На Литургији су појали Србски православни појци.

Након прочитаног јеванђеља Митрополит се сабраним верницима обратио беседом:

“У име Оца и Сина и Светога Духа, помаже вам Бог, браћо и сестре.

Ево, налазимо се у трећој припремној недељи, када Црква своја верна чеда припрема за улазак и почетак Часног Васкршњег поста. Пост, браћо и сестре, у животу сваког хришћанина има огроман значај. Јер пост, када је спојен са молитвом, смирењем и љубављу, чисти и душу и тело. Али под једним условом – ако се човек покаје, јер покајање је веће од сваког греха. Ако улазимо у пост онако како живимо сваког дана, нећемо осетити благодатне дарове поста, већ ћемо себе просто приморавати на нешто што мислимо да не би требало тако да буде, па ћемо почети да се оптерећујемо питањем зашто у тим данима не једемо одређену врсту хране. И човек, сам тиме оптерећен, не губи ништа осим мира, већ само мисли: “Е, што не могу? Зашто?” Зато што једноставно неће да прихвати оно што му је речено. Оно што је Црквом, браћо и сестре, и Богом благословено, човек у својим мислима одбацује, говорећи: “Е, баш нећу то што ми је речено да урадим.” А чим си помислио да нећеш да урадиш оно што ти је речено, значи да немаш послушности. А чим немаш послушности, нема ти спасења. Да је Адам послушао Бога, не би био истеран из раја, браћо и сестре. Али несрећна, нечастива сила стално гони човека да се буни, да неће ред, да неће поредак, да хоће да се истиче, што бисмо ми данас рекли. И шта је Адам добио? Све је имао, али, нажалост, све је изгубио. Престао је да слуша Бога, а тиме је престао да разговара са Њим. Престао је, браћо и сестре, да гледа лице Божије, да слуша Бога и да се храни Његовим присуством. И заиста, браћо и сестре, зато Црква ову недељу, коју зовемо недељом блудног сина, поставља као основу нашег начина живота – покајање. Као што смо чули у причи о сину, једном од двојице које је отац имао.

Овде је веома важно да схватимо једну ствар – човек тек схвата да је нешто изгубио када то заиста изгуби. Зато се и каже за првог човека, Адама, када је био истеран из раја: “Седе Адам насупрот раја и плакаше”. Гледао је шта је имао, а видео у шта се нашао.

То је она дивна изрека српског народа: “Имали смо, не знали смо; изгубили смо, сад знамо.”

Из ове јеванђељске приче о сину видимо, браћо и сестре, како отац трчи у сусрет своме грешном сину, грли га, љуби га, воли га. Видимо у исто време да се и небеса радују. Да, и небеса се радују нашем покајању, ако га покажемо, браћо и сестре. И небеса се радују, јер човек се вратио као овај блудни син. А кад се човек врати себи, то значи, браћо и сестре, да се вратио правилном расуђивању. Почео је исправно да размишља о томе шта је имао код свога оца, у топлом дому оца свога, а шта је изгубио и шта је у ствари добио.

Зато, браћо и сестре, прича о блудном сину је једна од најлепших, али уједно и најпотреснијих и најпознатијих јеванђељских прича. Неко је давно рекао: “Када би све било избрисано из Јеванђеља, а остала само ова прича, могли бисмо да разумемо целокупно Јеванђеље.” А оно се састоји у вери и покајању.

У овој јеванђељској причи имамо три јунака – оца и два сина. Живе у једној породици, у љубави, у слози, у жељи да свако помогне свакоме, у било каквом стању да се нађе. У таквој породици, испуњеној хармонијом и Богом, млађи син, у једном тренутку, нарушава ту хармонију и тражи од оца део имања. По јеврејском закону, њему ништа није припадало, а он ипак тражи део свог имања. Тражити део имања док је отац жив био је не само скандал већ и велики прекршај.

Међутим, овде видимо смиреност оца. Видимо оца који је испуњен љубављу. Без обзира на сва своја права, он поштује слободу свога сина, као што и Бог поштује слободу сваког човека. Ми смо слободна бића, и зато смо најсличнији Богу – по слободи.

