Након прочитаног зачала јеванђеља по Матеју архијереј се обратиo поучном беседом:
“У име Оца и Сина и Светога Духа!
Драга браћо и сестре, одељак који данас чусмо из светог Јеванђеља веома је поучан, али и веома потресан, јер нам Господ каже ко мене призна пред људима признаћу и ја њега пред Оцем својим, а ко се одрекне мене пред људима одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим небеским. Није овде само у питању наше исповедање на речима да исповедамо Бога, али треба и речима то сигурно, већ је овде питање да ли ми веру којом живимо, коју смо задобили и без које не можемо да живимо, да ли ми ту веру сведочимо не само устима већ и делима. Зато Господ наш Исус Христос каже сваки који призна мене пред људима признаћу и ја њега пред Оцем својим небеским. Ако ми имамо Бога у себи и живимо Богом, ја ћу Бога и сведочити али опет кажем не толико устима, не речима, колико делима. Ако ми признамо и делима и речима Бога пред људима, онда ми самога Господа нашега Исуса Христа имамо за сведока да смо га исповедали у овоме животу земаљском. Да смо веровали у њега. Да смо веру претварали у дела.
Ми смо дужни ради вечног живота у Богу не само да верујемо у Христа васкрслога, или да се бусамо у прса и говоримо ја верујем и да речима бранимо веру. Вера се не брани толико речима. Вера се брани молитвом, вера се брани смирењем, вера се брани животом. Ако нам је вера само на устима и језику, онда није спасоносна вера. То само као да хоћу да се рекламирам пред другима Да се пред другима представљам да сам другачији, а шта је унутра то није много важно. Бог не гледа нашу спољашност већ наше срце. Шта је у нашем срцу. Да ли је у нашем срцу љубав или мржња. Смирење или гордост. Бог суди по ономе што је у нама. Ако нема Бога у нама онда и оно што ми Бога сведочимо пред другима речима, неће нам Господ признати и хвалити. Ти си мене речима пред другима исповедао, а другачије си живео. Потребно је пред свим људима па и пред непријатељима Христовим да исповедамо веру у Њега као сина Божијега, као Бога. Прави хришћанин се нигде и ни пред ким не сме стидети Христа и његовог Јеванђеља. Јеванђеље је наше огледало. Јеванђеље је наш путоказ. Јеванђеље је наша смерница. Ми у јеванђељу можемо да истински видимо какви смо. А то нећемо видети ако Јеванђеље читамо као неку књигу, него ако јеванђеље читамо са разумевањем. И ако тражимо тумачење Јеванђеља а не да га ми сами тумачимо на свој начин. Једини прави тумач Јеванђеља је Црква.То су Свети Оци који су Духом Светим надахнути протумачили Свето Јеванђеље. То су апостоли који нису само проповедали Јеванђеље речима када их је Господ пслао у свет да проповедају, већ више делима говорили о Јеванђељу. Зато што су живели Јеванђељем. Они су себе стално контролисали Јеванђељем. На првом месту су контролисали своју мисао. Да ли је моја мисао у вези са мишљу Христовом? Да ли моје речи могу упоредити са речима Христовим? Да ли се Христос показивао бољим пред људима него што јесте? Није. Треба само да поступамо Светога пророка Исаије који каже и не бише обличја на њему. Чему би се ми пожелели. Он се није ни у чему издвајао. Ни у чему по спољашности. Али баш зато народ није ни гледао то већ је гледао унутрашњост Његову. Зато је хрлио за њим. Зато је следовао Христу. Јер је видео да је гладан и жедан речи Божије. Онај ко је гладан и жедан речи Божије он реч Божију слуша и живи по њој. А онај који није гладан и жедан речи Божије он предност даје својим речима. И шта? Пао си у гордост. Мислиш мени је дато да ја будем тај проповедник. Јеванђеље се не може разумети без молитве, без подвига, без хришћанског живота, без јеванђелског живота. Без берлинског живота. Зато је хришћанин дужан душом и телом прослављати Господа Христа да би на крају био сав Њиме прослављен и да би вечно живео у Христу. Човек треба да у овоме животу стално има у мислима да ли ће чути ону реч Христову “добри и верни слуго у малом си ми био веран над многима ћу те поставити, уђи у радост Господа свога.” То је оно што треба да нас заокупила. Зато Свети Оци кажу “ Хришћанин хода земљом али мисли на небо. А када мислим на небо онда ћу ја себе смираватим, унижавати себе, а нећу се уздизати. Нећу тражити своју славу, него ћу тражити славу Божију. Нећу тражити да ме људи славе и прослављају, већ ћу ја прослављати Бога, а кроз Бога и другог човека. Врло је важно како ми исповедамо Христа. Данас имамо овде једну заиста реченицу где је Христос рекао “Ја нисам дошао да донесем мир него мач”. Зар је то парадоксално са Јеванђељем? Бог је мир наш. Ако смо ми у Богу онда смо у миру. Бог јесте мир наш али он носи мач да раздели истину од неистине. Да раздели они како ја себе представљам пред другима у односу на оно што јесам. Да раздели верујућег од неверујућег. Да остави човек од ова његовог и кћер од матере њезине и снаху од свекрве њезине. Господ заиста тражи да се морамо определити. Да знамо коме припадамо. Не можемо мало припадати Богу, а мало ђаволу. То и Јеванђеље каже:” Не можете служити Богу и мамону.” Опет све то не можемо проверити коме служимо ако нисмо у јеванђељу. Ако не водимо тај јеванђелски живот. Апостол Павле каже “ Ако исповедаш устима својим да је Исус Господ и верујеш у срцу своме да га Бог подиже из мртвих бићеш спшен. Срцем се верује за праведност а устима се исповеда за спасење.” Довољно је то да читамо да о томе размишљамо. Па ћемо се смираватим, а никако се нећемо гордити.
