Помоћници олтара су били чтечеви: вероучитељи Бојан Тодоровић и Угљеша Урошевић.

Хором цркве Светих апостола Петра и Павла дириговала је проф. Милеуснић-Марковић, а за певницом су појали чланови Свештеничког хора Архијерејског намесништва беличког.

Овом приликом Високопреосвећени архијереј је богопријатно беседио:

“У Име Оца и Сина и Светога Духа. Помаже Вам Бог, браћо и сестре. Одељак из данашњег Јеванђеља које смо сада чули веома је дирљив. Веома је саосећајан. Веома је, како бих рекао, дирљив до те мере да можемо видети кроз овај данашњи одељак Јеванђеља тугу људску са једне стране и љубав Божију са друге стране. Одељак из данашњег Јеванђеља говори нам како је Господ наш Исус Христос васкрсао јединца сина жене удовице из града Наина. Кратак је одељак, верујем да смо га са пажњом, са вером, са љубављу саслушали. Град Наин је град у Палестини и сама реч наин уствари значи радост и живот. И ево у том месту радости и живота имамо једну драматичну тужну причу јер видимо да једна тужна поворка, која прати једног младића, другим речима, прати једно дете из овога света. И можемо замислити каква је то туга, какав је то чемер, какав бол је био исписан на лицима свих оних људи који су ишли у поворци да сахране ово младо биће. А шта тек да кажемо како ли је лице и бол и туга још више у срцу и у души била мајке овога детета? Видимо, она је била удовица. Сама се борила за то своје дете, све што је имала дала је за то дете, првенствено да га васпита у вери. Сва нада, све мисли су се односиле на то њено јединче, јединог сина. И зато кажем какво ли је то стање било у њеној души? Она сахрањује своју наду. То једино могу да осете, не дај Боже, а нажалост имамо таквих примера, оних који су били у сличној прилици, као што је била ова мајка овога детета. Но, без обзира што су ови људи као и сама мајка, символично живели у граду који је град радости и живота, као што рекох, оно што је реалност са којом се људи суочавају у том граду јесте уствари пролазност. Јесте туга. Јесте бол. И јесте заправо смрт. Сад замислите, човек живи у радости и наједанпут те радости нестане. Из овог кратког јеванђелског одломка можемо видети пре свега како је Бог истинска љубав и како саосећа са нашим страдањима и патњама, поготову кад смо суочени са смрћу. А са друге стране Господ Христос је носилац живота, носилац радости, носилац смисла и постојања у свим околностима и Онај који у себи и собом носи вечност. Е тај који је живот, који носи вечност, Он је са нама. Он је и данас овде и увек. Само уколико смо ми са њиме. И кад имамо Њега са нама, и кад имамо Њега у нама, и кад живимо Њиме, онда све у животу другачије схватамо, све у животу другачије подносимо. И тако у сусрету ове две релности живота и смрти о којој рекох, видимо Христа који дарује живот. Живот и ономе који има свој почетак али који је пролазан, ако смо без Христа. Дарује живот човеку и зато упућује речи овом младићу, овом дечаку и каже: Момче, теби говорим – устани! И пазите, мртав човек телом али слуша Господа. Треба ми да се запитамо како ми слушамо Господа. Он устаје и даје га матери својој. Можете тек замислити од оне туге мајчине, која је пошла да сахрани своје дете, Он јој дете враћа живо. Каква ли је тек та радост могла бити у мајчином срцу? Овај је послушао иако је био беспомичан, иако већ у царству смрти, овај младић чује реч Христову и устаје. И ово нам је поука и наука – мртав човек чује реч Божију, а да ли ми људи који смо живи, који ходамо, да ли заиста чујемо реч Божију? Можда је и чујемо, и чујемо је хвала Богу, само је питање колико испуњавамо реч Божију. А реч Божија је светиња, реч Божија је чудо. Сетимо се само првих страница Библије где се тамо каже: И рече Бог да буде светлост и би светлост. Значи све бива на реч Божију. И ми када верујемо у ту реч Божију - У почетку беше реч, како каже Свети апостол и Јеванђелист Јован - када ми верујемо у ту реч Божију и живимо том речју Божијом, онда ћемо моћи да увек верујемо како и наша земаљска туга, односно боље речено, како нашу земаљску тугу Бог зна да претвори у радост. То и јесте главна тема живота свакога човека – да размишља о животу и да размишља о смрти. Како од овог пролазног живота који сви ми, хвала Богу, и волимо, је ли, који дишемо пуним плућима, учинити да он, тај живот, буде по вољи Божијој, а не по вољи нашој. Да буде место присуства Христовога и место радости и место живота. То треба да се запитамо и да