Његовом Високопреосвештенству су саслуживали сви Архијерејски намесници епархије шумадијске, а после читања Светога Јеванђеља присутним верницима се својом беседом, по благослову Митрополита Јована, обратио протојереј-ставрофот др Зоран Крстић честитавши празнике и поздравивши све окупљене.
„Христос се роди, браћо и сестре!
Благодарни смо Богу што смо и ове године дочекали Божић и Рођење Сина Божјег и што се и данас налазимо у недељи између два велика празника Господња, дакле Божића и Богојављања, а између ће још у овој седмици бити још један Господњи празник Обрезања, па на крају онда и спомен на оца нашег, Светог Саву. Дакле у ових неколико недеља сабрано је много празника. И наш хришћански однос према празницима требало би да буде посебан, али и не мора, јер понекад и ми хришћани, ношени темпом свакодневног живота, мало по мало усвајамо и менталитет света у коме живимо, а тај менталитет тежи да све сведе у исту линију. Дакле да уравни све и да нам сваки дан буде исти. Да се он састоји од уобичајених обавеза, од јутра до мрака, које, претпостављам, да свакако нису мале и да изискују и много енергије и много труда и онда после неког времена или после година, деценија, имамо утисак ето да нам се живот некако измигољио као песак из руку и да на крају остаје само та равна линија наше свакодневнице, а празници, браћо и сестре, управо служе и јесу оно што би требало да нам покаже да наши животи, поред те свакодневнице, имају и једну другу димензију. Димензију радости, димензију славља, димензију испуњености и то је оно што нам сваки празник доноси, а посебно Господњи празници. Господњи празници јесу стубови наше вере, на тим догађајима које прослављамо у Господњим празницима, почива наша вера. Па према томе не би требало да их узимамо тако здраво за готово, да они долазе и пролазе, а да нама то ништа посебно не значи, да ето мало колико можемо прославимо, а да онда већ настављамо са својим свакодневним обавезама. Рођење Сина Божијег које је за нама позива нас, рекао бих, да се непрестано удубљујемо у ту огромну Тајну Божије Љубави према нама. Ту Љубав можемо назвати надумном, а можемо је назвати и једноставно библијским речником – да се ради и да је окарактеришемо као луду Љубав Божију. Дакле, Господ у тој својој великој љубави према своме створењу, предузима потпуно неочекиване и невероватне кораке не би ли нас привео к себи и не би ли нас спасао. Дакле и оно што смо већ чули, што ћемо и данас чути, тај израз толико карактеристичан за Божић и за рођење Христово, али и за остале Господње празнике, јесте - ради нас људи и ради нашега спасења. Дакле и Оваплоћење и Богојављање и све даље што ће се десити, што ћемо прослављати, дакле Господњим празницима, увек то има - ради нас и ради нашега спасења. Е сад, замислите браћо и сестре, на шта личи то кад је човек неблагодаран. Размислите само како то изгледа у нашим међуљудским односима, да вам неко исказује поштовање, љубав, братску љубав, на све могуће начине, а ви окрећете главу. Не занима вас, просто. Е сад ако то подигнемо на ниво нашег односа са Богом рекао бих да је ствар онда много компликованија, јер ми Господу нисмо потребни, то треба увек да имамо у виду, нити ми нити творевина. Дакле Света Тројица у себи има пуноћу живота и није потребно ништа, ништа друго. Али од стварања па надаље све је то израз љубави Свете Тројице, да и створења које је Бог створио поделе пуноћу живота са Њим. Дакле, Оваплоћење и све оно касније што се десило током Христовог живота није било потребно Богу али јесте нама људима и јесте ради нашега спасења. Па према томе, неопходно је рекао бих, заиста, дочекати и удубити се и прославити сваки празник Господњи јер тиме сазнајемо нешто о вољи Божијој и сазнајемо нешто о љубави Божијој према нама, а у исто време према нама самима. Дакле, сви празници Господњи су извори смисла. Претпостављам да сте ту и тамо, макар у штампи или негде, могли да видите какав проблем има садашњи човек са смислом, управо са смислом, и колико се новца са једне стране троши, а са друге стране зарађује на тако јефтиним, рекао бих, саветима, како да се пронађе смисао живота, где да се нађе смисао живота, а оно што ми хришћани увек дакле, већ двадесет векова исповедамо, јесте то да је наша вера пре свега извор смисла, а онда друго и да је сваки Господњи празник извор смисла. Претпостављам да сте читали Божићну посланицу или је чули на дан Божића, дакле патријархову и Светог Архијерејског Сабора. Помињем је јер некако и она као да врло кратко траје, тај један дан – само на Божић и брзо се заборави и нико не обраћа пажњу на њу. А то обраћање се дешава једном годишње. Дакле једном годишње нам се патријарх и архијереји обраћају посланицом па би требало ипак мало, рекао бих, продужити њен живот макар у ове дана попразнаства да на бољи начин и дубље, рекао бих, сагледамо шта нам то наши архијереји на челу са патријархом, поручују. У тој посланици, у овој последњој, налази се једна реченица из Јеванђеља која подсећа на догађај јеванђелски када један богати младић прилази Господу и пита га: „Учитељу, шта да учиним да задобијем живот вечни?”