Након прочитаног Јеванђелског зачала верном народу беседио је Владика Јован:

„У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, Јеванђеље које смо сада чули изузетно је лепо, поучно, људски топло и веома саосећајно. Сваки догађај из живота Христовог и свака Његова поука, реч или изрека нису ништа друго него живот вечни. Јеванђеље није празна реч. Јеванђеље није нека кабинетска теорија него упуство за освећење душе и тела. Упуство за наш живот. Како требамо да живимо. Свака Његова реч јесте наше огледало у коме треба стално да се огледамо. Кроз Јеванђеље да сагледамо свој живот и да видимо да ли је тај наш живот у сагласности или није у сагласности са Јеванђељем. То је упуство како да дођемо до Царства Небескога. Како да остваримо Царство Небеско и како да се спасемо. Јеванђеље није само књига, оно је живот. Када човек Јеванђеље претвори у свој живот тај човек хода земљом а мисли на небо. Боље речено осећа небо. И ми када смо дошли данас на Литургију као да смо већ закорачили у Царство Небеско, јер шта је Литургија него Царство Небеско. Литургија тражи целог човека. Тражи сабраног човека. Тражи човека који се одвојио од овог земаљског у духовном смислу и претворио се у оно што је вечно и у оно што је непролазно.

Данашње Јеванђеље каже како је Господ наш Исус Христос дошао у један град Капернаум. У том граду који је био незнабожачки, људи нису много марили за Бога. Тај град је био у близини Галилејског језера и он је цветао у трговини. Цветао у материјалном смислу, али нажалост није марио за Бога. Зато је Господ и рекао за тај град: „Капернауме, Капернауме, који си се до неба уздигао, до ада ћеш се сурвати“. Јер су људи кроз материјално богаство овог света гледали небо, али небо се не може угледати кроз богатство овога света. У том Капернауму био је један капетак. Незнабожац и он. Незнабожац који је пришао Господу и замолио га да му оздрави његовог слугу који је био јако болестан. Каже он Господу, слуга мој лежи дома болеста, само реци реч и оздравиће слуга мој. Погледајте како један незнабожац има веру. Како он осећа да је вера са Христа, да тако кажем, прешла на њега. Он је био сав збуњен када је Господ рекао доћи ћу и исцелићу га. Е сад долази оно што је најлепше, најузвишеније, најдирљивије и најосећајније, браћо и сестре, где капетан каже Господу нисам достојан да уђеш под мој кров. Он из невере постаје веран, па каже само реци реч и оздравиће слуга мој. И задивљен Господ вером овог незнабожачког капетана каже да ни у Израиљу толико вере не нађох. И рече му иди и нека ти буде по вери твојој. Овде морамо да се поучимо браћо и сестре и да схватимо оне речи Христове када каже да је све могуће ономе који верује. Зато је рекао иди и нека ти буде како си веровао. Заиста ако хоћемо да сагледамо свој живот видећемо да се он одвија по мери вере наше. Сусрет капетана и Христа је сличан као и сусрет Христа и апостола. И они нису знали за Христа али кад их је Он позвао хајдете замном, они оставише све. Оставише кућу и жену и децу, оставише и занат од ког су живели, а били су риболовци. Он је био непознат, али они су осетили да Христос није само човек него да је Он и Бог и Човек. Важно је да разумемо да је Он и Бог и Човек и да разуме и наше слабости и наше немоћи јер је у свему био изложен док је ходао овом земљом као што смо и ми данас изложени. Овај капетан је можда слушао нешто о Христу, нека чуда које је Господ учинио, а Господ је увек чинио чуда. Болесне је оздрављавао, мртве дизао, слепима очи враћао, итд, али то није толико важно колико јесте то да је капетан имао вере и наде и љубави не само према Христу него првенствено према свом слуги. Слуга је у то време био ништа. Био је као ствар. Треба овде да се поучимо да према свакоме требамо да имамо саосећање. Господ воли и оне које људи сматрају за ништа. Господ не воли само оне који су богати него и оне који су сиромашни, а имају веру. Овај капетан имао је управо те хришћанске врлине које су га красиле. Капетан је имао велику наду у Господа и био је зато награђен. Оздравио му је слуга. Тако је он постао срећан човек што је замолио Господа за слугу. И у овом случају браћо и сестре, вера проткана надом и љубављу изазвала је чудо. Ова јеванђелска прича буди у нама осећања да проверимо каква је наша вера. Ако не проверавамо веру своју онда не проверавамо ни себе да ли живимо Јеванђелским животом и животом Цркве. Често наше људске мане ометају нас да идемо за Христом. Наше страсти, слабости, гордости, сујете, све нас то спутава и тако нам слаби вера. Господ је свуда тражио веру. Он каже верујеш ли да могу то да ти учиним. Бог пита човека да ли верује. Бог тражи од нас веру живу, веру ватрену. Веру која чини чуда. Веру Јеванђелску и можемо поставити питање зашто је то тако? Зашто Господ тражи веру? Зато што ми вером усељавамо Бога у себе. Зато што је вера извор не само рекао бих човекове саигурности у овом хладном свету, него нам она открива оно докле не може да иде наш рацио. Вера ствара поверење. То треба у вери да нађемо. Ако човек нема поверења у Бога он неће веровати ни другом човеку. Морамо чувати веру да би вера чувала нас. Поготово у овом смутном времену када човек устаје на човека, када народ устаје на народ, кад све дадосмо на наоружање. Да смо толико уложили у веру, да смо толико уложили да у свету завлада мир, слога, љубав, поверења, где би нам крај био. Онда бисмо у потпуности схватили оне Христове речи: „Што не желиш себи не жели ни другоме“. Ове је један испит за нас. Да ли заиста увек желимо другоме оно што желимо себи. Вера почиње пре и на крају свих наших знања. Помолимо се Богу да нам Господ дометне вере, баш онако како су се молили и апостоли да им Господ дометне вере. Јер ако истински верујемо, онда ћемо се истински трудити да живимо по тој вери. Да веру претворимо у дела. Нека пример овог капетана незнабошца, послужи нама како треба да верујемо.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Велики број сабраног народа причестио се Светим Тајнама Христовим. Евхаристијско сабрање настављено је трпезом љубави у оближњем ресторану.

Стеван Илић, ђакон