По прочитаном Јеванђељу Високопреосвећени митрополит Господин Јован се обратио верном народу пастирском беседом.

„Помаже Вам Бог, браћо и сестре. Ми смо се сабрали да се Богу помолимо и ми смо се сабрали да прослављамо Бога, јер ако се знамо молити Богу, онда ћемо знати да молимо човека. Као што нам је потребна помоћ Божија, а како човек не може сам да живи на овоме свету тако му је потребна и помоћ човека. Ако човек не зна да се моли Богу, он не зна ни да се обрати човеку, онако хришћански- смирено, него ће се обраћати често дрско. Зато ми се сабирамо у Цркви, поготово на Свету Литургију да чујемо реч Божију, а то је да чујемо Јеванђеље Христово, јер кодекс нашег живота, ако није Јеванђеље, наш кодекс живота није како треба. У Јеванђељу све има све нам је казано: како треба да живимо, шта треба да радамо, шта треба да чинимо, како да верујемо, како да поступамо у животу. Заиста оном човеку коме је Јеванђеље огледало он кроз Јеванђеље гледа себе. Такав човек не може да погреши. Такав човек кад гледа себе кроз Јеванђеље, кад прогледава себе кроз Јеванђеље код таквог човека неће бити гордисти, неће бити сујете, неће бити надмености, неће бити, браћо и сестре, ничега онога што нас одвраћа од Бога, а све оно што нас одвраћа од Бога, одвраћа нас од човека, него ће бити у њему вера и смирење. Кад човек има смирења у себи, он зна и да пита, он зна да послуша, он зна и да тражи савет; у супротном он ће мислити ја све знам не треба ми нико да каже ништа, не треба ми Црква. Казаће кад Црква мени каже ја ћу да послушам, али нећу да послушам онога који је у Цркви. Онда је тај у Цркви сам себе поставио, није га поставио Дух Свети. Јер он влада Црквом или Црквом влада Дух Свети, браћо и сестре? Зато када долазимо на Лиитургију треба да се учимо управо том смирењу, да можемо кроз смирење задобити веру, да можемо кроз смирење задобити љубав. Ако имамо кроз смирење љубави, онда имамо вере, имамо наде, имамо чему да се надамо и коме да се надамо, браћо и сестре. У супротном, надамо се само у себе, уздамо се само у себе. Међутим, ако се уздамо само у себе због неког положаја, чина, онда ћемо врло брзо потонути. Браћо и сестре, човек често мисли да може скоро све, да му не треба ничија помоћ, него мисли ја могу. Да, можеш како хоћеш, ал` не можеш долек хоћеш, то је наша народна изрека, ал` то је уствари Јеванђеље. Ми смо слободна бића, можемо да радимо шта год хоћемо и да будемо послушни и непослушни, само разман човек одмах ће извести закључак, па ће казати: ако слушам онда ћу добити оно што је мени потребно, оно што тражим. Ако не слушам ја ћу добити али не на моју корист, на моје спасење него на моју пропаст. Зато, браћо и сестре не мојмо да се уздамо у себе, ми смо људи слаби, наше, наша људска природа је крхка. Сад се осећамо моћним, данас или овога тренутка, сутра нећемо се осећати. Данас сам здрав, али сутра могу да се разболим и још мисли сад сам млад, сутра нећеш бити, сутра ћеш бити старији. Дакле, не треба да се уздамо у себе, али ако имамо Бога у себи, носимо Бога у себи, живимо по Богу, живимо по поретки Јеванђеља и Цркве, браћо и сестре, онда му Бог даје благодат, онда му даје моћ, али зашта моћ? Не да се горди ил да се велича, него моћ да прихвати Јеванђеље. Зато, кажем, не треба да се толико уздамо у себе. Треба да се стално сетимо оних Христових речи: „Без Мене не можете чинити ништа.“ (Јн 15,5) Човек се нешто батрга, хоће некад да се покаже пред другима да има моћ, да има снагу. Кад Христос каже да без Њега не можемо чинити ништа, он који зна наше моћи људске и зна наше немоћи и наше слабости, зашто да Га не послушамо, зашто да не слушамо Бога, него слушамо себе? Заиста, браћо и сестре, човек без Бога не може ништа, не може чинити истинско добро. Ништа не може чинити истинско божанско, ништа бесмртно. Без Бога можемо да чинимо оно што није вечно, што је пролазно. Кад човек дође у такво стање смирења, он дође, браћо сестре, самоосећања, самосазнања хришћанског, по човековој слабости, по човековом бићу се онда разлива управо та смирена вера, браћо и сестре. Вера се не брани халабуком и хуком и нападањем. Вера се брани смирењем, вера се брани и онда заиста у човеку бива та смирена вера и са вером онда у човеку бива смирена љубав, смирена молитва, смирен пост, ево тог периода Божићног поста, значи смирен пост и онда се у човеку налази све смирене јеванђелске врлине. Нико у историји рода људскога није тако показао смирење као што је показао Господ наш Исус Христос. Пљували га, клеветали, шибали, осудили га на Крст, а Он све то подноси смирено, зашто? Зато што смирењем побеђује, браћо и сестре, а не хука и халабука. Смирење побеђује и онда браћо и сестре тако човек све те хришћанске врлине смирењем увећава, а онда се присаједини радости, Христовој радости, онда зна да се радује Христу. Кад се човек не радује Христовом радошћу и не радује се Христом, онда ова наша радост је од данас до сутра. Сад се радујем, сад мало мислимо све сам узео у своје руке, а сутра немаш ништа у рукама и падаш у очајање. Дакле, браћо и сестре, то самоосећање и самосазнање наше људске немоћи, наше људске слабости ми браћо и сестре долазимо до правог сазнања. До ког сазнања? Онога што нам Бог даје. Нама је Бог све казао, нама је Бог све открио онолико, Себе открио колико нама треба за спасење, браћо и сестре. Само у тако смиреном човеку даје се та свемоћна како кажу Свети оци: благодат Христова, даје се сила Христова, даје се моћ Христова. Кад човек изгуби благодат Божију у себи, а ми смо благодат Божију сви задобили Светим крштењем. Ми благодаћу Божијом увећавамо Свете тајне и Свете врлине. Увећавамо их кроз свако добро дело, али ако изгибимо благодат онда губимо Христа. Благодат Божија није ништа друго до Христос, браћо и сестре. Кад нас напусти благодат онда постајемо робови оног нечастивога. Онда се у нас не усељава Христос, него се усељава онај бунтовник, онај који ме тера да буним и себе и против других. Онда долазимо у такво стање у које је дошао овај младић из данашњег Јеванђеља које говори да је отац довео свог сина да моли Христа да истера демона из њега. Човек када није у благодати, он више не зна ни шта говори, ни шта ради, а што је најгоре мисли да сву мудрост зна, али да се научи мудрости, е то не. Тај који мисли о себи много каже не треба ми мудрост. То је наш народ лепо говорио у крају где сам живео, каже: е тај неће да послуша ни Светог Саву, да му отвори главу и стави мало памети, он ће казати: не треба ми, довољан сам ја сам себи, све то боље знам. Зато апостол Павле, браћо и сестре, свестан своје немоћи, пазите, апостол Павле, најученији човек тога времена, најобразованији човек тога времена, али и највећи гонитељ Христа и следбеника Христових; али када је он дошао до сазнања да то сазнање што он има и то што он ради, што гони Христа и његове следбенике, што уноси немир у оне хришћанске душе које живе Христом, кад је дошао до тог сазнања, тек је тад могао да каже: „Све могу у Христу који ми мож даје“. (Фил 4,13) Хоћеш да будеш моћан човек само можеш Христом, сам собом не можеш да будеш моћан. Сам од себе ако мислиш: моћан сам, да могу да кажем свакоме, да могу да држим што реко наш народ предику брзо ћеш залутати. Зато апостол Павле, опет поновљам, каже: „Све могу у Исус који ми моћ даје.“ (Фил 4,13) Тражимо Његову моћ, Христову моћ, тражимо Његову помоћ, браћо и сестре. Кад имамо Христа у себи онда ми замо шта је извор, наше моћи, наше снаге духовне. Супротно ако мислимо да смо сами себи извор, да смо сами себи моћ. Када дођемо до таквог знања, онда заиста, браћо и сестре, човек сазнаје своје моћи у исто време сазнаје и своје немоћи, а то све кроз Христа, кроз Цркву, кроз Јеванђеље. Дакле, браћо и сестре, човек је само по себи, како кажу Свети оци, сав у слабости, сав немоћан, али са Господом Христом, Он одједанпут постаје свемоћан. Из тога разлога апостол Павле каже: ако је до хвале, пазите, ја ћу се хвалити својим слабостима (2Кор 12,5) Шта то говори из апостола Павла? Смирење, браћо и сестре. Ја ћу се хвалити своијом слабостима, а не неким својим моћима и силама. Хвалићу се својим слабостима, зашто? Да би се „сила Христова уселила у мене.“ (2Кор 12,9) Хоћемо ли да будемо јаки, силни, само можемо Христом, Црквом, Јеванђељем, браћо и сестре, а никако, понављам себи и вама, никако собом. Хришћанин је увек свестан своје немоћи и Христове свемоћи. Зато Христос свима објављује ону дивну благовест: „Моја сила се у слабости показује.“ (2Кор 12,9) Пази, како сад то? Кад сам слаб да се гордим, кад сам слаб да мислим високо о себи, е онда се у мене усељава сила Божија. Ово је Свети апостол Павле свим својим бићем, браћо и сестре, доживео зато је и могао овако дивне поуке и дивне савете да нам даје. Он је осетио своју немоћ и Христову свемоћ када се Христос дотакао њега. Све чега се дотакне Христос то постаје снажно, али не снажно да буде бунтује, него снажно да верује, да живи вером. Да веру потрвђује својим делима. „Зато сам“, каже апостол Павле, „Добре воље у слабостима у невољама у ружењима за Христом.“ (2Кор 12,10) Значи, подноси све и зато што подноси све Христа ради њему Христос даје моћ, али ја нећу да поднесем овога другога поред мене, нећу да поднесем онога у Цркви кога је Дух Свети поставио, нећу њега и нећу да га слушам, хоћу да слушам себе, а не слуша тада ни себе, него слуша онога нечастивога који га стално наводи да чини побуну, да буни народ Божији да ствара у Цркви и у заједници Цркве дисхармонију, да ствара неслогу, да докаже како је он паметнији него што је Црква. Дакле, браћо и сестре, кад ово апостол Павле каже: да сам добре воље у сабостима, заиста никада и ничим сатана не може бити јачи од благодати Божије. Зато ми на сваком богослужењу, то често изговарамо, чујемо оне дивне молитве и поуке: заштити, спаси, помилуј и сачувај нас Боже благодаћу Својом. Нисмо ли у благодати, нема нам спасења, па да си не знам ко и шта. Дакле, браћо и сестре, слабој и немоћној природи Христовој довољна је благодат. Зато када се апостол Павле жалио на своје немоћи Христу, шта ми је Христос рекао? „Доста ти је Моја благодат.“ (2Кор 12,9) Благодат се лако задобија , али се још лакше губи. Она се највише губи сујетом и гордошћу, јер тамо где је гордост нема благодати, а тамо где нема благодати тамо нема Христа, па не знам да си ко и шта. Слабој природи људској је потребна благодат. Кад човек има благодат у себи он побеђује све, сва искушења, све невоље. На првом месту побеђује себе. Ми док не победимо себе нема нам спасења. Зато је лакше победити како кажу Свети оци друге људе и све народе, него себе. Зашто? Нећу да се одрекнем своје гордости, своје сујете. Нећу да се понизим, да се смирим, него оћу да се испрсим. Све што се испрсујеш над другима, ти се испрсујеш пред Богом, онда значи показујеш и гордост и према Богу, а не смирење. Благодат Христова, браћо и сестре, није ништса друго до свемоћ Божија дата роду људском због неисказаног човекољубља. Ми многе дарове Божије примамо незаслужно, али човек мисли: не, ја сам заслужио. Како то човек може бити слаб, а јак? Знамо кад смо болесни и тело не можемо тако лако да покренемо? Како да будем кад сам слаб, да будем силан? По речима апостола Павла: слабости у човеку су, уствари, вапај, јер човек је болестан кад је слаб, он вапије, вапије Богу и каже: „Боже, дај здравље!“ Онда вапије, па кеже: „Боже, дај снаге!“ Снаге да чиним добро, а не да чиним зло. Снаге да послужим и Богу и ближњима. То је вапај, браћо и сестре те немоћне природе човечанске. Свети апостол Певле нам каже: „Све могу у свим тугама и невољама и страдањима, јер Он свемислостиви Господ сваку моју тугу, сваку моју патњу и жалост претвара у радост.“ (Фил 4,13) Зато треба да се предамо Христу, а не себи. Кад се предајемо себи, онда нажалост предајемо се оном нечастивој сили која уствари од нас баш чини немоћне, јер онда она господари у нама. Сећате се прошлонедељног Јеванђеља када је Господ излечио онога који је био запоседнут нечативим силама, па господ пита тог човека бедника, мученика: „Како ти је име?“, а он одговара, „Легион“. (Лк 8,30) Кад је Господ истерао демона из онога човека, а демони кажу: „Немој нас бацати у бездан!“ (Лк 8,31) Неће ни ђаво сам, него каже пошаљи нас у свиње, јер је ту пасло крдо свиња и каже Христос: „Идите“ (Лк 8,32) Шта се догодило? Ушли демони у свиње и све су се утопиле у мору. Пазите, свиње нису моглу да издрже демоне, а човек саживи се са њима, човек то издржава. Зато да недођемо да се молимо Богу, да не дођемо у то стање да нас запоседну нечастиви анђели него да се молимо Богу и нашем анђелу чувару кога смо задобили када смо крштени, да нас анђели чувају. Од кога? Од оних нечастивих анђела. За све нам треба смирење, за све нам треба љубав, за све нам треба послушност, за све нам треба хришћански живот, јеванђелски живот.

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована