После прочитаног јеванђелског зачала у својој беседи Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски Господин Јована, је истакао:

“У име Оца и Сина и Светога Духа!

Браћо и сестре, нека нам је срећан и Богом благословен свесрпски празник и слава Светога Саве, кога данас прослављамо. Нека његове молитве, којима се непрестано моли Богу за нас, помогну да останемо на путу Христовом, на путу Светога Саве и на путу вере којом нас је привео Христу. Још у раним хришћанским временима један византијски цар је рекао: „Величина једног народа не мери се бројем тог народа, нити величином његове територије, већ тиме колико је тај народ изнедрио светитеља и угодника Божијих.“ Ако се по томе мери наш српски народ, заиста смо велики народ, јер потичемо од великих светитеља и угодника Божијих. Ми смо велики народ јер имамо из своје средине читаву плејаду светитеља и угодника Божијих, не само оних које знамо, већ и многих које не знамо, а који још увек нису у календару наше Цркве. Један од њих је наш Свети Сава, просветитељ, учитељ и духовни отац. Свети Сава је несумњиво најзначајнија личност у српском народу. Он је први српски просветитељ, учитељ, први архиепископ и оснивач аутокефалне Српске православне цркве. У време када многи православни народи нису имали своје самосталне Цркве, српски народ је захваљујући Светом Сави добио аутокефалну Цркву. Ово нас подстиче да дубље размишљамо о личности Светога Саве.

Свети Сава, први аутокефални архиепископ свих српских и поморских земаља, с правом се сматра јединственом личношћу српске историје. Његова делатност инспирише многе, од уметника до научника. Ипак, недовољно се наглашава Свети Сава као теолог и духовник. Његова просветитељска мисија била је нераскидиво повезана са Христом. Просветитељство Светога Саве није само обично образовање; оно је произашло из дубоког духовног просветљења Христом. Захваљујући томе, успео је да просвети и освети српски народ, подигавши га на високу лествицу међу другим народима. У време Светог Саве сваки Србин је следио његов пример не само речима, већ и делима. Свети Сава је темељ српске цркве, државе и просвете. Немогуће је говорити о српској цркви, а да се не говори о Светом Сави. Он је творац духовне државе српског народа, док је његов отац Стефан Немања створио телесну државу. Школство у Србији такође дугује своје постојање Светом Сави. Без њега не би било ни српске школе, ни српског имена, ни српске ћирилице. Иако је ћирилица постојала пре њега, Свети Сава је обликовао и утврдио њену употребу.

На жалост, данас многи занемарују и стиде се ћирилице. Уместо да се поносимо својим писмом, често прихватамо туђе као лепше и боље. Свети Сава нам је оставио културну и духовну баштину којом се можемо поносити. Без Светог Саве, српски народ не би био оно што јесте. Он је наш духовни отац који је читав српски народ привео Христу. Ипак, Свети Сава није заменио Христа. Злонамерни понекад тврде да српски народ велича Светог Саву као да је он Христос, али то није истина. Свети Сава је увек упућивао народ ка Христу, охристовио српски народ и увео га у Цркву Бога живога.

Свети Сава без Христа не би био оно што јесте. Христом је постао просветитељ и учитељ. Христом је просвећивао и освећивао српски народ. Данас, када обележавамо 850 година од његовог рођења, треба да се запитамо да ли заиста разумемо Светог Саву. Да ли га разумемо као личност која је сав свој живот посветила Богу и народу? Да ли смо достојни његовог наслеђа?

