На овај радостан дан Високопреосвећеном Владици су саслуживали свештенослужитељи: архимандрит Евтимије јошанички, протосинђел Пајсије из манастира Светог Пајсија Светогорца у Шуљковцу, Архијерејски намесник белички протојереј Александар Гајић, протонамесник Миломир Тодоровић, протођакон Иван Гашић и ћакон Далибор Нићифоровић.

Саслуживању Светоме олтару помогли су чтечеви: вероучитељи Бојан Тодоровић и Угљеша Урошевић, те студенти богословља Јован Ивановић и Бојан Стевановић.

Хором цркве Светих архангела Михаила и Гаврила дириговала је проф. Ксенија Милошевић, а за певницом су певали чланови Свештеничког хора Архијерејског намесништва Беличког.

Светој Литургији присуствовали су представници градских власти са градоначелницом г-ђом Горданом Јовановић на челу, бивши градоначелник Јагодине г-дин Ратко Стевановић, представници јагодинских црквених општина, као и одликована хришћанска господа из Архијерејског намесништва Беличког.

Високопреосвећени Архијереј је произнео тумачење прочитане еванђелске перикопе:

“У Име Оца и Сина и Светога Духа! Помаже вам Бог, браћо и сестре!

Одељак из данашњег Јеванђеља које смо сада овде чули је веома поучан. Он говори о сејачу и семену. Ову јеванђелску причу сам је Господ наш Исус Христос протумачио на молбу његових ученика. И он је заиста објаснио шта бива са речју Божијом. Шта бива са семеном Божијим. А семе Божије - то је наука Христова, то је Јеванђеље, које се сеје нерпекидно. И сам је Христос објаснио шта бива са оним семеном које падне поред пута. А ми знамо да је и оно земљиште, које је поред пута, оно је уствари свачије. Знамо и ту другу причу шта бива са семеном које падне на камен. А на камену – може ли шта да узрасте? – Не може. Не само што нема земље, него нема ни влаге. И друго, шта вреди да реч Христова падне на наше срце ако је оно скамењено? Ако је оно тврдо? Ако је оно хладно? Може ли семе да успи где је само лед по врху његовом? – Не може. А друго, како каже Христос, да падне у трње. У трњу, шта може да узри? – Не може ништа оно што је добро. Коров много брже расте него плодно семе. А шта је то трње уствари? То је трње наше – када смо опхрвани искључиво сами собом. Кад смо опхрвани само оно што је земаљско. Па смо опрхвани: „не знам шта ће бити са мојим богатством, шта ће бити са мојим кућама, са дворовима“ и тд. Ту ниједно семе па ни реч Божија значи не може да узрасте, јер бригу водимо, не о семену Божијем, не о речи Божијој, него водимо бригу о свом искључивом напретку земаљском у овоме животу. И наравно, четврто паде на добру земљу и донесе многи род. Е, која је то добра земља? То је она земља која је поорана, која је подрљана, која је уситњена, која је пођубрена, која је спремна да се баци семе, да то семе узрасте. А то је наша душа и наше срце. И управо како ми припремимо своје срце и своју душу за реч Божију, за науку Божију, тако ће и семе и наука Божија да узраста у нама и ми ћемо осетити радост од плодова тог семена. Но, поред овог дивног значења и тумачења самог Господа Христа, ова данашња еванђелска прича казује нам у суштини шта је човек. Шта се догађа са човеком и шта се уствари догађа са целим човечанством, тим пре шта се догађа са хришћанством које је намењено да слуша реч Божију и да је испуњава. И заиста, драги моји, никада краће није Господ исказао историју хришћанства, историју свакога човека у овоме свету, а та историја јесте да је овај свет њива Божија. Да смо ми уствари та њива Божија по којој Бог стално сеје своју науку. Ево, и данас на овој Божанској Литургији Бог сеје своју науку кроз ово данашње Јеванђеље. Е сад је само питање да ли смо спремни и припремни да прихватимо то семе Божије, да узмемо ту науку Божију и да се трудимо да том науком живимо. Ова је њива њива Божија. Сви смо ми њива Божија јер нас је Бог створио по својој слици и прилици. И што је још важније Бог постаје човек. Узима људску природу. Бива изложен свим невољама и патњама као што и ми данас бивамо. Бива изложен и грдњама, и ружним мислима, и речима... И на крају шта су урадили они ради којих је Христос дошао, а Он је дошао из љубави. И шта су људи узвратили на божанску љубав? Чиме? – Распели Га на крст! Значи нису на љубав одговорили љубављу, него су одговорили мржњом. А мржња, што често говорим, је опако зло. Она се тако шири у човеку. Та мржња толико пуста корење дубоко да га је тешко ишчупати. Мржња... И зато онај који је опседнут мржњом, који мрзи другога, е на њега семе Божије не пада. Јер он не слуша семе Божије, односно не труди се да семе Божије расте и да доноси плода. То семе, то није земаљско семе. То је небеско семе. То семе не сеје, хајде тако да кажем, обичан човек, мада нема пред Богом обичног човека, неког великог, неког мањег – сви смо пред Богом јендаки. Али је сад проблем што ти и ја једне људе уздижемо, а друге понижавамо. О једнима толико причамо добро и хвалимо их, што кажу, до неба, док друге, што кажу сабијамо у земљу. Ето ти мерила људског. А можемо ли ми са мерилом својим да изиђемо пред Лице Божије? – Не можемо. Зато кажем да и ово семе о коме говори данашње Јеванђеље није семе земаљско него семе небеско. И сеје га не обичан човек, сеје га Бог. Бог га сеје. И само је питање зашто не прихватамо семе Божије? Зашто га не хранимо у својој души, и своме срцу? Зашто га не плевимо? Зашто га не заливамо? А знамо и било шта да посејемо у земљу или посадимо, ако га не плевимо, ако га не заливамо, неће родити. Или ће родити, али не онај питоми род, којим можемо да се наслађујемо када га узимамо, него онај дивљи. Онај род од кога, како се каже још у Старом завету, трне зуби. А то – да ли ће бити тај плод сладак или горак, исто то све зависи од нас. Зависи како слушамо реч Божију и како ту реч творимо, како је испуњавамо. Главни сејач је Господ наш Исус Христос, а семе, то је њива божанске науке. А божанска наука је неиспитљива. Не може човек да је у потпуности испита. Као што не можемо да схватимо, разумемо у потпуности суштину Божију. Али није нас Бог оставио да не знамо ништа и о суштини Божијој. Знамо и дао нам је Бог да спознамо онолико колико је то нама потребно за наше спасење. Људи воле увек тамо да завире где им није место, што бисмо рекли. Зато ће Свети апостол Павле казати: Не скидај завесу која ти је постављена; доћи ће време кад ће завеса бити скинута и ти ћеш докучити сутшину Божију кад видиш Лице Божије. А човек не може да види Лице Божије и да остане жив, како је то речено још у Старом завету. А реког да је њива – то је божанска наука. А рекох да је њива божанска наука, а та њива јесте, понављам, наше срце, наша душа. Душа наша колико је припремљена да прихвати семе Божије, толико ће човек да се радује плодовима добрим. „Ако није припремљена чему да се радујеш? Чуо си реч Божију, оно што каже наш народ – на једно ти уво ушло, на друго изашло – и каква ти онда корист? А говориш да слушаш реч Божију, да живимо по речи Божијој, да живимо по науци Христовој, да живимо по учењу Цркве, а хоћемо да исправљамо Цркву.“ Црква је непогрешива. Зашто? – Па зато што је Дух Свети води и руководи, а Дух Свети је непогрешив. А видите, човек се опет уплиће да он још нешто дода, да тако кажем, тој божанској науци, а не види кад додаје тако нешто, да уствари показује да је нико и ништа, да није чуо реч Божију, него слуша своју реч, и слуша реч онога нечастивога који му каже: „Ма говори протв Бога, говори против Цркве, говори против другога, осуђуј другога.“ То говори нечастиви. А шта каже Христос? „Не судите, да вам се не суди.“ Јер ми данас можемо осудити неког човека, тебе, мене, свакога од нас, за нешто, за некакав грех, неку злобу. А ко мени, теби гарантује да сутрадан нећемо учинити тај исти грех, и не само исти, него још гори? А ми се уплићемо да га осуђујемо јер „нешто сам начуо за овога, нешто сам видео...“ Човече, што се расплињујеш? Што отвараш врата нечастивим силама да те оне усмеравају тамо где нема спасења? Зато ко се год хришћанином зове, он уствари треба, да не кажем мора, наћи себе у данашњем Јеванђељу. Да нађе себе и да види да ли је та наука Божија пала поред нас као оно поред пута, да ли је пала у трње наше душе, наше пакосне душе, наше злобе, наше мржње; да ли је то семе пало у трње где коров расте? Или је пало на плодно тле, тј. јесмо ли припремили или припремамо ли и душу и срце да у њега се усели реч Божија, а тј. да се усели Бог. Ова јеванђелска данашња поука упућена је и нама свима данас да преиспитамо себе колико и ми у срцу своме држимо реч Божију и колико живимо уствари по тој речи Божијој? Стога добро обрађена земља означава добру душу, племениту душу, меку душу, означава велико срце, које је као мали орган у нашем организму, нашем телу, али кад се у њега усели Онај који је несместиви, који је већи од васељене, који је већи од неба и земље, е кад се Он усели у наше срце, е наше срце постане толико велико, да не само да у њега можемо сместити оне које волимо, него још оно што је важније и узвишеније и оне које не волимо, или који нас не воле – и непријатеље. Јер Христос каже: „Љубите непријатеље своје.“ И док не почнемо да волимо непријатеља свога, али хришћанском љубављу, нећемо да знамо ни да волимо ни онога кога волимо, за кога мислимо да нам је пријатељ или не знам ко... Нећемо. Морамо да се научимо преко тог непријатеља, да видимо колико је он био далеко од нас и ми од њега са својим непријатељством. А човек сам себе чини непријатељем. Човек најчешће измишља непријатеља. Јер човек се поводи, ето као што малопре рекох: „Чуо сам нешто за овога, чуо сам за онога, нешто сам видео...