Богослужење су својим појањем улепшали Српски православни појци из Београда.

У својој Богонадахнутој беседи наш Митрополит је рекао:

„У име Оца и Сина и Светога Духа!

Браћо и сестре, одељак из данашњег Јеванђеље, које смо сада чули, говори нам о молитви Христовој на Маслинској гори. А ову молитву Господ је изговорио непосредно пред своје страдање, што и чусмо, овде у Светом Јеванђељу.

Зашто је Господ баш ову молитву узнео Оцу своме на овој Маслинској гори, браћо и сестре, пред страдање? Да ли је требало Христу да се моли? Није. Али Он је хтео да нам покаже колико је дејство молитве браћо и сестре, а са друге стране, Господ је молитвом хтео да охрабри своје ученике пред своје страдање, како би они лакше поднели, кад буду гледали свога Учитеља, како га распињу на Крсту. И шта је Он њима рекао, Апостолима, ученицима Христовим? Рекао им је, молите се да не паднете у искушење.

Поновићу, молите се да не паднете у искушење. Ово је, браћо и сестре, рекао бих, кратка и јасна порука свима нама, где нам сам Господ каже да је дејство молитве огромно и да ће нас молитва сачувати, да не паднемо у она искушења која не можемо да поднесемо. Искушења је било, искушења ће бити.

И ми се молимо на крају Молитве Господње да нас не уведе у искушење. Ми се ту не молимо да Бог баш не пусти на нас искушења. Без искушења нема ни спасења, али се молимо да не попусти, да нам не даје искушења толика да ми не можемо да их поднесемо.

Ако их не можемо поднети, онда ћемо пасти у очај. И онда шта добијамо? Не добијамо ништа, браћо и сестре. Дакле, да треба да се молимо, говори нам и Христос у Светом Јеванђељу, да, браћо и сестре, да треба да се молимо Богу, да се молимо Светитељима, угодницима Божијим.

Зашто је Господ рекао – молите се непрестано? Да ли може човек баш управо непрестано да се моли? Може. Они који су заиста толико узрасли у духовном животу, али ако не можемо стално да се молимо, треба бар стално да мислимо на Бога. Да стално мислимо на Бога и зато каже да се молимо непрестано. Зашто? Зато, браћо и сестре, ако се разумно молимо. Разумно. Као што све треба да буде разумно у нашем животу. И наша вера, и наша молитва, и наш подвиги, и наш пост. Све треба да буде, браћо и сестре, разумно. Јер ми, кад се разумно молимо, ми, у ствари, шта радимо? Разговарамо са Богом.

Разговарамо кад се молимо Пресветој Богородици. Разговарамо, браћо и сестре, кад се молимо, као што рекох, Светитељима и угодницима Божијим. И ми, када се молимо, ми се, у ствари, шта радимо онда? Уздржавамо се, браћо и сестре, од празних и често штетних разговора.

Пазите, од празних и штетних разговора. Погледајте човека који само прича. Он се не моли. Али видите, кад се молимо, онда се уздржавамо од празних и штетних разговора. Зато је молитва, браћо и сестре, најмоћнији покретач духовног живота, како кажу Светитељи. Најмоћнији покретач. Али колико је дејство молитве, и сам је Господ рекао, када је молитву упоредио са постом, рекавши да се овај род, сатански род, ђаволски род, изгони постом и молитвом. Једно без другог не може. Сама молитва није довоља. Сам пост није довоља. Него удружено пост и молитва. А рекох да молитва нас чува и уздржава да не причамо што не треба да причамо. Да се не хвалимо. Дакле, браћо и сестре, и зато је та молитва, као што рекох, највећи духовни покретач живота. Штавише, може се рећи да је и сам духовни живот хришћанина пре свега степен наше молитве. Степен наше молитве, браћо и сестре. Дакле, ми духовно живимо у оној мери, колико и како се молимо.

