Након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља, Високопреосвећени Митрополит обратио се верном народу речима:

“У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, у данашњем Јеванђељу које смо сада чули Господ за Себе каже: “Ја сам врата, ако ко улази кроза ме спашће се, ући ће и изићи ће, и пашу ће наћи”, и наставља “Ја сам пастир добри, пастир добри душу своју полаже за овце.” Заиста, браћо и сестре, немамо ми другог имена којим се спасавамо до имена Господа нашега Исуса Христа. Зато све оно што је наше а не уђе у Христа, не може бити спасено. Све оно чега се Христос не дотакне не може бити спасено. Као што каже у Јеванђељу: “Изићи ће и пашу ће наћи”. Која је то паша? То је Христос, добра паша бива само на питомом месту, а има ли шта питомије, спасоносније за човека до Господа Исуса Христа? Заиста нема! Ако ово знамо и ако по овоме живимо онда заиста налазимо ту храну од које нећемо никада огладнети, а то је Господ наш Исус Христос. Онај који је у Христу, подразумева се да је у Цркви, а онај који је у Христу подразумева се да он слуша Цркву. Христос је Црква, Црква је Тело Христово, нема спасења за човека, па макар био и највећи светац, ако није у Цркви. Џаба нам је што смо крштени а бунтујемо против Цркве, под неким изговором да оправдам себе а да окривим заједницу, Цркву. Таква особа сама себе закључава у дну пакла, јер је непослушна, а ми који смо крштени ако слушамо Цркву, живимо у Цркви, слушамо и творимо Јеванђеље, заиста ћемо бити спасени. Ако се одвојимо од Христа нама нема спасења, ако нам се душа одвоји од Христа, она умире. То је најопоснија духовна смрт која наступа пре телесне смрти. Када наступи духовна смрт онда човек и даље живи, хода, чини... А је ли то живот? Он мисли да живи, јер његов је живот само од данас до сутра, важно ми је да само себе оправдам и да се прикажем другима као да сам чист. Што се доказујеш? Зар треба да станемо да се ударамо у прса и да кажемо: Господе ја сам данас учинио неко велико дело или, као хришћанин, ако смо учинили неко добро дело да га сакријемо од самих себе. Зашто сакрити? Па да се не погордимо. Човек треба да се труди да живи у свом животу да уђе на врата Христова и да нађе пашу. Ми не можемо бити спасени ако не уђемо кроз Христа, Он је наш Живот Вечни, Он је уништио смрт и нама даровао живот. Човек је, браћо и сестре, велика тајна, и сваки који хоће да уће у ту тајну људског живота, без Бога, он је лупеж и разбојник. Род људски је онај тор о коме говори Јеванђеље. У тај тор овчији воде само једна врата, а то је Господ наш Исус Христос. Роду људском, као целини, треба да приступамо кроз Бога, исто тако човек и род људски могу се познати само Богом. Он је тај који све зна, Он који је правда, Он који је љубав. Онај човек који нема љубави нема ни правде, он има своју правду и такав човек хоће да истера само своју правду. “Који улази на врата јесте пастир овцама”, значи није разбојник, не разбија то божанско што има у себи, него улази на врата која је Христос дао. Могли би да се запитамо шта значе речи: “ Ја сам пастир добри, и своје овце зовем по имену.” Колико год да има људи на земљи, Бог их све зна по имену, али Бог препознаје само имена која су записана у књигу живота. Христос нам јасно поручује да када чујеш да те Он зове по имену, то те зове онај који те је створио, зове те Отац који је љубав и кроз кога је све постало. Тада можемо да рећи да самим тим призивом, када те зове по имену, како кажу Свети оци Он ипостазира. Ипостазирати значи да те чини личношћу, даје ти биће и изводите из небића. Када је Адам погрешио, када није слушао Бога, истеран је из раја и престао је да буде биће. Бог касније силази у овај свет и враћа га из небића у биће. Само да ово имамо на уму, да нас је поново усинио, како кажу Свети оци. Христос када нас позива по имену, Он те поштује као личност са јединственим именом, то јединствено име јесте простор живота до Васкрсења Христовог, до силаска Христовог у Ад. Христос се жртвовао, браћо и сестре, за нас а жртве нема без љубави. Он се из љубави дао за нас и очекује да ми одговоримо на његову божанску љубав нашом људском љубављу. Онај који има љубав, он лако прелази преко грешака других, онај који нема он лако уздиже грешке других на квадрат. Зато што љубав покрива мноштво грехова. Хришћанин без љубави према Богу и према ближњима није хришћанин, џабе му што је крштен ако то не примењује у свом животу. Браћо и сестре, зашто нас Христос тако воли и више него други? Зато што је Он поднео толику жртву да из љубави према људима жртвује Себе. Браћо и сестре, нека нам Господ помогне да уђемо на Христова врата у Живот Вечни, да уђемо у Царство Небеско или што би смо рекли у Рај. Ми у рај не можемо ући без Христа, јер Раја и нема без Христа. Где је Рај? Тамо где је Бог, и тамо где је живот по Богу, а пакао је живот без Бога, живот који ја кројим како ја хоћу. Нико нам неће бранити да ми кројимо живот како ми хоћемо, али да нам је то на спасење, браћо и сестре? Зато имајмо Христа као пастира, и кроз Христа уђимо на ту пашу, а та паша је благодат Божија, браћо и сестре. Нека нам Господ помогне, будући да се налазимо на вратима Васкршњег поста, да не осуђујемо друге и да се молимо, да се молимо да нас у дан Васкрсења Господ наш Исус Христос позове по имену.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

После заамвоне молитве Митрополит шумадијски Г. Јован одслужио је 40-дневни помен уснулој монахињи Серафими, сестри манастира Ралетинац, која се упокојила у Господу 14. јануара ове године.

Јереј Милош Јелић