Да ли разумемо данас Светог Саву? Али, треба исто да се запитамо, овакви какви јесмо, да ли и нас Свети Сава разуме. Свети Сава није обичан човек. Он је духоносац, он је духовник, он је Христов, и као што Христос разуме све наше падове и грехове, тако и Свети Сава разуме наше падове и грехе, браћо и сестре. Он чека и нада се да се поправимо, да се вратимо на пут Христов. А када се вратимо на пут Христов, ми смо, у ствари, на путу Светог Саве, јер његов пут није другачији пут, већ управо Христов пут, браћо и сестре. Одговор на ово питање постаће нам јасан ако, браћо и сестре, проверимо себе: да ли смо на путу Божијем или нисмо? Да ли смо на путу просвећивања, као појединци и као народ? И да ли смо, браћо и сестре, или нисмо на том путу? А само два пута постоје – један који води ка добру, ка Царству Небеском, и други који води ка злу. То је избор човека. Неће ни Свети Сава да нас присиљава, па да каже: „Јоване, Петре, Милојка, иди мојим путем.“ Па не, то ни Христос није чинио. Ни Христос никога није присиљавао, већ је рекао: „Ако хоћеш да идеш за мном.“ То исто нама поручује и Свети Сава – „ако хоћеш“. Али ако идемо за њим, онда знамо куда идемо. Онда нећемо лутати, нећемо скретати са правог пута. А ако не знамо, Свети Сава нам је прокрчио пут Христов, пут Цркве, пут Јеванђеља. Дакле, ако смо на његовом путу, ми смо сигурно на Христовом путу, јер нас је управо Свети Сава упутио на Христов пут. Кроз историју српског народа, која је дуготрајна, мукотрпна, али истрајна, док год смо ишли тим путем, били смо на путу који води ка Царству Небеском. То је онај пут на који нас Христос позива речима: „Иштите најпре Царства Божијег и правде Његове, а све ће вам се друго додати.“ Зато, браћо и сестре, не смемо никада заборавити оно чему нас је учио и чему нас је научио Свети Сава.

Данас је важно, као и увек, да се чувамо заборава. Људи су данас, добрим делом, постали неосетљиви – неосетљиви једни за друге, непажљиви једни према другима. Заборавили смо колика је дубина људског срца и колика је ширина људске душе. А ако смо то заборавили, онда постајемо неосетљиви. Постајемо неосетљиви јер нас једностраност води у изолацију. Једностраност нас води у искомплексираност. Постали смо искомплексирани, браћо и сестре. Бојимо се других. А зашто се човек боји другога? Зато што није на правом путу. Бојимо се других и често покушавамо да уплашимо неког својом „силом“, својим „знањем“ или „положајем“. Али тако често испадамо, усуђујем се рећи, и смешни. Свети Сава је својом христоликом слободом и својим знањем, мудрошћу и речитошћу, уз помоћ Христа, у много горим околностима него што су ове наше данас, из ничега знао створити народ Божији, створити Цркву, створити државу. А ми данас, иако даровани боголиком слободом, нисмо у стању, на жалост, ни да сачувамо оно што смо наследили. Но, хвала Богу, има још Христоликих људи, има још светих у роду нашем. И верујем да ће се Бог, захваљујући њима, и Свети Сава, који се непрестано моли за нас, постарати да се сачувамо као народ Божији. Али, браћо и сестре, то неће бити могуће ако Светог Саву будемо гледали изван Христа, ако будемо бежали од нашег животног крста – трпљења и љубави. Свети Сава је знао да загрли цео народ, али и све људе, као иконе Божије. Загрлио је сваког човека, без обзира на његову веру или боју коже. Тај загрљај подсећа на Христов загрљај, увек широм отворених руку. Човек који није у Божијем загрљају, биће у загрљају онога другог.

Свети Сава је српски народ, као духовни отац, накалемио на Христа, на Његову науку и на Његово Јеванђеље. Зато је српски народ издржао сва искушења. Све је могао да да, али Христа и Светог Саву никада. Данас, када видимо немире у нашем народу, молимо се Светом Сави да се заузме за нас пред Богом. Немир никада не ствара мир, а човек који нема мира у себи никада не може бити испуњен.

Свети Сава се радује када српски народ чини добро, али плаче када не чини. Узмимо пример из „Небеске литургије“ Владике Николаја: Свети Сава пред Божијим престолом плаче јер народ скреће са пута Христовог. Али знамо да треба да се подигнемо и вратимо на пут истине. А истина је једна – Господ Бог!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

После заамвоне молитве Митрополит Јован је извршио обред резања славског колача и освећења славског жита. По завршеној Литургији чланови Дечјег хора Саборне цркве отпојали су неколико пригодних песама, потом је изведен је краћи рецитал посвећен Светом Сави, након чега су најмлађима подељени пригодни дарови.

Црквена општина крагујевачка и свештенство Саборног храма, са старешином Саборног храма протојерејем Дејаном Марковићем уприличило је трпезу љубави, за госте и верни народ.. Ова трпеза љубави, почива у заповести Божијој: ЉУБИ БЛИЖЊЕГА СВОГА КАО САМОГА СЕБЕ, и посведочена је добротољубљем и човекољубљем, а све у славу и спомен најдивнијег чеда одњиханог на крилу једне мајке од рода рашанског, рода српског.

Протојереј Срећко Зечевић