После прочитаног јеванђелског зачала Високопреосвећени Митрополит се обратио верном народу беседом:

„У име Оца и Сина и Светога Духа!

Браћо и сестре, данаш наша Црква прославља двојицу светих краљева, краља Милутина и краља Драгутина, у монаштву Теоктиста. Такође прославља и свету јелену, мајку ове двојице краљева и прославља Св. Варнаву, Епископа хвостанскога. Ова тројица светитеља су из рода нашега. Јелена није била из рода нашега, била је француског порекла. Била је супруг краља Уроша, оца ове двојице краљева али и њу можемо назвати да је из рода нашега јер је родила ову двојицу предивних светитеља и угодника Божијих. Ова двојица светитеља били су велики ктитори, велики неимари и велики градитељи цркава и манастира не само по Србији него и шире, по Грчкој, Бугарској, у Јерусалиму, по Светој гори. Заиста, они су били ктитори, можемо рећи, од Цариграда до Јерусалима где се и данас у Јерусалиму чува манастир Св. Архангела Михаила кога је краљ Милутин подигао за Србе који су и у то време итекако често одлазили на поклоњење светињама Палестине да би и они тамо имали свој манастир, цркву и конак где су одмарали. За краља Милутина је везано једно предање, а у ствари су то и историчари потврдили да када је ступио на престо рекао је колико година буде владао да ће толико цркава изградити. Краљ Милутин је непуне 43 године владао, а историчари кажу да је подигао више од 43 цркве. Дакле, све то говори о вери ове двојице светитеља јер да нису имали вере у Бога зашто би они радили манастире и цркве. Знали су да су манастири и цркве наше тапије. Народна песма која гоовори о манастирима Студеници, Грачаници, Дечанима, Хиландару, Милешеви каже да ми Срби имамо са чиме да изађемо пред Милоша. Знали су ова двојица браће краљева да једино право сабрање српскога народа јесте у храмовима, црквама и манастирима. Ту су се они састајали, Богу молили, виђали једни са другима, разговарали једни са другима и кроз молитву доносили веома значајне одлуке за њихов живот и за живот српскога народа кроз сву мукотрајну и истрајну историју српскога народа. Св. Краљ Милутин је бранио свој народ и вером јачао своју државу. Био је човек и краљ истинске побожности и вере и надасве истинског смирења. Смирено је подносио све што га је сналазило. Ослепели су га његови, не други непријатељи. Све је то подносио са вером и смирењем. На фрескама које су се сликале по манастирима како је Св. Краљ Милутин, када су му извадили очи, Св. Николај му каже: „ Ево твојих очију на мојим рукама, вратићу ти их у своје време“ – и тако је и било. Видимо из овога како Господ награђује страдања наша само ако су везана за нашу веру и кроз смирење. Иза краља Милутина стоје велике задужбине и велика завештања као и од осталих светих Немањића који су припадали овој светородној лози. Они су нам оставили те светиње као поуку и науку да и ми треба да градимо храмове и светиње. Хвала Богу, српски народ то данас и чини. Мамо, заиста, цркава и манастира али зато ми треба да стварамо ту живу цркву по нашим црквама и манастирима тојесте да се ми сабирамо по тим храмовима и манастирима. Ако немамо народа онда немамо живе цркве. Место освећује човека али и човек освећује место. Наравно све ако је то из побожности и вере. Те светиње су наше тапије и наши печати нашега постојања које говоре о величини, ширини српскога народа и српскога имена. Ми смо дужни да те светиње, које су нам преци оставили, чувамо. Ми данас имамо те заводе за заштиту споменика културе, и то ништа није лоше, али најбољи чувари наших цркава и манастира јесу они који живе у тим манастирима и црквама. Дужни смо да изграђујемо и да дограђујемо те светиње које су нам непријатељи, на жалост, рушили. Кроз историју је много наших светиња порушено. На једном Косову каже се да је било око 1400 храмова. Данас их немамо толико али оно што је битно да без обзира што је неки храм, манастир или црква порушен, где нема никаквог обележја да је ту била нека црква или манастир, у свести српског народа стоји да је тај народ примио по предању да је ту и ту био тај храм. То наш народ најбоље доказује тиме што и дан данас одлази на таква места. Нема ни спомена ни мрамора али он зна да тамо пали свеће и моли се. То значи да је то место где је била црква или манастир освештано молитвом и литургијом и зато с`правом наш народ то чува у себи. Зато и ми треба да чувамо и да се уграђујемо у те светиње, а уграђиваћемо се ако их посећујемо, ако улазимо у