“ – Шта си видео? Што си видео оно што није добро? Зар ниси могао да видиш оно што је добро у човеку? Јер нема човека у коме је све зло, нити има човека у коме је све добро. Е сад је само до нас шта ћемо да изаберемо, односно шта ћемо да видимо, шта желимо да видимо. Да ли желимо да видимо добро? Ако желимо видећемо га. И у најгорем човеку ћемо да видимо добро. Али ако желимо да видимо зло, и у највећем светитељу човек ће толико далеко да оде да и светитеља нападе и да каже: „Е, није он баш светитељ такав какав треба“. Човече, узимаш себи слободу да ти проглашаваш некога грешником или светитељем. Немојмо се тиме оптерећивати. Пустимо то Богу. А ми гледајмо себе. И немојмо мислити „други греши, а ја не грешим“. Е то је највећа заблуда. И најстрашније стање је кад ми живимо у заблуди, јер из заблуде све излази оно што је најгоре. Зато треба да живимо у истини, зато треба да живимо у истини. Па онда ћемо знати да опростимо и највећем свом непријатељу, а не само пријатељу. А није нам пријатељ онај који нам одобрава и моје поступке, и моје грехе, и моје злобе, или како каже наш народ, који нам иде низ длаку, то је наша изрека, је ли...? Нама је пријатељ управо онај који нам укаже на наше недостатке. Али је опет сад - ту се поставља питање, ко може да каже: „Е ти ниси добар“? Знате ко може да каже? – Онај који је горд. Онај који о себи мисли све најбоље. Који мисли да је највиши, најпаметнији, да је најбољи, скоро безгрешан. Не, него прво уђи у себе. Прво уђи у своју душу, уђи у своје срце и погледај ко ти је у души. Да онај нечастиви није од душе боголике направио ту нашу телесно искључиво душу? Или у наше срце истерао Бога а уселио се он? Знајмо да добра обрађена њива, јер рекосмо да је њива наша душа, добро обрађена земља означава управо те добре душе. Душе у којима добра реч Божија обитава и не гаси се. Душе које су жедне и гладне речи Божије. Кад читамо Свето писмо, Јеванђеље, ми видимо док је Христос ходао по земљи, за Њим је ишло, што бисмо рекли, море народа. Зашто? – Па да чују реч Божију. Јер су се хранили речју Божијом, а не речју својом. А онај који прихвата само своју реч и мисли да је она најисправнија, далеко је он од речи Божије. Он о себи мисли само оно што је најбоље, а о другима мисли само оно што је најгоре. И зато треба да осетимо ту жеђ за Богом, и ту глад за Богом. Да се хранимо речју Божијом и да пијемо воду живота. А то је Христос. То је Свето причешће. И као што, хајде да направим једно поређење, као што јелен јури и тражи воде, како је речено још у Старом завету, тако и ове добре душе, које чезну за Богом, које смо усмерили само ка Богу, тако те добре душе јуре по сувој тој пустињи. По сувој пустињи овога света и траже да загасе своју жеђ и да утоле своју глад. Да – човек је пустиња ако не живи по речи Божијој. А у пустињи, тамо су и највеће крволочне животиње, јел тако? Е човек треба да очисти себе од те пустиње. И да ту пустињу претвори у најлепши врт, у најлепшу башту у којој засађује и цвеће и све оно што је Богу мило, и оно што је нама, нашем укусу пријатно, тј. нашем мирису. Треба да се трудимо да идемо за том истином Божијом и вечном љубављу непролазном Божијом. Када на такве душе падне роса или мана ако читате Стари завет, та је мана, то је била једна врста хране за израиљски народ у пустињи, а то опет значи – дао је Бог и ту ману да падне са неба, што значи да Бог нас ни у тој пустињи нашој не оставља, него брине се о нама. Али је битно да морамо ту пустињу да оплемењеујемо. Чиме ћемо је оплеменити, драги моји, него Богом, Црквом, хришћанским врлинама и Светим тајнама. И када кроз те душе је само један пут. То је пут који води у Царство небеско. То је пут који је пропутио Господ наш Исус Христос. Он је тим путем ишао и Он је могао једини да каже: „Ја сам Пут, Истина и Живот. “ Немојмо да измишљамо путеве у своме животу. Ако будемо исмишљали путеве залутаћемо, јер ако се нађемо тамо на некој раскрсници а не знамо где смо ни шта смо, а огромно путева на сваку страну иде, нећемо знати да се определимо, јер нисмо живели Јеванђељем, нисмо живели Црквом Божијом. И тим путем, оним путем за који је Христос рекао: „Ја сам Пут, Истина и Живот“, за све остале путнике и пролазнике тај други пут је затворен. Али човек хоће да га отвори, хоће човек да сазна баш оно што не треба да зна. И ту се упире а због чега? – да би тобоже показао да је он исправан, да је он истинит. У тим душама које су везане за Христа, у тим душама и у том срцу нема трња. Све је благословено, све је припремљено да реч Божија, посејана, она узраста у нама. Немојмо сејати своје семе, наше је семе кварно. И може да буде кварно, а може да буде и истинито. Е сад, ко је тај који може казати: „Е моје су речи једино исправне“? Ко је тај који може да каже: „Оно што ти ја кажем, е то ти је исправно, и друго нема“? Браћо и сестре, немојмо да се тако заваравамо. Немојмо. Њива, опет, о којој говори данашње Јеванђење представља људске душе. Но, разнолики делови њиве означавају разнолике душе наше. Ова је њива оваква, она је њива онаква, ова је плодија од оне, у овој је коров, а у другој је цвеће. Тако исто и човек. Ако живи по речи Божијој, у његовој је души цвеће, али Божије цвеће, не оно цвеће које ми хоћемо да се китимо собом, него оно божанско цвеће, а то је наука опет Христова, то је опет Јеванђеље. Једне су душе као земљиште око пута, ово што сам на почетку рекао, друго су као каменито земљиште њиве, треће као трњак на њиви, а четврто као добра земља удаљена од пута онога где свак гази га. Него удаљена од пута таквога и чиста од камења и од трња, треба да се чистимо. Немојмо да се трудимо: „Хоћу другога да очистим, хоћу другога да исправим“, а ту имамо снаге, ту имамо језик и да причамо данима, да исправљамо другога и да указујемо на грешке другога. Човече, прво погледај своје грешке, али ако не признајеш нећеш ни видети. Зато ће човек казати данас, особа ће данас казати: „Не, ја сам чист; ја сам чиста.