стално постављамо себи питања – како он да буде само, тај наш живот, једна етапа? Или да схватимо живот као неки корак или једну фазу у вечном трајању, које није тек пуко преживљавање, драги моји, него живот у пуноћи. Живот који расте и ствара, иде из славе у славу, како се каже у Светоме писму. Из радости у радост, из лепоте у лепоту. Да. Кад смо са Богом, кад живимо са Богом, кад живимо у љубави са Богом и једни са другима, па онда је овај наш живот лепота. Што га не осећамо као лепоту, то значи – нисмо ушли у суштину живота. А нисмо ушли ни у суштину смрти. Ту лепоту и ту радост, како бих рекао, то је једино могуће да остваримо у заједници са Христом и са Црквом Христовом. Али исто тако не смемо да се заваравамо, драги моји, јер Бог у исто време види нашу тугу, види нашу жељу, види оно што чинимо, и наш подвиг, и нашу љубав, и веру... Све то чини али не смемо да се заваравамо јер Бог у исто време као што види наша добра дела, Он види и наша она лоша дела. А шта то види? Бог види нашу сујету. Бог види нашу гордост. Бог види сваку нашу мисао, сваку нашу реч, свако наше дело, поготову он види и наш вапај. Зато је саосећајан, зато се сажалио на поворку, сажалио се на мајку овога детета. Сажалио се на онај народ који тугује што једну младост испраћа са овога света, Он види све то, али тај вапај види наш када он иде из чисте душе, како то каже наш народ, који долази из чистога срца, а све то треба да буде прожето вером. Вером у васкрсење. Вером да је Бог васкрсао. Вером да ћемо и ми васкрснути ако бар онај последњи пасус Символа вере где кажемо: Чекам васкрсење мртвих и живот будућег века. Немој да се заваравамо. Овај је живто леп, драгоцен ако га само човек зна да живи у Богу и по Богу. Али не смемо да се заваравамо, колико год био овај живот леп, а он зна да буде и пакао, а то човек прави овај свет да буде леп или да буде пакао. То човек прави зависно шта је у њему, шта је у његовом срцу. Али када схватимо да је овај живот леп, какав ли је тек живот онај са Светима горе на небу? Какав ли је тек живот живети са Богом и живети у присуству Бога? Морамо размишљати о смрти. Не смемо да се поуздамо ни на своју младост, ни на неко своје здравље. Данас смо млади, сутра нећемо бити. Данас смо здрави, сутра нећемо да будемо здрави. Али треба то све да са вером прихватимо. И видимо како је све кад је са вером у Бога и поверењем у Бога, и вером у људе и поверењем у људе, како је то све у једној хармонији. Бог је овај свет створио да буде хармонија, али човек уноси дисхармонију и не осећа шта је хармонија јер нема хармоније у себи. Није успоставио хармонију са собом, са Богом и једни са другима. И такав човек не да живи у дисхармонији, него и уноси дисхармонију и онде где је хармонија – у Цркви Христовој. И овде видимо љубав и саосећање Божије, али видимо као што рекох, једну људску трагику. Видимо како се човеков живот овде одвија лепо данима, лепо и годинама, и наједанпут све се преокрене. Као што видимо ова сирота мајка, вероватно млада удовица, како се каже, остала је без мужа. И била је приморана да сама подиже своје дете. Као што и данас имамо нажалост таквих случајева. Међутим она је сву своју наду, као што рекох, положила у Бога. И не само у Бога. Она је сву своју наду положила и у свога сина једница. Као што рекох, наједанпут се њена нада гаси. И нестаје наде. А кад човек изгуби наду, он губи веру и поверење. Она видимо, вероватно пада у очај. И не бисмо смели да је осуђујемо због тога. Пред њом се тада све срушило. Она долази на погреб сина како би га, што бисмо ми рекли, последњи пут видела, како би га последњи пут пољубила мајчиним пољупцем. Она долази на гроб и ту уствари оставља сву своју наду. Она иде тамо да сахрани своју наду, своју будућност и свој живот. Јер сигурно је казала: Немам више мужа, немам више детета, не треба ми ни живот. Али гле чуда, у том тренутку наилази Животодавац! И ове јеванђелске речи које смо чули из данашњег Јеванђеља где каже: Господ се сажали на њу и рече јој: Не плачи. Хм... Има ли веће радости него кад је човек тужан и кад плаче да му неко каже: Немаш више потребе да плачеш? Твој плач и твоја туга претвара се сада у радост, сад је нов живот. Не само за њу него нов је живот и за њено дете. Оно је васкрсло. Бог га је устварио васкрсао и тада се, као што рекох, или на пример уплашеном човеку има ли веће радости да му неко дође да му каже: Не плаши се? И заиста немамо ми чега да