Али каквој слободи? Достојевски је говорио: “Моја слобода је да не учиним зло.” То је истинска слобода, браћо и сестре. Да ја не учиним зло друкчије. То је слобода, браћо и сестре. И овај отац, поштујући слободу свога сина, даје му могућност да узме део свога имања, како даље каже свето Јеванђеље, и да га проћерда. А зашто је упоран да оде из свога дома? Није у питању само материјално, исто као што није у питању само богатство.

Овде видимо како овај син неће ауторитет, неће никога изнад своје главе, па ни свога оца, ни своју мајку, ни браћу ни сестре. И он, браћо и сестре, одлази у далеку земљу. А свако одвајање, то је у ствари одлазак у тугу. Далеко. Далеко, браћо и сестре. Далеко од центра, да тако кажемо.

Сигурно оцу није било лако. Зна да његов син то ради из своје надмености и умишљености. Али зна отац и шта значи када син напусти породицу, браћу и сестре. Ипак, као што рекох, поштујући његову слободу и одлуку – даје.

Међутим, шта ради син? Није то његов иметак. А и оно што је узео, што није његово, шта ради с тим? Он, браћо и сестре, живи раскалашно, како каже Јеванђеље. Троши раскалашно. Не оно што је он стекао, него туђе добро. И, нажалост, потрошио га је, браћо и сестре. Дакле, наступила је, како каже Јеванђеље, глад у тој земљи. И он, овај блудни син, као последњу меру, последњи излаз за себе и свој промашени живот, бира да оде код једног човека. Али, како каже Јеванђеље, не живи у дому тог човека и са његовом породицом. Он не живи са људима, него са свињама. И да би утолио своју глад и жеђ за самосталношћу, схвата да је у очевом дому имао пуну трпезу хране. А овде, ако му неко нешто да, онда има шта да једе, и то што свиње једу. Гледајте, браћо и сестре, докле човек може да падне.

Када ово говорим, сећам се речи које сам више пута слушао од светог Старца Јустина Ћелијског. Он каже: “Човек може толико добра да учини да му се и сам Бог задиви.” Пазите, Бог – који је савршено добро! Па каже да исто тако човек може да учини таква зла, и чини их, нажалост, да се и сам ђаво застиди, а он је узрок сваког зла, браћо и сестре.

Тако је, браћо и сестре, ово је дивна поука за сваког од нас. Док смо у очевом дому – то јест, док смо у Цркви Христовој – какви год да смо, и лепи и ружни, и грешни и праведни, све док смо у очевом дому, осећамо топлоту родитељског дома и родитељске љубави. Али када се одвојимо, онда на крају долази хладноћа душе.

Човек који промаши живот и који хоће да живи на свој начин, кад схвати да је промашио живот, често покушава да се ухвати за Јеванђеље и за свете оце. Али то ради на свој начин, вадећи речи из контекста и Јеванђеља и светих отаца, користећи само оно што му одговара.

Њему није стало да се покаје, него само да нађе оправдање, макар и на силу. Али не види да тиме што се позива на Јеванђеље и на свете оце све више пада и пропада. То је као мува која се ухвати у мрежу – што се више трза, све се више запетљава. И потребан је неко, једини који зна како, да тај чвор, у који смо сами себе заплели због гордости, сујете и свог ега – пресече. Да га одреши. Да нас спасе. И ето, овај син је, као што рече Јеванђеље, отишао у далеку земљу. Напустио је своју земљу, али тада наступа један драматичан преокрет у његовој души, који почиње речима: “Па рече, толико свега доброг има у дому оца мога, а ја овде, дошавши себи, спознах свој пад.”

То је важно – дошао је себи и признао свој пад. Да ли ми спознајемо своје падове и да ли их признајемо? Чини ми се да многи, баш кад падну, тада су најгласнији. Траже оправдање, траже изговоре. И зато овај син, тај његов тренутак суочавања са собом, схватања шта је учинио, у ствари је почетак. Нема греха који Бог неће опростити ако се искрено покајемо. Не оно што ми знамо само језиком да кажемо: “Кајем се”, па настављамо по своме.

Покајање, како кажу свети оци, треба да те заболи, да схватиш, да те заиста заболи што си се огрешио – о љубав оца, о љубав Божију, о љубав родитељску. Да те то заболи и да видиш како си без љубави, хладан. И како каже Јеванђеље, овај син се враћа оцу и каже: “Оче, опрости ми.” Пазите како је дивна реч – “Оче, опрости ми.”