“ Једино је Бог чист. А ми хоћемо да кажемо да смо ми чисти, а не можемо бити чисти док нас Бог не очисти кроз наше покајање, јер кад имамо покајање и почнемо да се кајемо, онда ће Бог убелити наше грехе. И они ће бити чистији од свакога снега. Чули смо причу о сејачу, али, опростите што вас задржавам, хтео бих са вама још да поделим нека своја размишљања, а то је – ова је прича о сејачу и семену, али како смо је чули и како ћемо је примити, то до нас стоји. Господ је завршио причу речима, као што смо чули овде у овом данашњем Јеванђељу, где Он каже: „Ко има уши да чује, нека чује.“ Имаш ли учи да чујеш Бога? – Чућеш Га. Имаш ли уши да чујеш Јеванђеље? – Чућеш га. Али ако имаш само уши да чујеш себе, и да слушаш себе, онда не чујеш ни Бога нити чујеш Јеванђеље. Е такви људи се постављају за учитељем над сваким. Који си ти учитељ или који сам ја учитељ ако нисам себе научио? Ако се нисам научио вери, љубави, трпљењу, смирењу, од тога што ћемо ми некоме се поставити учитељем и говорити како „ја више знам од другога“ – нема ту ништа што је плодно. То је све, што би рекао наш народ, опростите на изразу, јалово. И то ће се кад тад изјаловити, што бисмо рекли, онда када видимо и сазнамо да смо били на погрешном путу, а то ако немамо у себи покајања, а свима нам треба покајање... Нема... Који је тај човек без греха? Свима нам треба покајање. И зато што је Господ рекао „Ко има уши да чује, нека чује“, ове речи су савет и опомена, драги моји, свима нама. Јер постоје два начина слушања. Е то је оно што хоћу још са вама поделим. Постоји слушање без учешћа и интересовања. Слушање које пролази, оно што мало пре рекох – уђе на једно уво, на друго изађе. Али, браћо и сестре, од таквог слушања не можемо да извучемо никакву поуку. „Ја читам Свето писмо, али читам, и ту некако се мало, чини ми се, удубим док читам, чим га затворим, заборавим шта сам прочитао, па опет наставним по своме. Уместо да се умудрим читањем Јеванђеља, ја заборавим мудрост Божију, али онда почињем да ширим своју мудрост. Али, браћо и сестре, код таквих људи код којих пролази то знање, не стиже то знање до срца, не стиже то знање до душе. Није довољно само да отворимо уши, него треба да отворимо и срце. Нека свако од нас просуди. То Бог нама одобрава да сваки од нас просуди да ли је у броју оних који су закоровљена срца, запуштена срца која газе реч Божију да би своју реч подигли на тако велики пиједестал, да ли газе реч Божију или је остаљавају да буде разграбљена, та реч Божија, и поједена управо од оних црних птица која је симболика нечастивих сила. То су те птице које узимају то семе поред пута, семе посејано, нико га не чува, свачије је, е онда те црне птице узимају и немамо никакве користи од тога, драги моји. Да ли је међу површним људима који се лако загревају, а то имамо такву особину да планемо и у ревности, и уједанпут се охладимо, и шта си имао од такве ревности – користи немаш никакве. Него ону ревност која гори у теби да сазнаш шта је истина, и да разликујеш шта је истина, а шта је лаж. Али ми се не потрудимо да замолимо Бога да нам Бог помогне да заиста направимо ту поделу - шта је истина, шта је лаж - него по свом нахођењу и по свом умовању, почињемо да кажемо шта је истина. А то није истна Христова, то је истина твоја, моја. А твоја и моја истина су релативне. Или ћемо се наћи у броју оних како каже Христос „мало стадо али одабрано“, или ћемо се наћи у друштву оних који себе у прекомерним бригама за оним што је земаљско и сујетно - ако смо тим бригама оптерећени, нема места за реч Божију. Зато се молимо Господу да се смилује на нас, да нам пошаље дар разумевања речи Његове и да слушамо реч Божију а не своју. Да разумемо поруке које нам преко своје Свете Цркве шаље да живимо њима и хранимо се душенерполазном храном небеском. Али за то треба да се молимо. А молитве нема без смирења, нема. Нема! Смирење је темељ сваке хришћанске врлине. Нека је слава и хвала живоме и животворном Господу и Спасу нашему Исусу Христу, заједно са Оцем и Духом Његовим. Нека сте срећни, нека сте Богом благословени. Нека нам и ова данашња Света Литургија коју служимо и причешће којим ћемо се причесттит, буде подстрек да преиспитамо себе да ли прихватамо поуку Божију и да ли живимо том поуком Божијом или себе стављамо на место Бога. Човек тако зна да залута да би он просто казао: „Е, сиђи дер ти мало, Боже, на земљу, а ја ћу мало да изиђем горе на небо“. Толико човек зна да буде дрзак, да уствари почне да се, не да полемише, него што би рекао један мудар човек, да се свађа са Богом. А уствари ти се не свађаш са Богом, него се свађаш са собом. А не видиш да се свађаш са собом јер ниси сагледао себе, ниси уложио труда, молитве и подвига, и љубави да себе сагледаш, али смо се зато потрудили да сагледамо другога. Уместо да сакријемо грех другога, јер то каже Господ: „Покриј грех другога, па ће Бог покрити и твој“, а ми шта радимо? – Кад видимо грех код другога ми га, што кажу, на сва уста разоткривамо и изобличавамо, али сетимо се - ако изобличавамо грех другога и Бог ће изобличити наш грех.