Вера у васкрсење Христово појављује се по неопходности кроз јавно исповедање његовог божанства. Вером својом у Христа Богочовека хришћанин исписује по срцу своме сав божански морални закон. Сав живот Спаситељев. Сви праведност Његову. Како то лепо каже апостол Павле у посланици Коринћанима
Наша вера у Богочовека и наша љубав је безгранично наше идење за Христом. Трудимо се да се не постидим Христа ни пред ким, али немојмо се бусато у прса и говорити како ја верујем или говорити ја сам Србин ја сам православац, ја сам хришћанин. Шта ти вреди то на језику? Где су ти дела? Хоће ли то тебе и мене спасити? Хоће ли нас спасити то што смо Срби? Неће ако не живимо како су живели Свети преци из рода српскога. Не вреди се позивати на Светога Саву или било ког светога из рода нашега само на устима а не следовати његов живот. Не гледати како су они живели, ради чега су живели и како су постали свети. Како?
Тако што су исповедали Христа животом својим. Као што мученици нису се уплашили мучење већ су са песмом ишли у страдање. И мучитељи су говорили овај народ је луд. Ми их убијамо а они певају. Певају зато што знају да и ако изгубе овај земаљски живот Христа ради, истине ради, правде ради, љубави ради, смирења ради да ће добити вечни живот. Верују у Христа. Верују у загробни живот. Верују у вечност. Зато да се молимо Богу браћо и сестре да имамо то на уму да Христа исповедамо у речима. Зашто се Господ не дозвољава да га исповедамо сами у души? Зато што он хоће да то што исповедаш у души да то буде и спољашност. И човек заиста јесте то. Он је споља оно какав је унутра. Ако има мира у себи и смирења и жеље да се учи животу хришћанском, животу Јеванђеља, животу Христовом. Он ће се учити. А не мислити ја сам научио не треба ми ништа више. Често говорим да човек види оно што хоће, човек чује они што хоће. Човек ако хоће да види добро он ће свугде добро видети. Ако неће да види добро може бити окружен светитељима он ће њих сматрати грешнима, а себе сматрати светим. Ако човек хоће да чује оно што жели то и чује. Ако жели да чује добро он ће добро само и чути. Оно што није добро он ће да потисне. Јер то добро потискује у њему оно што није добро. То је наш испит шта човек чује. Ми данас аброве малте не проглашавамо за неку врлину. Па се још упиремо да чујемо шта то неко говори о другоме. Човече пусти шта говоре други о другоме види шта говоре о теби. То види па се из тога поучи да ти није пријатељ онај који ти само повлађује па ти одобрава да чиниш па и зло. Пријатељ ти је онај који у смирењу Јоване ово ти неваљао. Требао би да станем и ставим прст на чело, како каже наш народ, па да видим да ми је овај човек пријатељ и да ми је казао да се поправим. Ми када поправимо човека одмах га сматрамо непријатељем јер нам је слаба вера, слаба нам је љубав, слабо поверење.
Зато да се молимо Господу да га исповедамо и душом и срцем, и речима, али не толико речима. Већ треба да исповедамо Христа онако како осећамо Христа у себи. И да исповедамо онолико колико га имамо у себи и колико га носимо у себи.
Бог вас благословио!”
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
