Беседећи верном народу Митрополит Јован је рекао:

„Данашње Јеванђеље нам говори како је Господ позвао апостоле у апостолску службу и дао им божанску власт и моћ над духовима нечистим да их изгоне из људи и да људе исцељују од сваке болести и сваке немоћи. При том им је рекао да проповедају да се приближило Царство Небеско. Царство Небеско је сам Господ наш Исус Христос. Царство Небеско је унутра у нама. Онај човек који има Христа у себи, који Христом мисли, живи и говори он осећа Царство Небеско у себи јер је испуњен Богом а тада и свим божанским моћима и силама. Када човек није испуњен Богом, испуњен је собом и нечастивим. Имати Бога у себи значи имати Царство Небеско, Христа и Небо. Господ наговештава да се приближило Царство Небеско тако што је Бог сишао на Земљу, постао човек и остао Бог. Са њим је Земља постала Небо. Литургија коју служимо спушта Небо на Земљу и Земљу уздиже ка Небу. Када дођемо на Литургију закорачили смо у Царство Небеско и она се не може речима исказати. Бог је Земљу уздигао на Небо. Земља је била рај све док је човек слушао Бога. Када је престао да слуша Бога, почео је да слуша себе. Тада је почео себе да уздиже. Ђаво му је реко да не слуша Бога када он сам већ може бити као Бог. Ђаво плете мрежу око човека да би га што пре убацио у гордост и све грехе јер је гордост темељ свакога греха.

Када је Бог сишао на Земљу са њим је сишло Царство Небеско на Земљу и све божије спустило се к нама људима. Са њим је сишло свако добро, вечна истина и зато Господ каже да познамо Истину јер ће нас Истина ослободити. Лаж не може да позна Истину. Лаж заводи човека. Истина је једна и то је Христос и када га спознамо живећемо у Истини. Истина нас ослобађа а лаж нас заробљава. Са Богом је сишла и вечна правда. Божија правда која се разликује од људске коју људи приписују сами за себе да би себе задовољили. Са Богом је сишла љубав и ко је спознао љубав, спознао је Бога. То је божанска, Јеванђелска љубав, не она од интереса. Са Богом је сишао вечни живот. Зато су апостоли дужни да унесу у душу човека оно што је божанско како би се од људи постали анђели.

Царство Небеско је Христово присуство у човеку. Ко има Христа има и Царство Небеско. Св. Григорије Палама каже да је пре оваплоћења Христовог Царство Небеско било далеко од нас колико Небо од Земље. Силаском Бога нема препрека ни раздаљине. Оно је ту и дато нам је и питање имамо ли вере и смирења да то прихватимо. Примили смо Бога и дао нам се оваплоћени Бог који је постао човек а остао Бог. То је Богочовек и треба да будемо благодарни Бог је постао и Бог и човек. Зато нас Бог разуме и схвата наше падове, слабости немоћи али и да хоћемо да се избавимо од њих. Он нас боље разуме него ми сами себе. Када ми треба да разумемо себе ми смо склони сопственом величању, уздизању и говоримо боље него што ми јесмо.

Зато Царство Божије није нека удаљена реалност већ је реалност нашег времена. Нема ничег реалнијег од Царства Божијег и од њега се може живети чак и онда када се ни од чега земаљског више не може живети. Када имамо Бога, имамо све. Бог ће се постарати и за овоземаљско које немамо. Зато Цар Давид каже: „Не видех праведника да гладује ни деце његове да просе.“ Неће нас Бог оставити уколико ми не оставимо Бога. Ако нас неко пита јесмо ли ми то учинили ме ћемо рећи никако али ако погледамо себе из унутра видели би смо да ми остављамо Бога. Бог је љубав и она не оставља никога и подједнако греје праведнике и грешнике и питање да ли грешници осећају ту љубав. Ако будемо имали љубави у себи осетићемо љубав божију. Ону Јеванђелску, жртвену, да се жртвујемо за другога али на поштен начин. Да зарађујемо кору хлеба уз зноју свога лица а не да скидамо кору хлеба са туђих рамена. Царство Небеско је у нама и то нам говори да не морамо никуда да идемо. Тражимо га у нама. Тражимо Христа и јесмо ли га пустили да уђе у наше срце и биће а то ћемо видети по поступцима нашим. Где је љубав нема мржње и тамо се човек стално грчевито бори да зарађује љубав и да буде оплемењен.

Кључ за улазак у царство Небеско и задобијање Христа је вера у Христа. Зато треба да је научимо и живимо вером. Зато треба да спустимо и смиримо. Када заимамо Царство Небеско тада никаква жалост није катастрофа јер знамо да ће проћи, да је краткотрајна и да је пред нама вечна радост. Нама данас треба радости, љубав. Ми је показујемо само онима ко нам одговара а Господ каже да шта нам вреди да љубимо оне који и нас љубе већ хоће једну вишу степеницу љубави када каже да љубимо и непријатеље своје. Јесмо ли спремни на то? Наш народ каже ко тебе каменом ти њега хлебом и тиме је казао цело Јеванђеље, начин и правило живота. Ако ћемо каменом на камен, истребићемо се. Злоба нас истребљује а љубав умножава.

Данашње Јеванђеље се завршава речима када Христос каже: „На дар сте добили, на дар и дајте.“ Везано је данашње светитеље Кира и Јована, лекаре који су лечили без новца, бесребрнике. Ове речи Христове нам говоре да је све што имамо у животу дар Божији а ми често сами себи приписујемо дарове које немамо. Богом треба да живимо и сведочимо другима да је Бог у нама и да смо ми са Богом. Нека нам Господ помогне да у нама и у народима завлада мир и Царство Небеско и онда ћемо другачије мислити, радити и живети. Живећемо Јеванђелски. То је наше огледало да видимо да ли живимо по Јеванђељу, по светима и по Христу или по себи.

Нека је срећна и благословена данашња Литургија и Свето Причешће. Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Након Литургије Митрополит Јован је присутнима поделио свој Архијерејски благослов и иконице.

протођакон Мирослав Василијевић