се плашимо осим непокајаног греха. Нема чега да се плашимо осим ако не радимо на своме спасењу, ако се не мењаамо, ако се не преображавамо. И заиста тада се дешава то чудо васкрсења из мртвих као што се десило са овим момком. Замислите људе, људи су збуњени, јер мртвац устаје. Сад кад би устао мртвац а ми се окупили да ли бисмо имали снаге да се одржимо и да кажемо: То је чудо Божије? Не, него би нас ухватио страх па би свак на своју страну побегао. Шта то значи – страх, зашто нас ухватио? Зато што немамо веру, или нам је ослабила вера и што не верујемо у Животодавца – да Он и мртвима дарује живот вечни. Не верујемо у Онога који од праха земаљског ствара човека. Мртвац устаје... Да ли је то превара или је можда нека замка? Или како бисмо ми то приписали данас неком људском чуду? А не Божијем... Мајка од туге и радости не зна више шта да чини. Вратила се њена нада, вратила се њена вера, вратило се њено дете, које ће моћи да брине сутра о својој остарелој мајци. Она то осећа. И ми треба да се данас запитамо да ли се бринемо довољно за наше остареле родитеље? Или: Нећу да буде поред мене, даћу га у тамо неки старачки дом, даћу га некоме другоме, платићу некоме да их издржава. А где ти је љубав? Зашто не узвратиш љубав према родитељима коју су они дали , ту љубав и жртву да ти одрастеш, да ти и ја одрастемо, да ти и ја живимо? Све ово нам говори да се човек удаљавањем од Бога излаже сваковрсним невољама. А удаљавамо се онда када наду у спасење полажемо у своје моћи. У своје неке снаге, у своја нека достигнућа. Достигао сам, не знам, ову висину науке, достигао сам ову вештину... Ако се уздамо у своје моћи, а не уздамо се у Господа, та наша моћ ће брзо да нестане. Наша снага ће да нестане. Нећемо бити једног дана ни моћни ни храбри. Или оно како каже Господ у Јеванђељу Апостолу Петру: Доћи ће време када нећеш моћи сам ходати него ће те други опасивати и водити тамо где нећеш. Све о томе требамо да размишљамо, но међутим то нас не може све утешити на наш начин. Али има Утешитељ. Господ наш Исус Христос. То је Дух Свети, Утешитељ који нас теши и онда када смо у невољама, онда када нас снађу и болести, и патње, и муке. Онда можемо поставити питање – да ли је богатство за које се ми често везујемо, могло да утеши ову сироту мајку? – Није. Могли су јој сви они говорити: Све ћемо ти дати, све ћемо ти помоћи. Ха... Али она зна – кад њема њеног ослонца, нема на кога да се ослони, али она кроз васкрсење свога сина, онда добија јаку веру, чврсту веру. И осећа љубав Божију, како је Бог загрлио мајку и њену тугу, и ту њену тугу претворио у радост. Све што можемо понудити човеку када изгуби све, џаба је, не можемо му вратити живот свога детета. То нам говори, драги моји, да без Бога не бисмо могли да опстанемо. Када нам се нешто догоди онда пружамо руке, па клањамо се, па вапијемо за помоћ. И то је људско. Зашто да не? Наша она изрека каже: Без невоље нема богомоље. Нажалост то није хришћанско. Ако ми треба да дођемо до Бога и да погледамо Бога само кад нас снађу невоље, онда није нам вера на свом месту. Опростите: мој покојни отац је нама својој многодетној деци говорио: Децо, кад се небо намрачи, молитва онда ништа не значи. То значи: ја сам почео да се молим зато што ме ухватио страх, него моли се док се небо не намрачи, моли се да не паднемо у искушење, а и кад паднемо у искушење било које врсте, да не изгубимо веру у Бога, да једино Бог може да нас спасе од тих искушења. Али немојмо тада кад смо у невољама тражити Бога, само тада. Немојмо то. Бог није стражар у смислу овог нашег земаљског стражара, иако је он свемоћан, иако је он свевидећи. Он види и нашу невољу и нашу радост и нашу тугу, али Он тражи да тражимо Његову помоћ, а помоћ тражи онај који има смирења, онај који се не узда у себе, него се узда у Бога. Нека нам овај данашњи пример, јеванђелски пример буде стално на уму, да не мислимо ако се данас радујемо, да нећемо сутра да заплачемо. То је живот. Живот носи све – и радост и тугу. Али где је Господ, ту туге нема. И ако наиђе туга, Он тугу узима на себе, узима наше немоћи, узима наше слабости. Али зато треба да се предамо Њему у смирењу. Нека нам Господ помогне и да и ми чујемо оне речи које је чула мајка овог детета када је Господ рекао: Не плачи. Да и ми чујемо да нам Господ каже: Не бој се, Јоване, Петре, Милојка, Марко. Не бој се. Ја сам с тобом. И Бог јесте са нама, понављам, само уколико смо ми са Богом.