Нека сте срећни, нека сте Богом благословени и Бог вас сачувао од сваког зла!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Након божанствене службе и причешћа великог броја верних, додељена су одликовања свима који су заслужни за подизање и улепшавање новог парохијског дома јагодинске Милошеве цркве, где је организована и свечана вечера љубави коју је припремио старешина храма са братством, протојереј-ставрофор Лазар Илић. - Орден новомученика крагујевачких 2. степена добио је г-дин Томислав Стојановић из Винораче. Орден Вожда Карађорђа добили су: г-дин Стојан Михајловић и г-дин Негован Михајловић из Винораче, г-дин Иван Михајловић из Трнаве и протојереј–ставрофор Лазар Илић из Јагодине. Архијерејске грамате захвалности добили су: г-дин Саша Михајловић, г-дин Давид Стојковић и г-дин Александар Палочевић из Винораче, г-дин Јован Лазаревић и г-дин Марко Ивановић из Јагодине, и г-дин Бојан Урошевић из Трнаве.

Архијерејске захвалнице добили су: г-ђа Зорица Стојановић, г-ђа Драгана Михаиловић и г-ђа Сунчица Михајловић из Винораче.

Пре трпезе љубави Митрополит Јован је свечано отворио изложбу уметничких радова уз наступ црквеног хора. Фотографије и скице својих радова, као и пригодан филм за ову прилику, представио је г-дин Мирослав Ђорђевић, аутор розета на подовима, фасадама и прозорима Беличког намесништва у керамици и камену, а своје калиграфиске радове представио је вероучитељ Никола Ралевић. Једно од калиграфских радова био је и поклон за Митрополита Јована - песма коју је написала млада г-ђица Катарина Миљојковић, студенткиња археологије и чланица црквеног хора из Јагодине.