. Та се реченица у посланици помиње у једном другом контексту а ја бих хтео само да вам укажем на оно што припада овом контексту, дакле ономе што желим данас да вам кажем. Замислите једну такву ситуацију данас. Да ли је могуће замислити такву ситуацију? Дакле пазите, имате једног богатог младића који прилази Господу и каже: „Учитељу, шта да учиним да наследним Живот вечни?”. Ја бих рекао да је наравно могуће замислити такву ситуацију али да она не би била баш тако честа, јер прво ниједан богати младић не би никоме пришао да га пита: „А шта је више од мог богатства?”, јер би му многи рекли: „Па то што си богат, то ти је довољно. Шта има сад да тражиш нешто преко тога?”. А као што видимо, овај богати младић из Јеванђеља, није сматрао да му је богатство највеће и најзначајније у животу, него је питао Господа: „Како да наследим Живот вечни или како да задобијем Живот вечни?”. Е сад опет, ако то пребацимо у данашњи контекст, опет тешко да би се неко сетио да постоји и Живот вечни јер ми радије баратамо са појмом срећа, па би евентуално то питање могло да гласи: „Учитељу, шта да учиним па да будем срећан у животу?”. Тако смо мало по мало, нашом небригом, а рекао бих хришћанском небригом, заправо поистоветили та два појма – Царство небеско, спасење, са појмом животне среће. И многи чак од хришћана сматрају да је то исто. Дакле кад неко помиње животну срећу то је као да говори о спасењу или као да говори о Царству небеском. А није исто! И може да буде суштински различито. Обратите пажњу браћо и сестре, опет на ове речи које сам поменуо: ради нас и ради нашега спасења! Дакле, то што је Господ учинио за нас је ради нашега спасења. Али не ради наше животне среће, то се не помиње и то нису синоними. Дакле, ми не кажемо ни у Символу вере ни у многим дакле нашим химнама, дакле ради нас и ради наше животне среће. Такво нешто би било бесмислено, апсолутно бесмислено. Јер, браћо и сестре, Господ нам није обећао леп живот. То треба да имамо у виду. Нигде, ни на једном месту није рекао живећете лагодно, радујте се, верујте, шта год, али живећете лагодно – то нам никада није рекао, а никада није ни обећао. А још, је ли Он сам имао такав лагодан живот? Је ли га тако провео, лагодно? Или путујући са својим ученицима у ситуацији дакле да нема ни где главу своју да склони и на крају да буде од својих сународника наружен, разапет и убијен. Је ли то леп живот? Али, оно што је Он нама обећао јесте спасење. И Господњи празници јесу заправо у том смислу извори смисла. Они нису рецепти за то како ћемо живети лагодно и лепо али јесу основа нашег спасења. Па зато браћо и сестре, они са једне стране за они који траже заиста Царство небеско и спасење имају суштински значај, а за оне који се задовољавају животном срећом, дакле у том покушају да пронађу неку животну срећу, они не значе много. То онда нису за њих извори смисла јер не доносе рецепте како да човек буде срећан у животу. И то је исто тако проблем кад многи људи, па рекао бих међу њима и хришћани, покушавају да у хришћанству покушавају да пронађу рецепт за животну срећу. Тог рецепта у хришћанству нема! То треба да нам буде јасно. То је дакле погрешан начин да видимо и да разумемо хришћанство. У нашој вери постоје темељи, и ако хоћете, 'ајде постоје рецепти за спасење. А оно подразумева живот у заједници са Господом. То је оно што Господ чини и својим рођењем – прилази нам сасвим близу. Дакле, постаје један од нас и тај покрет Божији ка нама подразумева да ће нас Он и кад буде дошло време, повести са собом где је Он. То је смисао, браћо и сестре, један наравно, делимично смисао рођења Христовог а свакако јесте чињеница и предмет наше велике радости, дакле да нас Бог није заборавио и неће нас никад заборавити да као мало дете нам долази, пружа нам љубав, дакле исказује нам љубав и од нас очекује да му љубав узвратимо.
Живи били, Христос се роди!“
Након Свете Литургије Митрополит Јован се поздравио са верницима у храму, честитавши им празнике, а потом се упутио ка Хотелу Извор у Аранђеловцу где је настављен састанак са Архијерејсим намесницима епархије шумадијске о битним темама везаним за несметано фукционисање епархије у наступајућој години.
протонамесник Немања Искић
