Након прочитаног јеванђеља Митрополит се обратио сакупљеном народу:
“У име Оца и Сина и Светога Духа!
Браћо и сестре, бар ми који смо крштени, који смо хришћани , не бисмо требали никада толико да се уздамо у себе, већ да се уздамо у Бога. Ми, људи, смо слаби. Свети апостол Павле нас опомиње и каже: „Ви који стојите, водите рачуна да не паднете“. Човек је, због своје огреховљене људске природе, слаб и немоћан, сам по себи и њему не треба нико други, већ Бог. Треба му Бог да га подржи и придржи да не падне. Често помислимо да се данас осећамо јаким, силним, здравим, способним, а у једном тренутку се све то преокрене. Онај човек, који верује у Бога и у њега се узда, он и зна и осећа, да иако у својој слабости падне, али призна да је пао и да се огрешио, има Бог уз себе и да ће му он притећи у помоћ. Бог ће му пружити руку своју, уколико и он пружи своју оном ко нас једини и може повући из пакла и повести у рај. Зато треба да се уздамо у Бога, а не у себе. Бог је наш творац, наш Отац и увек је са нама, ако смо и ми са њим. Како ћемо проверити да ли смо са Богом и да ли је он са нама? Провери веру. Провери како се молиш. Провери како исповедаш Бога. Провери како слушаш и да ли слушаш Бога. Провери да ли слушаш Цркву, или себе, а у Цркви си.
Бог нас никада неће оставити, ни заборавити и то треба увек да нас храбри, када паднемо, када се спотакнемо. Сам Бог је рекао, још у Старом завету: „Ако жена заборави пород свој, ја те нећу заборавити“. Пазите, браћо и сестре, чак иако нас рођена мајка заборави, Бог неће, а има ли шта веће од мајчинске, родитељске љубави? Родитељска љубав због тога личи на божанску љубав. Када је тако са нашим телесним родитељима, питамо се како је онда тек са нашим духовним родитељем, Господом нашим, Исусом Христом? За нас је велика утеха, када Господ каже да нас неће заборавити. Ако то стално имамо на уму, чак и када смо тужни и невољни, нама ће се вратити радост и у тој радости ћемо славити Бога. Очај ће одступити од нас. Зато кажем, уздајмо се у Бога, а не у себе. Свети Оци нам управо о томе говоре, када је у питању духовни живот – ако бринемо само о телесном животу, а занемаримо духовни, ми смо онда ходајући мртваци. Ходамо, али немамо духа у себи, који ће нас носити, храбрити и очистити. Апостол Павле зато наглашава: „Духа Божијега не угасите у себи“. Кад човек угаси Духа Божијега у себи, а то ради прво невером, непослушношћу, непримајући Светих тајни, неисповедајући се, он је заиста угасио у себи духовни живот. У духовном животу је немогуће достићи победу ако се уздамо у себе, али не само то, нећемо моћи одолети ни најмањим својим искушењима. Ми никад не знамо кад ће искушење да наиђе, она су, како кажу Свети Оци, као ветар. Тихо време, нема ветра, а одједном, не да настане ветар, него настане олуја. Ако се ниси укоренио у Христа и ако се ниси окалемио на Христа, тебе ће та олуја одувати. Важно је да имамо Бога у себи и да можемо да се ослонимо на њега кад дође олуја, јер нам једино он може помоћи.
Искушења треба да долазе и она долазе. То су провере намењене нама и нашој вери, љубави и нади, нашем стајању према Богу, Цркви, Светим Тајнама... Морамо да знамо да нам Бог никад неће послати искушења која ми не можемо да издржимо. Не постоји искушење које човек не може да издржи, ако се узда у Бога. Ако се човек узда у себе и говори како је јак и како му искушења нису проблем, после два минута ће бити разуверен и видети колико је заправо слаб и колико се осећа беспомоћно.