Вероучитељ Угљеша Урошевић

ОДА МИТРОПОЛИТУ ЈОВАНУ ШУМАДИЈСКОМ

У тишини храма светлост кандила сија
проповед држи архиепископ Јован сваком вернику прија.
Мудрошћу светом преданост му цвета
богонадахнуто беседи, док се служи Литурија Света.

Под камилавком му вире седе власи,
а високо чело блажени ум краси.
Величанствена одежда, жезал у руци,
одагнају лоше мисли, помогну свакој муци,
јер Вером нас учи, љубављу одише,
Његова светост у нама ове стихове пише.

Свака је реч као планински извор чиста,
јер говори у име Оца и Сина Исуса Христа.
Духом Светим је светиљка стазом сазнања,
кроз приче јеванђеља и истинска спознања

У срцу му љубав богочовека живи
нашем духовном вођи много душа се диви.
Часно приводи децу своју Богу
утемељује веру, наду и братску слогу.

Свештеници, чтечеви и сва чеда га бескрајно воле
о њему на велико славослове.
Праисконска похвала српства је права,
такав је наш ововременски архиепископ Сава.

Небеском благодаћу увек нас води
у Православној колевци он се роди.
Мир у осмеху на лицу, а ревност на делу,
очи му сијају анђеоску чистоту белу.

Подизање нашег духовног пастира,
иза капије древног Студеница манастира,
пратила је Немањића задужбина стара,
како се владика уздиже од порте до олтара

Нека га Господ чува и благослови,
путем Истине мирном луком
нека вечно плови
у молитви светој име му блиста
Јован нас води путем Христа.