Беседећи верном народу Митрополит Јован је рекао:

“Данашњи одељак из Јеванђеља описује нам два догађаја за страдале Галилејце чију крв Пилат помеша са жртвама њиховим и оне које у Силоаму поби кула која је пала на њих и одговарајућу Христос пита апостоле да ли мисле да су ти несретници били грешнији од других кад су тако пострадали. Поука Јеванђеља нам каже да не осуђујемо друге када видимо да страдају. И данас често тумачимо да је то због греха али ми знамо да Бог допушта искушења и страдања над нама да би условно речено проверио колика је наша вера у њега. Не осуђујмо оне који страдају и не мислимо да је то због грехова. Оно што треба да као хришћани знамо је да не осуђујемо друге. За то је потребно да у себи имамо покајање. Ако га имамо нећемо осуђивати друге али ако немамо покајања, осуђиваћемо.

Ми живимо у времену у ком смо поробљени тешким грехом кога нисмо довољно ни свесни јер нам је тај грех постао као свакодневница. То је грех осуђивања. Он нам не да да се спасемо. Сам Господ Исус Христос је рекао не судите да вам се не суди и каквом мером судите као ће вам бити суђено. Ко стално осуђује не може да види себе а не може ни да опрашта. Не можемо да живимо без праштања једни са другима. Праштање је двосмерно, тражећи да нам се опрости морамо и ми да опраштамо. Осуђивање је клеветање. Често олако клеветамо мислећи да то није ништа. Осуђујући друге не трпимо осуду над собом. Клеветање је велико зло. Свети Оци кажу да као што мало кормило управља великим бродом, исто тако и језик води човека према добру или зли. Језик, мали орган управља нашим речима. Осуђујући друге чинимо велики грех али ако покривамо своју браћу не осуђујемо их, онда имамо наду да ни нас Бог неће осудити. Када разоткривамо грехе других људи ми се удаљавамо од благодати Божије и све више тонемо у грех. Треба чувати свој језик јер језик костију нема али кости ломи. Реч може бити отровна али и благотворна. Треба да се чувамо великих падова. Главни узрок осуђивања је само величање, гордост, егоизам. Такав човек не види себе кад пада али мисли да треба да се још више горди. Свети Оци кажу да је боље пасти са висине него језиком. Св. ап. Павле каже да ко мисли да је побожан а не обуздава језик свој, његова је побожност лажна и лицемерна. Господ је највише осуђивао лицемерје. Даље он каже да је сматрао себе недоношчетом у свом смирењу, што значи да се ап. Павле није хвалио.

Зато чинимо добро и Бог ће нас похвалити. Немојмо себе хвалити. Кад нас Бог похвали онда ће и народ. Ако се намећемо онда смо у највећој заблуди. Онај који је погрешио, се можда већ покајао, пре наше осуде и ми то не можемо знати, зато треба да пазимо да не паднемо у још тежи грех него што га други има. Зато не судите да вам се не суди. Суд препустимо Божијој правди јер је једино она исправна. Ми смо грешни, слаби и не можемо никада да учинимо исправну правду. Нико није без греха до Бога. Ко је у Господу и живи по Богу, Јеванђељем у љубави према Богу, постаје непогрешив. Када нам је Јеванђеље огледало, нећемо погрешити. И неће бити зла у нама јер смо се прво помолили Богу да Бог из нас истера гордост. Гордост је узрок сваког греха. Адам уместо да буде благодаран што види и слуша Бога али ђаво му не да смирење јер га ми смирењем побеђујемо. Нека нам Господ помогне да не осуђујемо друге већ да се молимо за њих да имају снаге и храбрости да издрже до краја. Ко издржи до краја тај ће победити и ми ћемо издржати до краја ако смо са Христом и ако смо у Христу.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Након одслужене Литургије, Митрополит Јован је присутнима поделио свој Архијерејски благослов и иконице.

протођакон Мирослав Василијевић