђеље и који је написао Дела Апостолска. Уз Светог Апостола Луку ми данас прослављамо и Светога Петра Цетињског Чудотворца. Два велика Светитеља, два велика угодника.
Овај писац, као што рекох, Светог Јеванђеља, а овај други који је живео по Јевађељу, Свети Петар Цетињски. И заиста, браћо и сестре, Свето Писмо, Јеванђеље је књига над књигама. Оно је наука над наукама. И Свето Писмо, цело Свето Писмо, од прве до последње странице, јесте Богом надахнута Реч Божија. И зато се каже у Јеванђељу да је и Јеванђеље, браћо и сестре, да нам је оно дато као корисно за учење, за исправљање, за карање, за поучавање, за проповедање. И заиста, онај који хоће да чује Реч Божију, он треба да се отвори за Реч Божију.
Он треба, браћо и сестре, да отвори и душу, и срце, да би се та Реч Божија уселила у њега. Јер Реч Божија је сила, Реч Божија је моћ, Реч Божија је снага, а то видимо и на самом почетку, на првим страницама почетка Библије, где се каже: и рече Бог да буде светлост. Значи, све бива на Реч Божију. И благо нама, ако ту Реч слушамо, браћо и сестре, али није само да ли слушамо, него да ли ту реч Божију испуњавамо у своме животу. Ако се сећате оног јеванђељског догађаја, када је Господ наш Исус Христос учио народ, а онда су апостоли дошли Христу и казали, напољу седи Твоја мајка и Твоја браћа, и каже, хоће да разговарају са Тобом. Шта им је Господ одговорио? Он је испред себе имао народ Божији, онај народ који је био жељан Речи Божије, који је био гладан Речи Божије, који се хранио Речју Божијом, а Христос је њима рекао, које то моја мајка и које су то моја браћа? И сам дао одговор и каже, моја мајка и моја браћа су они који слушају Реч Божију и извршују је.
Да, из овога можемо да видимо, браћо и сестре, како свако од нас може да постане дете Божије, како свако од нас може да постане чедо Божије и да се у њему усели Бог и да то чедо Божије добије благодатну силу Божију, да може и мртве да васкрсава, да може и болесне да изцељује. Али, узрок свему овоме, управо јесте вера, браћо и сестре. Вера. Опет Господ Христос каже, све је могуће ономе који има веру. За све нам је потребна вера Божија. Хоћемо ли да познамо Реч Божију? Треба нам вера. Хоћемо ли да се усели у нама Реч Божија и да се врши у нама Реч Божија? Опет нам потребна вера. Али, уз веру, потребна су нам и дела. Јер, како рече Свети апостол Јаков, вера без дела су мртва и дела без вере су мртва. Све почиње од вере. Зато је вера, браћо и сестре, наука над наука. Она шири, да тако кажем, видике наше и човек са дубоком вером, чврстом, јаком вером, он, браћо и сестре, види и оно што не виде наше телесне очи. Јер нам вера и открива, или, боље речено, она нам обелодањује те духовне очи којима можемо да сагледамо оно што не можемо да видимо телесним очима. И заиста, браћо и сестре, понављам, онај који слуша Реч Божију и испуњава Реч Божију, он задобија благодат Божију. Он задобија силу Божију. Он задобија Христа. А ко носи Христа у себи и ко живи Христом, браћо и сестре, он је свемоћан. Да, свемоћан. Како је свемоћан? Па зато што је постао Бог по благодати. И зато, браћо и сестре, што онда су му се отвориле те духовне очи да он може да сагледа тајну и овога и онога света. А живот је тајна.
Свет је тајна, и један и други. И не можемо то сагледати искључиво нашим телесним очима, а ми знамо шта нам значи телесни вид. Човек, Боже опрости, чиним се, лакше ће да буде и без руке, и без ноге, и не знам без чега, него да нема телесног вида. Зашто? Па зато кад нема телесни вид, он не види лице брата свога. Не види лице другога. А опет, по светотачком учењу, који кажу, ко виде, каже, лице брата, виде лице Бога. Јер човек је Боголико биће. Бог је човека створио по слици и прилици својој. И то је оно што треба да размишљамо – да ли је у нама лик Божији. Да ли га нисмо, можда, затамнили, да тако кажем. Да можда није, због наше немарности, нехришћанског и нејеванђељског живота, пала прашина, да тако кажем, на лик Божији. Е зато, погледаш човека, треба да видиш у њему Бога. Заиста, браћо и сестре, онај који слуша Реч и испуњује Реч Божију, он задобија, поново, понавља, већ неколико пута, силу Божију. И зато, између осталог и данашње Јеванђеље, каже, како је Христос рекао Апостолима, ево вам дајем власт да стајете на змије, на скорпије и на сву силу вражију. А све то постоји, браћо и сестре, и да вам ништа, каже, не може наудити. Пазите. Ово нам треба да послужи да проверимо нашу веру. Колико је она јака вера, колико је снажна, колико је истинита вера. Да ли заиста имамо ону веру за коју и Господ каже, ако имамо као зрно горушичино, то имамо јаку веру, којом онда можемо премештати и горе. И заиста, браћо и сестре, Господ благосиља Апостоле, кад им је рекао – дајем вам сву власт да стајете на скорпије и на сву силу вражију, да вам ништа не може наудити. Ајде сад ми, овог тренутка, да проверимо нашу веру. Ево сада, овде се покажу змије, скорпије. Како би смо се ми понашали? Мислим да би бегали, што кажу, један преко другога, бојећи се да нас не уједе. А видите, Христос каже Апостолима, стајте на скорпије, на сву силу вражију, али ако сте уз Мене, ако сте са Мном, ако испуњавате Реч моју, не бојте се. И можете стајати, али вас не може ујести. Зашто? Па зато што нас чува Бог, а чува нас Бог зато што ми Бога чувамо у себе, браћо и сестре. И што живимо Богом. И заиста, понављам, Господ благосиља Апостоле на служење, на њихово ново служење, да распрострањују реч и Јеванђеља. Пре свега, опет ћу поновити речи Христове, ево вам дајем власт да стајете на змије и на скорпије. Пре свега, Господ апостолима дајем власт да стају на змије, на скорпије, на све силе духовне и на аждаје, баш, онако како каже, а он им обећава – верујте у мене. И он им обећава, браћо и сестре, да ће нас он заштити од свих тих отрова, које носи змије и све силе вражије, браћо и сестре. И он обећава да ће нас заштитити и одбранити, и зато каже, ништа вам неће наудити. Ако би смо сад заиста поново проверили нашу веру, видели би смо да није нам баш јака вера.
Можда нам је јака вера на језику, на устима, јер човек може да буде обдарен и да прича и да говори језиком и устима у вери, али, и то је једно питање, а друго је питање да ли живи по тој вери. Да ли живи по тој вери, браћо и сестре? Дакле, овим шта је Господ хтео да каже Апостолима, а све што је Господ рекао Апостолима, све се то односи на све нас. Поготово на нас крштене људе. На људе који смо чланови Цркве, који смо кроз крштење постали чланови Цркве и ушли у Цркву, браћо и сестре. А свему овоме Господ хоће да нам каже, ако су зли људи, змије, а човек зна да буде и опаснији од змије. Или по оној народној, како каже, човек је човеку вук. Да, браћо и сестре. Ако поредимо, например, крволочну животињу са човеком, ми ћемо ту видити једну велику разлику. У чему? Та крволочна животиња, она ће само да нападне другу животињу или човека, само ако је гладна. Ако није гладна, неће. А човек, верујте ми, и кад је сит и кад је гладан, зна да напада другога. Зна да о другоме говори зло. Зна да измишља о другоме. И онда, видећемо, где ћемо, где смо и шта смо. Зато Свети оци кажу, сваки човек у себе гаји једну, каже, питому и једну дивљу животињу. Која ће у њему да узраста животиња? Па она коју ти и ја хранимо, браћо и сестре. Ако хранимо питому, питома ће животиња бити у нама. Ако хранимо дивљу, постаћемо и ми дивљи, браћо и сестре. Дакле, браћо и сестре, људи знају да буду заиста неблагодарни. А благодарност је основно хришћанско начело. Да ми благодаримо Богу. А ми имамо зашта да благодаримо Богу. Јер све што имамо, све нам је дато. И у ствари, то ништа није наше. Али је наше да то што нам је дато, да га умножавамо. Зашто да га умножавамо? Па да и ти и ја имамо користи од тог дара, али да кад га умножимо, да можемо дати и другоме.
Човек је прави човек, онда када се, браћо и сестре, даје. А није онај који само граби себе. И за себе. Дакле, браћо и сестре, људи су кроз историју Цркве постојали као звери. Гонили Цркву. Гонили хришћане. Убијали. Па убили самога Христа. Па ето видите колико може да дође до изопачења ума људскога. Да човек не види да је Бог дошао међу њих, међу нас. Да је дошао из љубави, да нам каже да је љубав веза савршенства. И шта су они, како су они одговорили на љубаву? Мржњом. А мржња је страшна особина. Изопачи ум човеков толико, да човек и када зло чини, он себе убедио да чини добро, браћо и сестре. Дакле, било је то гоњења цркве и зато Господ каже, ако ви и живите међу скорпијама и змијама, ви можете, каже, презирати њихову јарост, можете их газити. А то је још речено у такозваном првом протојеванђељу, када је змија преварила Еву да узме оно што није смела да узме, оно што је забрањено.
А човек некако баш ту највише насрће, на оно што му је забрањено. А зашто? Па зато што је постао горд, хоће баш да види шта је то тамо што је забрањено, шта је то тамо иза зида. И узела је плод, и он, и она, и Адам, окусили и шта су добили? Ништа нису добили. А све изгубили што су имали. Шта су изгубили? Изгубили су да буду са Богом, да разговарају са Богом, да гледају лице Божје, да се хране гледањем лица Божјег, да се хране речју Божијом. И шта каже? Били су истерани из раја. И тада је изречено то прво, протојеванђеље, каже, још мећем непријатељство између тебе и између жене, између семена твога и семена њезинога. Оно ће ти, каже, ти ћеш му на главу стајати, а оно ће те за пету уједати. То је Господ наш Исус Христос. Имамо ли њега, може да нас уједе за пету, а то није ништа. Али не може да нас отрује. Не може да нас затрује, браћо и сестре.
И зато, каже он, све те, сви ти непријатељи ваши, нечастиве силе на првом месту, могу сиктати, како ми кажемо у народу, јел' тако? Могу сиктати, али не могу нам ништа наудити, ако имамо Бога у себи и ако Бога носимо у себи. Ипак, тај смисао и радост нашег живота није само у томе, браћо и сестре, у ономе, што су апостоли, који су проповедали Јеванђеље и враћали се Христу и казали, Господе, у име Твоје, и демони, нам се каже, покоравају. Пазите, смирења апостолског. Јесу они и мртве васкасавали, како рекох, и болесне исцељивали, али то нису приписивали себи. Не, него зато каже, у име Твоје, а не у име моје. А ми, ако нешто и најмање учинимо, ми само то приписујемо себи. Ја сам моћан, ја сам силан, ја сам то учинио, ја сам ово учинио, ја сам ово направио, и тако даље, и тако даље. Дакле, све што си учинио, значи, ниси учинио у славу Божију, него у своју славу. И та се слава руши, као кула од карата, како каже наш народ. И зато, каже Господ Апостолима, али томе каже, не радујте се, што вам се и духови покоравају, него се радујте, што су ваша имена написана у Књизи живота. То је оно, на шта треба да обратимо пажњу, браћо и сестре. Да ли нам се налази име у Књизи живота, у књизи живога Бога, а наше име уписано, свакога од нас је уписано име у књигу живота самим крштењем, браћо и сестре.
Али, није довољно да само буде уписано. Треба да проверавамо да случајно није неко тамо избрисао наше име због нашег нехришћанског живота. И то је оно, да стално проверавамо свој живот, јер нам је живот у складу са Јеванђељем, са Црквом, браћо и сестре. И да ли ми, као чланови Цркве, а сви смо чланови Цркве подједнако, и ми свештеници, и ви народе Божији, сви смо ми чланови Цркве, да ли ми, у ствари, живимо по Јеванђељу? Зато и Господ каже, немојте се томе радовати, благо ономе, чије је име стално у Књизи живота. А то значи да тај човек живи по Јеванђељу, живи по тој књизи вечности. А Јеванђеље је вечност, браћо и сестре. Другим речима, Господ каже њима, немојте се радовати томе, односно, немојте томе првенствено да се радујете, што вам се духови покоравају, него се радујте, највише, опет понављам, што су ваша имена записана у Књизи живота. Дакле, имена, оних који верују у Бога и живе по тој вери, њихова имена су записана у Књизи живота, као што су записана имена анђела, имена светитеља, браћо и сестре.
Ово нам говори да више треба ценити власт, да тако кажем, власт, браћо и сестре, да се постане чедо Божије од власти да се творе чуда. То је много веће, много узвишеније. Зато, они чија су имена написана на небесима, никад неће, браћо и сестре, пропасти. Никада. Никакво зло овога света, не може надвладати таквог човека, чије је име у Књизи живота. Такви људи су, управо, како кажу Свети оци, те словесне овце Христове. А ми смо словесно стадо Христова, за разлику од оног бесловесних оваца. Али и од тим бесловесним овцама Бог се брине. И Бог хоће све што је створио да се спасе, а кад хоће и ту бесловесну овцу да спасе, како да не спасе нас словесну овцу, јер смо словесна бића, браћо и сестре. Ипак, и у данашњем Јеванђељу, браћо и сестре, чујемо како је Господ, кад смо Апостоли рекли да се демони покоравају, он је казао, уздизао благодарење Богу Оцу и каже – благодарим ти, Оче неба и земље, што си ово сакрио од мудрих, а открио безазленима. Прво, нама треба благодарење. Ми треба прво да благодаримо Богу, па тек онда да се молимо, браћо и сестре. На пример, да благодаримо Богу што смо данас осванули живи. Значи, прво, упутити благодарност Богу, па онда молитву. И тако каже Бог – благодарим ти, Оче, што си ово сакрио од мудрих. Којих мудри? Оних што се праве мудрима. Оних који мисле да су мудри. А у ствари су немудри.