њих и налазимо у њима спокој, а наћићемо мир највише кроз свету Литургију кроз свете Тајне, кроз свете врлине, а највише кроз свету тајну Причешћа. Најважније је, браћо и сестре, да очувамо своју веру у Бога. Да очувамо наше поверење у Бога и једни у друге и да будемо искрени једни према другима. Да прилазимо једни другима као икони јер је човек икона Божија, а не са неким обмањивањем или сматрањем да тај други није вредан колико сам ја вредан. Ту је тај наш камен спотицања. Хришћанско је да свакога сматрамо бољим од себе. Ми не треба чак и да се обазиремо шта други говоре о нама или шта нам чине. Треба само да видимо да ли има места и за наше непријатеље у нашим срцима да се ми можемо молити за њих. Не треба да на њих обраћамо пажњу већ на себе, да ли волимо и онога који нас не воли. Ако то чинимо онда испуњавамо и ону Христову заповест: Љубите и непријатеље своје. Има човек непријатеља али верујте не толико колико ми знамо да измишљамо јер је наш главни непријатељ грех, ђаво и смрт. На то треба да ставимо још и да смо ми себи сами највећи непријатељи. Хришћанска вера је једино Богом откривена. Пут ка истинском блаженству за све људе. Господ је дошао за цео род људски и Он нам управо кроз данашње Јеванђеље говори да је Он врата ка Оцу небеском и да је Он Пут, Истина и Живот. Ако смо на пути Христовом онда смо на путу Истине. Ако нисмо на путу Христовом онда нисмо на путу Истине него на путу обмане и највећи грех за човека је када живи у обмани. Свети апостол Павле, у контексту овога што кажем, објављује да се пред именом Исуса Христа преклони свако колено небеских и земаљских. Зашто? Зато што је једино спасење у Христу. Зато што је Христос једино име којим се ми спасавамо. Све нам ово говори да нема спасења ван распетог, васкрслог и вазнесеног Господа нашег Исуса Христа и нема спасења ван Цркве. Црква је наш брод, а брод служи да идемо по бурама и невољама свога живота и да се не утопимо.
Ове наше дивне светитеље, које данас прослављамо, красила је највише вера и поверење у Бога. Вера је дар коју је сваки човек добио. Нема човека без дара вере уколико није изгубио тај дар. Ако је сачувао веру и вера ће њега сачувати. Свакодневни наш обични живот се одвија у координатима вере и чим човек постане свестан да је човек вере онда зна да ће кроз њу да усели Бога у себе и онда је уселио и небо и земљу. Уселио је светитеље. Уселио је онога који је несместив – Бога јер је Господ наш већи од сваке васионе, већи од неба и земље али видите како ми њега кроз веру можемо сместити у себе и то кроз један, скоро најмањи орган, а то је наше срце. Мали орган, а када се у њега усели Христоспостаје већи од васионе. Онда у том срцу не само да има места за Бога него и за цео род људски, а оно срце које је без Бога скучено је и смрзнуто. Може ли шта на хладноћи и камену да роди? Не може. Зато треба да откравимо себе кроз веру, молитву, пост, подвиг. Да откравимо себе, а откравићемо себе ако уђемо у лађу Цркве јер рекох Црквс је наша лађа. Црква је наша лађа, а Господ Исус Христос крманош на тој лађи. Имате једну дивну причу о томе како је једна лађа ишла морем и повијала се на бури и почела да тоне, почела да пуца; народ на лађи гледа како да се спасе кад тамо једно мало дете на палуби спава. Питају га како спаваш, видиш да ћемо да потонемо? Не, каже, ја нећу да потонем. Па како, видиш да лађа тоне? Не, не, ја сам сигуран да лађа неће потонути? Па зашто? Зато што је мој отац крманош. Прави отац хоће ли убити своје дете? Па, неће. На жалост, живимо у времену када су замењене и обезвређене вредности па читамо, гледамо и слушамо да је родитељ убио дете, дете убило родитеље. Шта је то, браћо и сестре? Нестало вере. Вера нам изазива и страх Божији у нама. Не да се ми плашимо Бога. Није Бог баба рога, што би наш народ рекао. Највећи пакао је наша савест и то је оно што ће нас пећи када напустимо овај свет, зашто нисмо користили лађу тојест Цркву да се спасавамо. Зато наш народ када говори о савести каже да је савест неумитни судије јер не можеш да је покупиш.

Зато нека нам дивни ови наши светитељи рода нашега буду пример како се може живети и као обичан човек и као владар у временима тешким и претешким и сачувати вера и сачувати Бог у себи.

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије Светим Тајнама се причестио верни народ, а по завршетку Високопреосвећени владика је верном народу поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић