После прочитаног јеванђелског зачала Високопреосвећени Митрополит се обратио беседом сабраном народу рекавши:

“У име Оца и Сина и Светога Духа!

Браћо и сестре, данашње Јеванђеље говори нам о такозваним талантима. Другим речима, данашње Јеванђеље нам говори о даровима Божијим које Бог даје свакоме човеку. Бог никада није оставио човека без иједног дара и блага духовног, само је питање како ми чувамо те дарове Божије. Да ли те дарове Божије користимо за наше спасење или их упропашћујемо? Да ли их користимо и умножавамо тако да имамо користи од тога и ми и онај који нам је дарове дао. Када год чинимо добра дела чинимо то ради нас и ради нашега спасења али исто тако чинимо и умножавамо добра да би могли да делимо и дајемо другима. Тим добром које чинимо ми самоме Богу добро чинимо јер испуњавамо оно што Бог хоће од нас, а то је да будемо Његови сарадници у спасењу. То значи да нас је Бог створио без нас али неће да нас спасе без нас. Неће нас спасити без наше жеље, воље, труда, подвига, поста, молитве и доброчинстава. Зато је човек сарадник Божији. Док човек има осећање да је сарадник Божији он Бога признаје за свога Господара. У противном, човек мисли да је он господар. Чега смо ми господари? Само онога што добро чинимо али у име Божије не у име своје. Св. Симеон Солунски каже: И добро када се не учини на добар начин није добро. Данашње Јеванђеље нам описује како је један племенит човек пошао у другу земљу да прими достојанство па је, она добра које је имао и које је умножио, позвао своје слуге и поделио им. Дао им је задатак да добра која су примили умножавају да се не би олењили. Један је прими десет кеса тојест таланата, други је примио пет, а један је примио један таланат, један дар. Ово значи да нема ни једног човека коме Бог није дао неки дар Божији па ји тај један је вредан као оних десет ако га ми умножавамо. Тај један дар Божији је наша душа коју нам је Бог дао да је чувамо, а она је највредније што може бити у овоме и ономе свету. Јеванђеље каже: Шта вреди човеку да цео свет задобије, а душу изгуби. Душа је вреднија од целога света. Ако то немамо стално на уму нашу ћемо душу на такав начин одвојити од Христа, а све што се одвоји од Христа умире. Људском логиком ми би закључили да је Бог неправедан зато што је дао једноме десет, другоме пет, а трећем један таланат. Међутим овде се не ради о некаквој неправди јер свакоме даде по његовој моћи, према способностима, да би могао да их умножи. Ко познаје највише нашу моћ? Да ли мислимо да ми можда познајемо? Не. Ко познаје себе? Мислимо да познајемо себе? Познајемо донекле али не онолико колико нас познаје Бог. Он управо познаје наше моћи и у томе и јесте правда Божија, што Бог неће да товари на нас оно што не можемо да понесемо али не товари ни мање. Зато и Бог од нас не тражи више да чинимо него што можемо. Дакле, овде видимо да Господар не дели сваком исто дарове али добијају сви исту плату и награду.

Трећи слуга, који је добио један таланат, добио би исту награду као и ова двојица али на жалост он је био немаран и не само то већ није хтео да призна своју лењост и још је из своје гордости почео да осуђује господара рекавши му да је кукавица, тврд човек, да жање тамо где није сејао и тако даље. Значи он прекорева Господара уместо да буде благодаран што му господар није натоварти тај терет као што је ономе од десет или ономе од пет таланата. Он је дар Божији закопао у земљу. Шта радимо ми са даровима Божијим? Да ли их умножавамо или их закопавамо? Да ли их, када умножимо онда и делимо или само грабимо за себе? Величина човека је у томе колико се он дели. Колико се он даје за другога јер је сам Господ наш Исус Христос дао себе за нас. Он, Бог постао човек да би човек постао Бог по благодати. Видите како је то дивно и достојанствено бити човек. Човек Божији, човек сарадник Божији. Ова јеванђелска прича коју смо чули, рекли бисмо да је обична прича али у ствари она има дубоки смисао. Таланти су благо духовно које је много вредније од сваког блага овоземаљског. Духовно благо које Бог даје свакоме човеку приликом његовог рођења. Даје природне способности човеку: разум, вољу, осећање, а на крштењу нам даје благодат Духа Светога да нас бодри и храбри. Свакоме Бог даје према његовој моћи. Бог даје дарове не само ради нас. Не да само нама ти дарови служе већ и нашим ближњима. Ако човек не дели себе онда је он саможив и гледа само на себе. Не интересује га други. Онда ниси хришћанин и заиста си закопао дарове Божије и своју веру. То је све питање да ли поступамо као она двојица са десет и пет дарова, таланата или као овај који је примио један. Ко има богатство земаљско он треба да благодари Богу, а највише ће да заблагодари Богу ако тог стеченог земаљског добра удели другима. Ако гладнога нахраниш, жеднога напојиш, болесног обиђеш, голог обучеш, то је дело хришћанско, дело Божије, дело јеванђелско. Ако хоћемо да се спасемо чинимо све ово што каже Господ јер када то другоме чинимо ми чинимо добро не само себи већ и Богу. Сваки може да дар Божији, који је у њему, употреби на добро своје и на добро другога али на жалост можемо те дарове да злоупотребимо и на злопретворимо. Бог даје дарове сваком човеку, даје дарове сваком народу. Бог је дао дарове и нама, српском народу. Дао нам је светитеље. Дао нам је светородну лозу Немањића, Лазаревића и других. Да нам Бог није дао Светог Саву сигурно ми овде не би били и носили ова имена која имамо и не би припадали роду коме припадамо. То све Бог уређује само човек треба да се смири и прихвати мудрост и промисао Божију.

Дакле, браћо и сестре, нека Господ помогне нама који представљамо српски народ и веру православну. Да будемо достојни имена Срба православних. Да и ми, умножавајући дарове које нам је Бог дао, чујемо ону предивну утеху и речи Божије када су они дошли да узврате дарове господару своме: Добри и верни слуго, у маломе си ми био веран, над многима ћу те поставити; Уђи у радост Господа свога. Има ли веће радости за човека да нам Господ каже да смо били добри? Он зна јесмо ли добри или нисмо. Не дај Боже да чујемо ону другу реч коју је опет у Јеванђељу Господ рекао: Идите од мене јер вас не познајем. Замислите, Бог који се стара и за оног црва под кором, а посебно за човека за кога је пролио крв своју, узео наше грехе на себе. Који се родио ради нас и да каже да нас не познаје. Има ли веће осуде за дете да му родитељ каже не познајем те. Он је сву жртву своју уложио у то дете. Љубав, неспавања и да не набрајам и да каже да нас не познаје. Зато треба да се трудимо да нам имена буду написана у књигу живота. То је оно што је најважније у нашем животу. Има Анђео Божији који бележи свако наше добро које учинимо и то ће нам бити наше дело које ће нас пред Богом оправдати. Има и онај нечастиви анђео који исто тако бележи наше грехе. И то ће да изађе. Зато се трудимо, браћо и сестре, да дарове које нам је Бог дао не закопавамо и да не критикујемо Господара. Он зна зашто даје и када ти даје искушења и слабости само човек треба да има чист ум и разум како би знао и умео да разликује шта је добро, а шта зло.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Високопреосвећени Митрополит је поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић