Након прочитаног зачала Светог јеванђеља, архијереј се обратим поучном беседом између осталог рекавши:
“Чули смо врло поучно Јеванђеље, Јеванђеље које охрабрује. Видимо браћо и сестре да Господ жели свакоме од нас да помогне, без обзира у каквим се он стању нашао. Да ли праведном или грешним, а сви смо ми помало грешни. И Господ управо храбри и нас који грешимо и који падамо само ако смо свесни свога греха и пада. Ако човек није свестан свога греха, своје слабости, своје немоћи, своје гордости, он се никада неће исправити. Неће се покајати, јер сматра нисам грешан, нисам горд, нисам сујетан и нема шта да се каје. Онај који осети да је погрешио, да је пао он ће затражити помоћ да га неко подигне, да га неко уздигне. Сви смо ми на неки начин пали. Јер и најмањи грех када учинимо он нас обара. Једино ко нас може ослободити греха то је Господ наш Исус Христос и то кроз његову Цркву. Зато данашње Јеванђеље позивa свакога оног који жели да буде призван, а сви смо призвани. Господ каже ходите сви који сте уморни и натоварени приђите к мени. А од чега натоварени? Од греха, слабост, страсти. И Господ нас позива да нас одмори. Ништа тако не може да замори човека као што савест када почне да га опомиње. Уколико му савест није успавана. Нико тако не може да одмори човека од греха и од свих невоља као што то чини сам Господ наш Исус Христос. Он нас позив да нас растерети. Да нас ослободи од греха, али да нас ослободи и од самих нас. Човек је сам себи највећи товар. И човек носи тај товар, а не зна да га је сам натоварио. И мисли да је неко други натоварио тај терет који носи, а није нико већ смо највише сами себи натоварили те тегобе. Зашто? Зато што не слушамо Господа да му приђемоми кажемо Господе не могу да носим самога себе. Господе не могу да владам собом. А ми мислимо и те како да владамо собом. Да му кажемо Господе не могу да владам мојим мислима. Растројен сам. Нисам сабран. Не могу да владам својим речима. Говорим оно што не треба. Да би тако припали Богу и завапили Богу за помоћ и очекивали да ће нам Господ помоћи, треба нам вера. Да верујемо у Бога. Апостол Павле каже онај који прилази Богу, треба да верује Богу да ће га Бог наградити за веру ако је ту веру претворио у дела. Да би ми пришли и тај свој терет ставили пред Господа има један услов. Тај услове управо и данашње Јеванђеље наводи а то је да узмемо Његов јарам. Да узмемо Његову науку. Јеванђеље Христово да узмемо на себе. Да прихватимо Господа, а Господа не можемо прихватити ако немамо веру. Господа не можемо прихватити ако немамо смирења. Да прихватимо смирење и да се научимо од Христа. Јер каже “ ја сам кротак и смирен срцем”, и каже: “ ако таквог ме прихватите наћи ћете покој, наћи ћете смирај у срцу своме, наћи ћете мир у душама својим”. Рекох и понављам јарам Христов о коме говори данашње Јеванђеље јесте смирење и јесте кротост. Ко себе смири пред сваким човеком, ,кажи свети Оци, тај човек има смирај првенствено у души својој. Има мир. А када човек има мир у себи он тим миром зрачи и осветљава и оне који су и око њега. Зато немојмо тражити мир споља, већ тражимо мир у себи. Да ли имамо мир Божији у себи или имамо мир који смо смислили сами да је такав. Људски мир је другачији од мира Божијега, али када човек има мира Божијега у себи он значи прихватио је Бога, јер је он мир наш. Зато нам је Господ и рекао приликом вазнесења “ мир свој дајем вам мир свој остављам вам га, не дајем га као што свет даје”. Мир који свет даје то је варљив мир. То гледамо, читамо, слушамо свакога тренутка шта се догађа у овоме свету. Сви нешто говоре о миру, а мира нигде нема. Многи пишу књиге о миру, о љубави, а нажалост све мање мора и љубави. А зашто? Зато што се не држимо за мир Божији. Не хватамо се мира Божијег, не хватамо се за љубав Божију. Човек који је славољубив и гордељивац, такав је човек у немиру и у бригама. Он само поставља питање да ми се неће то и то догодити. Буди у вери и миру Божијем и љубави и ма шта да ти се догоди ти ће то тако лако лако пребродити. Али да се бринеш о ономе што би требало мање да се бринемо ту треба да направимо разлику. Шта је боље од бољега, шта је вредније од вреднијега. А нема ништа вредније од мира Божијега. Нема ништа вредније од спасења наших душа. И зато кажем човек који не мисли о о спасењу своје душе он је увек о бригама дали ћу данас бити хваљен од људи. Да ли ће ме данас људи хвалити или кудити? Ако будеш живео по Христу и Јеванђељу устаће и они који ће устајати на тебе али ће бити и оних