Ми обично врло високо мислимо о себи, иако нас свакодневна искуства уверавају да је такво мишљење погрешно. По некој несхватљивој самообмани, ми не престајемо да верујемо да смо нешто претерано значајно. Погледајте како човек хоће да се докаже да је бољи у овоме, ономе, а он уствари тиме показује своју немоћ, показује оно што нема. Уместо да замоли Бога кроз молитву да му да смирење да сагледа себе. Ми нећемо осуђивати другога, ако сагледамо себе. Нећемо се ослањати на туђи грех, јер ћемо видети да их ми имамо много више, него онај поред нас. Ми смо значајни само када смо заједно с Богом, сами по себе нисмо. Ми смо она трска у пољу, коју и најмањи поветарац савија и поломи. Та наша слабост, коју тешко увиђамо, нас одводи далеко од Бога. Она је први плод нашег самољубља. Кад човек почне да велича и уздиже себе, он све више тоне. То је извор страсти наших, као и наших посртања и падова. Самољубље, како кажу Свети Оци, затвара врата кроз која пролази љубав Божија. Чим ти љубиш себе, ти Бога не љубиш, а онда не љубиш ни другога. Ти си од себе направио идола, па мислиш да нешто знаш. Хвала Богу, човек сазнаје ствари. То сазнање, ако нас не приводи Богу, него нас отуђује од Бога, онда оно није на наше спасење, него на духовну погибију. Људи који љубе сами себе, теже самосталношћу. А ко је самосталан? Чим имаш греха, имаш и слабости, ниси више самосталан. Ти више не владаш собом, влада онај други. Самоуверене Бог укорава преко пророка који каже: „Тешко онима који мисле да су мудри и сами су себи разумни.
Човек који само себе разуме, не може да разуме другог човека. Зашто? Зато што он не прима савет, не слуша. Да ли је човек у могућности да слуша само себе и да мисли да ће проћи духовне лествице и доћи до раја? Није. Човек треба да увиди своје слабости. Можемо их увидети на сваком кораку, под условом да имамо смирења. Човек мора имати на уму да сам од себе не може учинити никакво добро дело. Без Бога не можемо да учинимо добро дело, а за зло нам не треба Бог, ту ће нам помоћи онај нечастиви. Остаје само питање, за кога се човек опредељује? За некога се морамо определити. Бирамо између самољубља и љубави, која воли свакога човека, без обзира какав је он. Свети Симеон Солунски каже: „И добро, када се не учини на добар начин, није добро“. Добро се не чини по свом нахођењу, када никог не питамо да ли је добро то што радимо и говоримо... Ниједан човек није довољан самоме себи. Само је Бог довољан самоме себи, али је Бог та љубав. Он је довољан самоме себи, али зато он нас љуби. Зато је он са нама и зато смо ми са њим. Свети Цар Давид каже: „Да нема ничег бољег од сазнања своје немоћи и незнања и нема ништа горе него не знати то“. Не можемо да знамо све. Морамо питати друге.
Читао сам још као дечак једну књигу. Постоји један човек на свету који је изучио све науке које постоје и питали су га ко му је највише помогао. Је л знате шта је одговорио? Рекао је: „Највише ми је помогло крило моје неписмене мајке“. Он је имао љубав према мајци. Он је питао и ту неписмену мајку, иако је светске науке изучио, а ми нећемо ни паметне да питамо, да проверимо себе.
Зато, браћо и сестре, молимо се Богу, да нам помогне да постигнемо смирење у себи и да кроз молитве тражимо да нас Бог ојача. Молимо да ојача наше духовне и људске слабости. Иако паднемо, немојмо да изгубимо веру. Бог је ту да нас подиже, али само треба да тражимо да нас подигне. Самољубљиви неће тражити ни да га други подигне, а камоли Бог. Човек зато каже Богу да се повуче у страну, хоће он мало сам на свој начин да живи свој живот. Слободни смо сви да живимо како желимо, да будемо добри или лоши, да верујемо или да не верујемо. Све је то наша слобода коју нам је Бог дао и човек највише на Бога личи управо преко те слободе. Најгоре је само када човек ту слободу злоупотреби и мисли да је он тај који може свакоме да каже све, а њему не може нико ништа. Човече, па ти си залутао. Одвојио си се од Бога, а ниси ни са собом, него си са оним нечастивим који те стално гура да издвајаш себе од других. Нека нам Господ помогне, па и ова данашња молитва и Света литургија, да уносећи Христа у себе кроз Свету Тајну причешћа, унесемо у себе и мир, љубав, наду и да унесемо Бога. Ако унесемо Бога у себе, а унећемо га ако верујемо у њега, ако верујемо да је причешће истинито тело и истинита крв Христова, онда ћемо осетити блаженство или како је то говорио један калуђер у Студеници: „Осетио сам данас, кад сам се причестио, неко умиљење“. Пазите како лепо, умиљење. Нека нам Господ помогне, увек када се искрено молимо и кад нам је ум повезан са срцем, да осетимо благодатно дејство молитве и причешћа.
Бог вас благословио!”
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Ђакон Стефан Јанковић