А праве се зато што немају те мудрости Божије у себе. Имају мудрост овога света, али немају мудрост Божију. Мудри су да ураде ово, да учине ово, мудар сам да преварим другога, да убедим другога, да сам добар. А чему је то? То је све пролазно, браћо и сестре. То је све тако пролазно. То је од данас до сутра. Тај који се мудар прави мудар, нема му имена у Књизи живота, браћо и сестре. А онај који је смирен, који воли Бога, који воли човека, он је записан у Књизи живота. Дакле, браћо и сестре, треба нам мудрост. Треба нам знање. Да не кажете – сада Владика нешто измишља. Треба нам мудрост, треба нам знање, али што ће нам знање ако немамо вере? Што ће нам знање ако немамо љубави? Шта каже апостол Павле? Знање надима, а љубав изграђује. Е, тај човек који се прави мудар, он је надувен, што би рекао наш народ. И он је све самога себе собом испунио. И њему је све тесно. Све. Зато није задовољан ничим. Није задовољан зато што он је благодаран. А шта каже опет апостол Павле? Није, каже, тесно вама у нама. Него је тесно вама у срцима вашим. Е, то је страшно. Кад смо ми своје срце толико сузили. Кад смо га толико оградили собом. И зазидали у себи. Да у њему нико не може нико да уђе. Ни Бог.
А зашто кажем не може? Нема Богу ништа немогуће. Али Бог неће никакво насиље над нама да чини. Не. Он тражи од нас. Хоћемо ли га примити или нећемо. Како каже, стојим крај врата твога срца и куцам. Ако, каже, чујеш и отвориш ући ћу, каже, ја и Отац мој са Духом Светим. То каже Христос у Јеванђељу. Али ако ми нећемо Бога. Или, Боже опрости, ако смо себе заменили Богом. Нико то од нас не би. Сад да нас, неко, и мене, тебе, свакога од нас, брате и сестра, запита – Да ли си ти заменио себе Богом? Сви ћемо да одговоримо – не дао Бог, нисам. Али, осврнимо се мало на дела. Каква су нам дела? Па ћемо видети, да ли смо заменили Бога собом.
Зато, браћо и сестре, кад смо већ чланови Цркве Христове. А без Цркве нема спасења. У Цркви је спасења. Зато је у Цркви благодат Божија. Зато је Црква давалац благодати и Божије, браћо и сестре. Кад смо већ у Цркви водимо рачуна да служимо Цркви, а да се не служимо Црквом. Као што људи када дођу на неке положаје, они се положајем. Да ли то што он треба да учини добро за другога са тог положаја, баш га брига? О свему томе треба да размишљамо као хришћани. Зато се помолимо Господу, браћо и сестре, помолимо се Светом апосотолу Луки који је записао Речи Божије, да се те речи уселе у нас и имају то дејство. Јер ако буду Речи Божије у нама, онда ћемо водити рачуна о нашим речима, онда ћемо мање говорити, али ћемо живети по Речи Божијој.
Нека нам Господ помогне, браћо и сестре, да се угледамо на Светог апостола и јеванђелисту Луку, да се угледамо на Светог Петра Цетињског, који је, такође, и као владар и као Владика имао таквих потешкоћа у животу, али се Христа није одрекао. Могао је као владар Црне Горе и као Владика да се горди и да не чује ништа другога. Не. Он је слушао Бога и живео по Речи Божијој.
Нека је срећна слава овоме храму, нека је срећна колачарима данашњим, нека је срећна слава свима онима, који славе Светог апостола Луку. Нека Господ свима нама отвори духовне очи, да нам отвори ум и срце да разумемо Писмо. А када будемо разумели Писмо, тј. Јеванђеље, онда ћемо разумети и себе, али друге.
Бог вас благословио!”, закључио је наш Митрополит.
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
На крају Свете Литургије извршен је чин освећења кољива и резања колача. Домаћин овогодишње храмовне славе био је г. Иван Стефановић са породицом. Након евхаристијског сабрања заједничарење је настављено на трпези љубави коју су свештеници храма Успења Пресвете Богородице у Младеновцу са љубављу припремили.
јереј Марко Јефтић
https://xn----7sbabaxczeus5aovz2a8c4ria.xn--c1avg.xn--90a3ac/vesti/item/10005-proslavljena-hramovna-slava-u-crkvi-svetog-luke-u-mladenovcu#sigProId4a2cb2179c