Чтецирали су богослови светог училишта Светог Јована Златоустог.
По прочитаном Јеванђељу Митрополит Јован је рекао да данас прослављамо великог угодника и молитвеника:
„Човека са великом љубави и према Богу и према ближњима, који је био истински Епископ Цркве Христове. Човека који се сав претворио у молитву. То је свети Јован Милостиви. Чувен због милосрђа и благочешћа би изабран за патријарха Александријског. Поред свих хришћанских врлина које је поседовао и уподобљавао им се, он је посебну врлину милости имао код себе. А милостиња иде са осећајношћу. Дакле, колико је вредна и важна за наше спасење ова врлина милостиње, најбоље нам то сведоче свети оци који кажу: све врлине доводе душу човекову до врата раја, а милостиња отвара врата Раја да у њу уђе душа човекова. Има једна дивна поука светог Јована Милостивог, где је он говорио и каже: ако желиш благородства не тражи га у крви, него у добродетељи јер то је право благородство. Шта то значи? Достојанство, узвишеност, означава човека који је сав саткан у врлинама. Сви свети оци су се одликовали овом врлином милосрђа а свети Јован се сав предао овој дивној добродетељи. Није живео за себе, он је живео за Бога и за другога. Стало му је до свакога човека, зато је сваком човеку прилазио са љубављу, молитвеношћу, и зато је свакога човека искрено волео. Јер само човек који воли Бога он ће да воли ближњега свога. Који не воли Бога он не може да поднесе ближњега свога. Њему тај ближњи смета. Који не воли Бога он не воли ни своју децу, јер се деца воле преко Бога браћо и сестре. И Бог се воли преко човека. Када човек не воли своје дете, како може да воли некога другога? Ми, крштени људи, хришћани ми смо једна породица. Зато треба да се трудимо да ту породицу одржимо у заједници. Да се трудимо да је умножавамо, а не да нам други сметају? Због чега? Па зато што се није уклопио у твој калуп. А човек када направи себи свој калуп он хоће све да смести и њега. Ми сматрамо за пријатеље они који нам повлађују у сваком поступку па и у греху. Зато не можемо да волимо онога који нам укаже: „Погрешио си“. Он нам није пријатељ. Тај је управо наш пријатељ, јер брине о нашој души. И ми смо зато задужени да бринемо не само за нашу душу, него смо дужни као хришћани да бринемо о свакој души, да помогнемо свакој другој души да се спасе. Али ако не помогнемо својој души за спасење нећемо ни другима. Посебно ако идемо да спасавамо своју душу на свој а не на црквен начин. Дакле, браћо и сестре колико је овај човек имао осећај за тог другог, имате да се једном литургишући свети Јован Патријарх се сетио речи Христових где Христос каже: „Ако принесеш свој дар ка олтару и онда се опоменеш да брат твој има нешто на теби и сетиш се“ онда се Свети Јован сетио да један његов клирик има злу вољу на светитеља. Он светитељ за живота. Почео је да избегава тај клирик свога епископа. Шта се догодило? Он је убрзо оставио свете дарове, прекинуо је литургију паде пред ноге тог свог клирика и затражи опроштај. Када је добио опроштај вратио се жртвенику и вратио се да служи литургију. Да ли ми некада размишљамо о оваквом поступку? Да ли хришћани размишљају када дођу на литургију да су се опростили са другима? Имамо хришћане који се причешћују а не говоре једни са другима. Свети Јован је пао на ноге и затражио опроштај од тог свог клирика. Ми као да ће нам пасти круна са главе да затражимо опроштај. А склони смо да критикујемо друге и да их поучавамо. А знате ли зашто неки људи критикују другога? Да тај други не спозна нешто о њему па да тај други не почне критиковати. То је по оној народној, напад је најбоља одбрана. Дакле браћо и сестре имате још један диван пример код овог великог угодника Божијега када је он идући у цркву, пратећи га мноштво