Нека сте срећни и нека сте Богом благословени.“

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Митрополит Јован је одликовао старешину цркве протонамесника Милана Ђорђевића у чин протојереја. Владика је поучио оца Милана очинским речима:

“Драги оче Милане, тебе данас одликујемо великим одликовањем чином протопрезвитера. Можда је то рано за твоје године у смислу свештеничког служења, али хвала Богу, ти си показао док си овде као старешина овога храма, да обећаваш да ћеш у будуће још много, много више и боље радити првенствено за спасење твоје душе, за спасење народа којег ти је Црква поверила. У Цркви се не давају одликовања као што се то чини у свету. У свету се најчешће дају за нешто што се остварило, што је неко нешто учинио. Истина, за то се и у Цркви даје, али у Цркви одликовања се првенствено дају не за оно што си учинио, него као подстрек да чиниш што више и што боље. Јер мораш једно знати, дете моје, да ни тебе ни мене неће Бог питати шта смо урадили, него шта нисмо урадили а требало је да урадимо. Волео бих да ти ово одликовање не послужи на гордост, него управо на смиреност. Да те ово одликовање подстакне на служење Богу, Цркви и другима. У Цркви се величина мери по служењу, а не по положају, ни по чину, ни по звању. Зато увек се сећај да ти је Црква данас подарила оно на шта треба стално да те подстиче, на већу веру. Јер вере, дете моје, никад много. На већу љубав. На већу жртву. Што се будеш више жртвовао за Бога, за Цркву, за народ, за своје спасење, за спасење своје породице, онда ће Бог и видети ту жртву па ће ти је управо и умножити, али зато треба да даш још више подвига, да даш још више служења, зато нека ти је срећно, нека ти је Богом благословено у нади да нећеш посрамити ово одликовање, него управо да унапређујеш себе на свако добро.“

Духовна поука Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Након божанствене службе са причешћем великог броја верних, уследила је трпеза љубави у новом парохијском дому јагодинске саборне цркве.

Вероучитељ Угљеша Урошевић