Имате ону дивну једну причу, како је тамо на реци Нилу. Каже, три човека ископали огроман канал. Нису били просвећени много, и прескакали канал, и говорили, тројца вас, тројца нас, помилујте нас. Каже, слушао их и гледао један пустињак, пустиња је ту, и види како се људи муче. Сиђе им да им каже, како лакше могу да се моле, да се не умарају, да се толико физички замарају. И покаже им да се моле оном молитвом Господе Исусе Христе, Сине Божије, помилуј ме грешнога. И они то прихватве, било им мило. Старац се, каже, овај Светитељ, повлачи се у пустињу. Кад он погледа преко реке Нила, ова тројца иду преко реке као по сувом. И кажу, оче, опрости, каже, ми смо заборавили како си нам рекао да се молимо. А он погледавши их, они иду преко воде као по сувом. И каже, наставите и молите се, као што сте се молили. Али они су, браћо и сестре, целе себе унели у молитву. Они су размишљали, и зато молитва најбоље од било чега другог, решава, браћо и сестре, све задатке које пред нас поставља живот. А живот нам поставља разно. У молитви човек налази, кажем, то решење, како да реши све те проблеме.

И онда, кад се ми молимо, ми део својих тих проблема дајемо Господу. Да он прихвати. И ако знамо, како треба да предамо Господу и наше проблеме, и наше муке, и наше невоље, наша искушења, наша оговарања. Ако знамо, прихватиће Господ. А још, ако га замолимо. Видите, опет је у питању молитва, браћо и сестре.

Молитва невидљиво штити човека од свих његових видљивих, а верујте ми и невидљивих, непријатеља. Зашто? Па зато што молитва мења људско срце. Кад се човек искрено моли, њему срце постаје топлије. Њему срце постаје широко. Толико широко да човек може целу васељену да смести у своје срце. Молитва, она раскрављује наше срце. Раскрављује наш ум. Наше биће приводи Богу, браћо и сестре. Молитва обнавља наше срце и чини га осетљивим и прозорљивим. Пазите браћо, колико имамо цитата. Читамо житије, па видимо колико је светих људи који су се непрестано молили. Како су прозорљиви. Како су видели шта је у сваком човеку. А човек мисли да други не види шта је у њему. Дакле, браћо и сестре, молитва даје човековом уму, као што рекох, извесну способност да човек, браћо и сестре, осећа истину. А кад човек осећа истину, неће да се служи неистином. Неће о себи да говори, не знам како високо. Дакле, дајемо способност да човек осећа истину. Односно, да ли други осећа човек, да ли други говори истину? Пазите, онај који се моли, он зна, тај што говори, да ли говори истину или се служи лажима браћо и сестре.

Молитва је благо које је увек са нам.То је благо, нико га не може ни украсти, ни одузети. Ма шта да се деси са нама, чак и ако изгубимо, браћо и сестре, све што имамо, нашу молитву нам не могу одузети ни људи, ни демони, ништа осим нашег сопственог немара. Чак и ако цело наше тело, каже, разједа болест нпр., имаш молитву, ти ћеш болест лакше да поднесеш. Кад имаш молитву, ти ћеш бити смиренији и ти ћеш онда још више да удвостручиш, устостручиш молитву, па ћеш мање осећати бол. Јер преносиш и бол свој дајеш Христу, да те Он укрепи, да те Он оснажи. Али то не можемо опет, понављам и себи и вама, не можемо без молитве, браћо и сестре. Молитва је уздизање ума и срца Богу. Њоме човек узлеће у хорове анђела. Пазите, узлеће у хорове анђела. Има ли шта лепше него се наћи у хоровима анђела? А шта раде анђели? Па славе Бога, хвале Бога. Дакле, браћо и сестре, молитва је тамњан. Како је то говорио Свети Јустин Ћелијски, тамњан најпријатнији Богу. И зато апостол Павле каже, браћо и сестре, да је човек, да смо мирис Христов. Ми миомирис Христов. А човек, браћо и сестре, или мирише или оно друго. А то највише зависи од његове молитве.

И зато је молитва најсигурни мост наш за прелаз преко искушења и за таласе у нашем животу. Молитва је необорива стена свих који верују и мирно пристаниште. Молитва је мати свих добара, свих добрих дела и чуварка чистоте тела и печат, каже, девојаштва. Значи, невиности, чистоте, браћо и сестре. Учитељи Цркве и Свети оци саветују да за време молитве сваки треба да има, шта, једну од најважних врлина, смирење. Из гордог срца не може да буде смирена молитва. Из гордог срца Бог не прима нашу молитву, него управо, браћо и сестре, смирење. Кроз смирење, кроз срушеност у срцу, управо због својих грехова, да човек осети да је грешан. А ко није од нас грешан? Само да ли ми признајемо грехе своје. И да ли разумемо шта то значи грешити, шта то значи пасти. Јер ако човек у срцу не осећа да је грешник, Бог неће услишити његову молитву. То се види из молитве Митара и Фарисеја, браћо и сестре. Непрестано молите се, рекао је он. Али Фарисеј шта је радио? Он се није молио, он се хвалио. Али тај Фарисеј није говорио нешто што не треба. Рекао је да испуњава закон, рекао је све. И није га због тога Бог осудио. Него га је осудио, јер је он осудио Митара. И што је рекао, хвала ти Боже што нисам као други људи и што нисам као овај Митар.

Зато понављам ове речи Христове које је упутио Апостолима из данашњег Јеванђеља – Молите се непрестано да не паднете у искушење. Јер непрестана молитва састоји се у томе не само да се ми свагда молимо, како сам рекао малопре да је речено молите се непрестано, већ стално Бога да се сећамо и осећамо га увек поред себе, да га увек осећамо пред собом, да га имамо и у себи и поред себе, браћо и сестре. Како Господ гледа на сва наша дела? Да ли су пропраћена молитвом? Да ли су пропраћена смирењем? Јер и добро, кад се не учини на добар начин, није добро. Али све оно што ми узносимо Богу кроз молитву, са молитвом, а ако још, као што рекох, молитва излази из смиреног срца, она је и Богу пријатна.

И Бог се радује таквој нашој молитви, а ми осећамо шта? Осећамо радост духовну, браћо и сестре, што смо се искрено молили. И ево, ми смо пред самим, на прагу такорећи, овог васкршњег поста, периода васкршњег поста, браћо и сестре. Ако хоћемо да нам пост буде лак, треба да се молимо. Треба да се молимо, браћо и сестре, имајући стално у уму Христове речи, као што малопре споменух, да се и ђаволи изгоне постом и молитвом. Молитва појачава дух човеков. Снажи дух човеков. Молитва нам не даје да паднемо у искушење, поготово да паднемо у очајање, па без обзира шта нас сналази у животу. Јер кад се молимо, ми појачавамо веру. И што је већа вера у нама, то је већа и молитва. Већа је и љубав, већа је и наша жртва. Већа је и наше милосрђе. Све се покреће молитвом браћо и сестре. Па и то наше успавало срце, и наш успавани ум.

Молитва да покреће, да се дигне, да се уздигне. Зато нека је срећно данашње наше сабрање. Нека нам буде срећан и благословен почетак поста, да уђемо у пост са молитвом, са смирењем. Да уђемо у пост браћо и сестре тако што ћемо затражити опроштај једни од других. Живимо једни поред других, али боље било да живимо једни са другима. Али живимо једни поред других, па се и огрешимо. Е, зато треба нам и опроштај да тражимо од човека, јер, како рече један велики учитељ Цркве, никада човек толико не личи на Бога, него кад смогне снаге за смирење, да каже, опрости ми Боже грехе, да каже, брате, опрости ми грехе, сестро, опрости ми грехе. Ако праштамо, биће нам опраштано. Ако не праштамо, неће нам бити опраштано.

Бог вас благословио!”, закључио је наш Архијереј.

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Након причешћа великог броја верника младеновачке Цркве, одржан је, у свечаној сали парохијског дома младеновачке Цркве, семинар за свештенство Архијерејских намесништава колубарско-посавског, орашачког и младеновачког.

Присутни су након уводног излагања шефа катедре за литургику и редовног професора Православног богословског факултета Универзитета у Београду протојереја-ставрофора проф. др Зорана Крстића који је говорио о изазовима свештеничког позива, имали прилике да у две сесије чују предавања шефа катедре за литургику и редовног професора Православног богословског факултета Универзитета у Београду проф. др Ненада Милошевића, који је говорио о благослову у животу Цркве и јереја проф. др Србољуба Убипариповића, редовног професора на катедри за литургику, који је говорио о односу према Светим Тајнама посебно Светој Тајни крштења, као и осврт јереја Марка Јефтића на однос теорије и праксе у литургијском животу свештеника.

Након сваке сесије, присутни свештеници су постављали питања и у дијалогу са предавачима, разјашњавали проблематична места, тиме покушавајући да одговоре на изазове са којима се у својој служби и животу сусрећу. Својим очинским саветима Високопреосвештени Митрополит шумадијски Г. Јован је дао немерљиви допринос семинару. Након радног дела заједничарење је настављено на трпези љубави.

јереј Марко Јефтић