Човек највише личи на Бога када призна своје грехе и покаје се. Али највише личи на Бога када каже и помоли се: “Боже, опрости ми.” И када каже другоме: “Опрости, брате и сестро.” А некако нам је та реч “опрости” толико скупа, тешко је изговоримо, а камоли да је применимо у своме животу. Зато каже: “Оче, опрости ми, нисам достојан.” Схватио је да није достојан да се више назове његовим сином, јер је окренуо леђа оцу, али је схватио и рекао: “Оче, нисам више достојан.” Немој ме примати као сина, прими ме као најамника, као слугу, само да будем у близини твога дома, јер сам тамо, далеко, пропадао, смрзавао се чувајући свиње. А видите, браћо и сестре, отац га грли. Отац га прашта. И шта још? Отац наређује слугама: “Донесите најбољу одећу, закољите угојено теле, дајте му прстен”, да би се на видљив начин показало да га је отац примио. Као што прстен доказује да муж и жена припадају једно другом, тако и овај чин показује прихватање и повратак.

Знак заједништва. А ако ми у браку разарамо заједништво, ако га не поштујемо, онда ћемо доћи до једног психичког стања које доводи до духовне болести.

Када му је све то дао, шта је рекао отац? “Овај мој син беше изгубљен и сада се вратио.” Овде се суочавамо са нечим што је за нас, људе, често супротно, парадоксално. Јер људска логика је другачија – ми бисмо можда пребацивали, питали где су нестале наше ствари, где је нестало богатство. Али љубав покрива мноштво грехова. А зашто? Зато што је отац видео искрено покајање. И зато га не пита шта је урадио са имањем, како је живео у тој далекој земљи. Не прави списак његових грехова, не поставља му питања која бисмо ми поставили.

А ми људи, када нам неко тражи опроштај, кажемо: “Реци ми прво због чега тражиш опроштај.” Ми волимо да затежемо тамо где не треба, а тамо где треба да будемо строги, ту попуштамо. И овај син се опустио, али не у материјалном богатству, већ у својој гордости. Хтео је сам себи да прописује живот. Али Бог нам је дао слободу. Како рече апостол Павле: “Све ми је слободно, али ми није све на корист.” И најстрашније је када ми злоупотребимо ту Богом дану слободу. Зато, браћо и сестре, треба да размишљамо о томе да се ово Јеванђеље о блудном сину односи на свакога од нас.

Сама реч “блудни” значи онај коме ум лута, који не може да сабере свој ум у себе, већ је расејан. А ми имамо молитву у којој молимо: “Расејани мој ум сабери, Господе.” Када је човеков ум расејан, он тражи излазе – жали се на умор, на болове, на притиске. Али, човече, истерај тај притисак из своје главе и врати се Богу Оцу. Врати се Богу љубави, врати се смирењу, па ћеш видети како ћеш бити здрав. Нећеш осећати умор, јер ко се врати Богу, Бог му даје снагу.

Када највише волимо Бога? Не само када се кајемо, већ и када га носимо у своме срцу, у својим мислима, у своме бићу. Покајање је основни темељ човековог живота, јеванђелског живота. Зато се помолимо Богу, браћо и сестре, да нам да љубав очеву. И да са том љубављу, без обзира на то како се други према нама понашају, како други живе и размишљају, и ми градимо своје заједнице. Да не осуђујемо друге због њихових грехова. Јер ко није грешан? Нема човека без греха. Ако ја данас осуђујем некога за његов грех, ко ми гарантује да ја сутра нећу пасти у још већи грех? Ко ми гарантује да онај кога сам осуђивао неће сутра постати праведнији од мене?

Зато, нека нам ова јеванђелска прича о блудном сину буде поука. Да се вратимо себи, да дођемо к себи и да кажемо: “Боже, опрости ми”, Бог вас благословио.”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

На служби се причестио велики број деце и верног народа, а после Литургије Митрополит је поделио иконице народу који је у миру и са стрпљењем чекао благослов. Трпеза љубави је приређена за све окупљене у парохијском дому и у ресторану Липовачка шума где је Високопреосвећени уручио Архијерејску грамату признања Господину Братиславу Николићу власнику поменутог ресторана.

Владимир Димић, протојереј