који ће те хвалити јер ће те Бог похвалити. Ако живиш по Јеванђељу и по заповестима Цркве. Гордељив човек је човек који се узда само у себе и сматра да је бољи од других и има стално тај порив да о њему други не мисле мање него што је он. Односно како је он себе представио у себи. И како је зацртао и казао ја сам такав и такав. Све док не победимо себе, тог гордог човека у себи, славољубивог човека, себичног, саможивог, не можемо победити ни оне духовне непријатеље наше. Лако нам је победити другог човека, лако је победити и други народ, али најтеже је победити себе. Зато што не можемо да се одрекнемо себе, својих страсти, својих сласти, својих грехова. Човек не може да се одрекне греха јер све му се чини, ако се одекнем онога што сам навикао да говорим или да радим, све ми се чини да ћу сам себе у умањити. Док себе не умањимо неће се повећавати Господ у нама. Док се не смиримо пред Богом и пред другим нема смирења ни у нашој души ни у нашем телу. Зато нам треба тај јарам Христов, то смирење и кротост. Ми мислимо да је апсолутно немогуће испунити Јеванђеље, то ка каже онај који нема вере или има слабу и малу веру. Чим се решиш да испунише Јеванђеље и молиш се Богу да ти да снаге у моћи испуни ћеш га онолико колико је потребно за спасење. Ако у напред кажемо ја те не могу или каже човек огрезао у неком греху и каже ја не могу да се одрекнем, чим кажеш тако нећеш се ни одрећи. Не тражиш помоћ од Бога него се уздајеш у себе и у своје способности. Зато је нашој пониженој природи лакше да се смирава него ли да се произноси, како то кажемо црквеним језиком. Али и све Христове заповести су тај јарам. Ми старији знамо шта је јарам и зашто се ставља јарам волу. Да би лакше вукао, друго јарам му неда да скрене са пута. Јарам му даје правац, даје ми смисао. Нећеш скренути ако си узео на себе јарам. Али тај јарам је лако носити само са вером. А треба да га носимо зато што ако га носимо и изнесемо добићемо награду. Који награду? Па спасење! Добићемо Царство Небеско. Бићемо са Христом. Бићемо у Рају што би рекао наш народ. Бићемо у Рају светлости а не у Рају таме. Зато нам и Христо каже “ јарам је мој благ и бреме је моје лако”. Лако нам је носити јарам Христов, ако самог Христа имамо у себи. Господ из сажаљења и љубави позива људе к себи. Да се на њему науче и да се на њему одморе. Можемо поставити питање самоме себи. Да ли смо икада дубоко размишљали о овим речима Христовим? И о разлици између јарма и бремена које људи сами на себе стављају, ово што сам малопре говорио, или јарам онај који нам је Христос дао као своју науку. Јарам светски јесте да људи мисле да постигну све својом снагом без помоћи Божије, а јарам Христов је у сталном подизању у свемоћном Оцу небесном. Лакше је верујте ми, мада то тешко прихватамо, да судимо себи него да судимо другима. Ми обично хоћемо да будемо судије другима, а себи нећемо да будемо судије. Бреме је светско судити се, а бреме је Христово измирити се. То је разлика између јарма нашега и јарма Христовога. Светити се то је тешко бреме, људско је опростити то је лако бреме. Христово је бреме љубав, несретничко је бреме мржња. Мржња када овлада човеком и када усмеримо мржњу на некога нећемо га оставити док га не сатремо, док га потпуно не уништимо. Али можда ћеш га и уништити али тако њега ниси у иштио већ самога себе. Јер не може човек да се огрешио о другога а да се пре тога не огрешио о себе. Христово бреме је истина, а ђаволско бреме је лаж. Зато не смемо да се служимо лажима. Треба да будемо искрени, па да признамо себи себе. Нека нам Господ помогне да узмемо тај јарам Његов, ту науку Његову и да се том науком просветимо, да се науком његовом осветимо, а не да мислимо ја ћу сам себе да просветом неком својом науком. Може човек савладати сву науку овога света али не може да савлада науку истине. А истина је Христос. Истина је Његова Црква, Његово Јеванђеље. Живимо Црквом, живимо онако како се у цркви живи, а у цркви се живи, кажу Свети Оци, богослужбени, молитвено. А тамо где се човек моли неће размишљати о мржњи већ ће размишљати о љубави. Та љубав према Богу ће га поспешивати да се још више моли. И зато Христо каже молите се непрестано.
Бог вас благословио”.
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
По завршетку Свете литургије Високопреосвећени митрополит је благословио верни народ и децу из ОШ “Драгиша Луковић Шпанац” која су са својом наставницом верске наставе Милевом Пушоњић Радовић узели учешћа у Светој Евхаристији.
ђакон Немања Стојковић