свештенства и монаштва, ту га срете једна бедна удовица, и поче му говорити о беди својој. Застао је свети Јован да је саслуша и ови који су је пратили говорили су: владико закаснићемо у Цркву, пожури. Свети Јован је одговорио: А како ће мене Бог послушати, ако ја њу не послушам? И не хтеде кренути са места, док не чу удовичину жалбу до краја. Е то је врло важно. Да ли чујемо другога? Онај који не чује другога, тај чује само себе. Чује оног непомјаника који му говори све супротно да поступа од хришћанског начина живота. Свети Јован милостиви је говорио да ако желиш ту благодарност коју сам рекао, да будемо смирени, а свети Јован је био саткан од благородства. Шта је благородство? Свети оци кажу да када би човек анализирао духовно благородство, видео би да се у њему крије величанство Божије. О томе често је говорио и свети Пајсије. Духовно благородство је духовна узвишеност и пожртвованост. Благородна душа тражи само од себе а не од других. Жртвује се за друге не очекујући никакву надокнаду. Ми када показујемо љубав према другоме ми очекујемо да нам то узврате. Благородна душа заборавља да је некоме нешто дала, али се зато благородна душа сећа и најмање ситнице када је њој дато и било шта најмање. Јер преко дара, ми се сећамо те особе која нам је дала. Шта радимо са тим даром? Стављамо га у неку просторију који ће нас стално подсећати на некога човека. Тако је и са даром Божијим. Ми смо примили велики дар, примили смо Христа, те да ли га стављамо у запећак или у своје срце то до мене и до тебе стоји браћо и сестре. Дакле, благородство је величина усмерена, смирена, несебична и чиста. Све има онај који има благородство. Онај све има и највећу радост и духовно весеље који има Бога у себи и живи Богом и онај који има ближњега свога у себи. Дакле, духовно благородство има у себи благодат Божију. Благодат Божија шта је? То је Господ Христос. Немамо ли благодати Божије немамо ни Христа у себи. Ми на богослужењу чујемо: Заштити помилуј и сачувај нас Боже благодаћу својој. То значи да се стално сећамо Бога али и да се сећамо ближњега свога, јер преко ближњега свога тога кога баш не могу да поднесем, ја преко тога ближњега долазим до Бога и сваки од нас, и до ближњега долазимо до Бога.
Зато браћо и сестре да се помолимо Господу, да имамо макар једну хришћанску врлину али најважнију врлину милостиње. Да се помолимо Богу и светом Јовану да имамо благородства и достојанства. Зашто је човек највеће достојанство? Зато што је човек икона Божија. Можемо се ми наљутити и замерити једни другима и то је немогуће живети а да то не буде, али да се сетимо да смо се замерили са другима, и да тражимо опроштај као овај свети Јован Милостиви. Али тај опроштај мора да буде спроведен у дело. То не може да се сведе на реч: „Опрости ми“ и настављамо по старом. Опроштај када тражимо треба да нас заболи, јер смо увредили Онога који нас највише воли. Треба да нас заболи што смо се огрешили о Њега. А исто тако треба да нас заболи ако смо се огрешили о брата. Грешни смо, слаби смо, природа је људска... Немој да будеш лењ. Човек који је лењ он је лењ за све, а првенствено за спасење, јер тај није спреман да уложи подвиг, да улаже труд. А без подвига и труда не можемо ништа да постигнемо барем оно добро. За оно зло нам не треба труд. Онај нам омогућава да чинимо зло, а ми требамо зло да побеђујемо добрим. Нека нам Господ дао да добрим побеђујемо зло, али не можемо зло победити док не победимо своје зло у себи, и док не победимо себе.
Бог вас благословио!“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
У наставку свете литургије, Високопреосвећени је причестио верни народ Телом и крвљу Господњом, на тај начин сведочећи тајну заједништва са Живим Богом.
ђакон Александар Ђорђевић
