Након прочитаног јеванђељског зачала, Митрополит се свештенству и верном народу обратио беседом:

“У име Оца и Сина и Светога Духа! Браћо и сестре, ево нас на крају прве седмице Великог поста. Данас је Теодорова субота, дан који Црква посвећује спомену на велико дело Светог Теодора Тирона, који је помогао да се очува вера хришћана и живот у Цркви.

У време владавине опаког непријатеља хришћанства, цара Јулијана Одступника, када су хришћани били прогоњени, мучени и убијани, цар није стао само на томе. Желео је да их оскрнави и у духовном смислу, па је, знајући да посте, наредио да се сва храна на пијацама пролије крвљу животиња жртвованих паганским боговима. Тада се Свети Теодор јавио надлежном епископу Евдоксију и поручио му да народу пренесе заповест: да тог дана ништа не купују на пијацама, већ да кувају и једу пшеницу, како се не би оскрнавили. Народ је послушао свог епископа, и тако су сачували чистоту поста и веру у којој су били утврђени.

И ево, браћо и сестре, ми смо се данас сабрали у овом светом храму, да бисмо, како бисмо то црквеним језиком рекли, приопштили, да бисмо се ујединили у вери, миру, љубави, и пре свега – да бисмо се причестили Телом и Крвљу Христовом. Верујем да смо се у овој првој седмици поста, са већим интензитетом подвига, више посветили молитви и размишљању о томе како да се кајемо, како да се чистимо и како да постанемо бољи људи. Заиста, у томе нам много помаже пост.

Зашто? Зато што постом чистимо и душу и тело. Пост је, како кажу Свети Оци, видљиви знак и показатељ како доживљавамо смисао и суштину живота. Постом потврђујемо, свесно или несвесно, да пуноћу, лепоту, мир, радост и хармонију не тражимо само у видљивом и материјалном свету. Пост нам открива духовне видике, отвара нам духовне очи да бисмо могли да видимо Бога.

Зашто кажем духовне очи? Зато што телесним очима не можемо видети Бога. И усуђујем се рећи: најнесрећнији је човек коме су отворене само телесне очи, а духовне затворене. Такав човек види само самог себе. Он самог себе истиче, он самог себе уздиже, показујући да је нешто виши, бољи, паметнији.

Али, ако постимо онако како нас учи Црква, онако како нас уче Свети Оци, онда почињемо другачије да размишљамо о себи. Зашто? Зато што нас пост и молитва уводе у покајање. Зато што нас пост и молитва уче смирењу.

Зато се ми, браћо и сестре, сада налазимо у току Великог поста, који нас позива да вером, подвигом, молитвом, покајањем, љубављу и благодаћу Божијом идемо ка Царству Небеском. Суштина Великог поста јесте оно на шта нас позива Свети Јован Крститељ, оно на шта нас позива и сам Господ наш Исус Христос. А шта је тај позив? Позив на покајање!

Пост нам управо помаже да сагледамо себе изнутра. А када човек види себе каквим заиста јесте, ако има веру, онда ће доћи до покајања. Ако не, он ће узалуд трошити сваки дан живећи исто као и пре, без промене, без преиспитивања. Такав човек се не труди да се смирава, већ му је најважније да се истиче, да се уздиже изнад других.

Зато Свети Оци кажу: покајање је радост. Зашто? Зато што је оно духовно умивање, духовно купање, унутрашњи преображај. Покајање је, у ствари, сусрет са самим собом, али пред лицем Божијим. То је прилика да видимо шта смо погрешно чинили, шта погрешно чинимо, шта је оно од чега треба да се окренемо и оставимо, али и шта је оно добро што треба да чинимо, а нисмо учинили.

Овде говоримо само о добру. Гледајући себе у самом Господу, као у огледалу, препознајемо своје промашаје. Често у животу промашимо циљ, и то не само у великим стварима, већ и небројено пута током једног јединог дана. Али ако схватимо и прихватимо да смо погрешили, шта нам онда преостаје? Треба да се вратимо. Кренули смо једним путем, али тај пут није исправан, није пут којим треба да идемо.

Шта онда радимо? Враћамо се. Враћамо се са лошег пута, враћамо се на прави пут. А прави пут је само један – то је Господ наш Исус Христос. Једино је Он могао да каже за Себе: "Ја сам Пут, Истина и Живот."

Човек који не види себе и не признаје своје грехе и слабости, наставља да иде својим путем, али тај пут не води у Царство Небеско. Тај пут га води у себе, у егоизам, а онда и у пропаст, јер га удаљава од Бога.

Зато треба да разумемо своје промашаје, да увидимо шта нисмо учинили добро, а требало је. Господ нас неће питати, када изађемо пред Његово лице, шта смо радили, јер Он то зна. Али ће нас питати: зашто нисмо учинили оно што смо били дужни чинити?

А наша дужност је да чинимо добро. Да верујемо у Бога. Да слушамо Бога. Да слушамо Цркву. Да чинимо добро једни другима.

Када тако схватимо свој хришћански живот, онда ћемо добити снагу и разумети, не само умом, већ и срцем, којим путем треба да идемо да се не изгубимо. Да се не изгубимо, браћо и сестре, духовно. То је најважније.

Чак и ако видимо да смо се духовно изгубили, треба да паднемо пред лице Оца Небеског и да кажемо, попут блудног сина када се вратио своме оцу: "Оче, сагреших небу и теби."

Пазите шта значи смирење. Пазите шта значи покајање. Покајање није само реч. Оно није само тренутни осећај. Покајање је дубоко, суштинско, оно продире у срце и душу човека. Оно нас погађа у саму суштину нашег бића када схватимо да смо погрешили, да смо се огрешили о љубав – али не било коју љубав, већ Божију љубав.

Зато је блудни син рекао: "Сагреших небу и теби, Оче." Али је додао: "Прими ме, не више као сина." Јер је знао да је својом дрскошћу изгубио синовство, тражећи од оца да му да оно што му у ствари не припада док је отац још жив. Али шта је овај отац учинио? Загрлио га је и зарадовао се његовом повратку, његовом враћању на прави пут.

Тако се и Бог радује нашем повратку. Тако се и Црква радује нашем покајању и повратку у њено окриље.

Зато треба да се вратимо – Богу, Цркви, животу у вери. Треба да желимо да будемо бољи. Иако знамо да својим сопственим снагама то не можемо постићи, треба да се молимо Господу да Он уместо нас учини оно што је нама немогуће.

Док се не вратимо себи, док не препознамо ко смо пред Богом, ми смо само луталице. А ко дуго лута, ризикује да се изгуби. И ако се не врати, пропашће.

Али ми, крштени људи, иако грешимо, знамо коме треба да се вратимо – Богу живоме, Цркви Христовој. Нарочито у ове великопосне дане, треба да отворимо своја срца Господу, али и једни другима.

А сведоци смо, браћо и сестре, да већ дуже време, а посебно у овом скоријем времену, живимо у подељености, у неспоразумима, у дубоком неразумевању. То је велика опасност, јер нема ништа страшније него када се човек подели, када се заваде они који су позвани да буду једно. Нема ништа страшније него када се подели кућа, када се подели породица, када се подели народ, када се подели Црква. Све што се дели, то пропада. Оно се одваја од темеља који га држи у заједници са другима и са Богом. А тај темељ је Христос. Без истинског унутрашњег преображаја и покајања, не можемо превазићи ову подељеност.

А човек стално негодује, увек му нешто смета, никада није задовољан. Зашто? Када нам је Бог дао живот, када нам је Бог дао све? А човек, уместо да буде захвалан, он се бунтује, шири немир и злу вољу. Али ми, браћо и сестре, морамо разумети да је све то последица нашег отуђења од Бога. Бог жели да се сви људи спасу и да дођу до познања истине. Бог жели да се разумемо. Али када је човек пун себе, када је затворен за Бога, онда не разуме никога. А највећа трагедија је то што мисли да разуме себе, а у ствари, најмање разуме самог себе.

Човек који не сарађује са Богом, свесно или несвесно, сарађује са нечастивим. Бог жели да у свом срцу имамо места за ближњег, без обзира на то колико је другачији од нас. Он жели да будемо у заједници, да једни са другима општимо, да разговарамо, а не да се побуњујемо једни против других.

Нажалост, има оних који у другима траже подршку за своје циљеве, а посебно у онима који нису са Црквом, али мисле да јесу. Такви људи не живе Црквом, не служе Цркви, већ се Црквом служе. То је оно што је најстрашније, јер такав човек устаје против Цркве, против поретка и реда у Цркви.

Али ред и поредак не чувају само Цркву, већ и државу, а на првом месту – чувају саме нас. Чувају нашу породицу, наше душе, наш живот. Нека Бог да да овај пост буде пост нашег мира, разумевања, љубави и испуњавања Божије заповести о љубави. Бог нас не позива само на љубав према ближњем, већ и према нашим непријатељима.

Ако нас други мрзе, ми не смемо мрзети. Ми треба да волимо. Треба да се молимо за оне који нас мрзе, да им Бог отвори духовне очи, да схвате да зло не може донети добро. Да се молимо да сви схватимо да је љубав веза савршенства.

Браћо и сестре, призвани смо да волимо, чак и непријатеље своје. Али удаљујући се од те Божије заповести, не само да можемо залутати, већ можемо доћи у искушење да мрзимо чак и ближњега свога. Зашто човек устаје против другога? Зашто у другоме види непријатеља? Зато што му смета, зато што нема Бога у себи. Онај ко нема Бога, види сваког другог као противника, а не схвата да је највећи непријатељ самоме себи.

Зато је најважније победити себе, а не друге. Побеђујмо себе, а не ближњега. Победник је онај ко савлада себе, ко, када је у прилици да узврати зло за зло, каже: "Нећу да учиним зло!" Такав је прави победник. Браћо и сестре, ми не смемо чинити неправду било коме, јер када чинимо зло, ми устајемо против Бога. Постајемо изопачени. А зашто је човек изопачен? Зато што је изопачио Јеванђеље Христово, зато што је извратио Његову науку.

Највећа трагедија је када човек почне да мисли да он треба да учи Цркву, уместо да се сам учи у Цркви. Такав човек запада у духовну заблуду, у дубински немир душе, који га чини неспособним да препозна љубав Божију и Његову заповест о љубави.

Нека би Бог дао да међу нама никада не буде мржње, да се не зацари насиље у наше душе, да једни друге не видимо као непријатеље. Чак и ако нам неко чини зло, треба да му одговоримо љубављу. Наш српски народ је најбоље одговорио на непријатељство старом изреком: "Ко тебе каменом, ти њега хлебом." Размислите, браћо и сестре, у каквом духовном стању човек треба да буде да би могао тако да поступи. Каква вера треба да буде у њему да би он могао да пружи хлеб ономе ко га гађа камењем. То је хришћанство.

Браћо и сестре, ми смо део једног тела – Тела Христовог, које је Његова Света Црква. А ред и поредак у Цркви се не бране буком и хаосом. Не бране се викањем и наметањем.

Црква се брани вером. Брани се смирењем. Брани се љубављу, постом, молитвом. Брани се спокојством и преданошћу Богу. Док смо у Цркви, ма колико да смо грешни, ако се кајемо – бићемо спасени. Нема тог греха који покајање не може опрати. Али ако човек одбаци Цркву, ако се сам изопшти из ње, онда спасења нема. Јер, као што рекох, спасавамо се само у Цркви и кроз Цркву.

И, опростите што вас задржавам, али да завршим са Јеванђељем које смо данас чули. Господ нас подсећа да човек није створен ради суботе, већ да је субота установљена ради човека. Тако и ми – не постојимо због поста, већ је пост установљен ради нас и нашег спасења. Ми не путујемо путем због самог пута, већ зато што тај пут води до циља. А наш циљ је спасење. А спасења нема без покајања. Нема спасења без смирења. Нема спасења без вере. Спасења нема без прихватања Јеванђеља као животног закона.

Нека би нам Господ дао да овај пост проведемо у миру – прво са самима собом, затим са Богом, а онда и са својим ближњима. Нека и наш српски народ проведе овај пост у миру.

Нека више будемо у Цркви, на богослужењима, у молитви, него на улицама и сличним местима. Човек је слободан, има право да изрази своје мишљење, па чак и незадовољство, али када то незадовољство доведе до пропасти другога, онда је то опасно.

Јер, као што каже Јеванђеље, доћи ће време када ће човек чинити зло, мислећи да чини добро. Зато треба да сачувамо свој ум од изопачености. А то можемо само кроз Цркву, кроз Јеванђеље, кроз свете тајне – исповест и причешће. Нека нам буде на спасење. Нека нам буде на сједињење са Богом. Јер што се више сједињујемо са Богом, све више се сједињујемо и са собом. А што смо даље од Бога, све више смо раздвојени и од себе и од других. Амин.”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

ђакон Лазар Марјановић