После прочитаног јеванђелског зачала Високопреосвећени се обратио верном народу надахнутом беседом:

“Драга браћо и сестре ево нас још увек у васкршњој радости, и то оној највећој радости — радости којом је Господ својом смрћу уништио смрт и нама даровао живот вечни. И заиста, браћо и сестре, васкрсење је победа над смрћу. Победа радости над тугом. Али, победа не бива без борбе. Нико не може победити ако се не бори. Тако ни човек не може победити себе, не може победити у себи гордост, сујету, свој его — ако се не бори. Али зато нам Господ у Јеванђељу каже како треба да се боримо. Каже: “Војник који се не бори на правилан начин, не може никада издејствовати победу.” Значи, морамо знати како да се боримо. Морамо знати, браћо и сестре, како да се молимо, како да верујемо, како да прилазимо Богу. А Богу прилазимо вером, надом и љубављу. Данас наша Црква, браћо и сестре, прославља Светог апостола и јеванђелисту Јована. Оног заиста љубљеног ученика Христовог, како га назива Јеванђеље. Оног ученика коме је Господ са крста поверио своју Мајку, рекавши: “Жено, ето ти сина.” А ученику: “Ето ти мајке.” То је онај апостол који је непрекидно пратио Господа Христа. И онда када су се сви апостоли разбежали уплашивши се Христовог распећа — он је остао под крстом Христовим, са Пресветом Богородицом и женама мироносицама. Он је, дакле, био сведок свега што се дешавало са Христом: од момента хапшења у Гетсиманији, преко суђења, осуде и распећа, па све до васкрсења. И управо је он био један од весника Васкрсења Христовог. Сећамо се и тајне вечере. Када је Господ установио свету тајну причешћа и рекао да ће га један од ученика издати, Јован је био тај који је наслонио главу на Христова прса и упитао: “Господе, ко је тај?” Ни он није могао да поверује да међу њима има неко ко ће издати Учитеља. Ко ће издати свога Христа. А Господ је рекао: “Онај који умочи са мном у зделу, тај ће ме издати.” То је био апостол Јуда, који је издао Господа. Свети Јован, дакле, био је сведок чуда која је Господ чинио, васкрсења кћери Јаирове, присуствовао је Преображењу на гори Тавору. Он је написао четврто Јеванђеље и три посланице. Црква га с правом назива апостолом љубави, јер су његове речи пуне љубави. ако читамо његово Јеванђеље и посланице видећемо да се ту највише говори о љубави. То је онај напостол који је рекао: “Ко има љубав, има Бога. Ко нема љубави, нема ни Бога.” који се одрекао љубави одрекао се и Бога. Ко задобије љубав тај је задобио и Бога. Наша љубав, плотска, телесна, емотивна, ако није прожета Христовом љубављу — пролазна је. Данас волимо, сутра не. Кажемо: “За овога бих живот дао”, али сутра — можда више ни не говоримо. Зато је једина вечна љубав — Божанска љубав, Христова љубав, крстоносна љубав. Љубав којом нас је Господ загрлио на крсту. Љубав за коју апостол Павле каже: “Љубав никада не престаје.” Све друго престаје: и вера и нада — али љубав остаје. Зашто? Зато што је Бог љубав. Зато што је љубав веза савршенства, како каже апостол Павле. Даље нам данашње Јеванђеље које смо овде данас чули каже да је љубав та која претежe разум. Она је изнад разума. А ми се често ослањамо искључиво на свој разум. Али ако тај наш разум није, обливен Божијом љубављу, онда наш разум лута. Онда наш разум није везан за Бога, него је везан за нешто друго. Љубав, дакле, претежe разум и превазилази наше појмове, разумевање и схватање. То је управо љубав. И зато свети апостол и јеванђелист Јован каже: “Кад бих хтео да опишем Господа Христа, рекао бих: Бог је љубав.” И у томе је исказао све особине божанства Господа нашега Исуса Христа. И зато, браћо и сестре, нико не може ни наслутити колика је љубав Христова, док се Христос не усели у човека, у срце човеково. Ако се Христос није уселио у наше срце, ми ћемо само говорити о љубави, али се нећемо дотаћи саме суштине љубави. Нећемо се дотаћи оне љубави а коју Господ каже: “Нема веће љубави од ове: да ко положи живот свој за другога.” Е ту, браћо и сестре, видимо да је божанска љубав изнад сваке људске љубави, управо зато што је Господ наш Исус Христос положио свој живот за нас. Положио свој живот, да бисмо ми вечно живели. И заиста, када се Христос усели у срце човеково, тада човек, браћо и сестре, дотиче и висину, и ширину, и дубину познања. Мудрости Божанске и бескрајне љубави Христове, како то кажу и како нас уче свети Оци. Без љубави, човек је без божанске садржине, без своје бесмртне вредности. Љубав је оно чиме човек вреди. И ми вредимо онолико колико љубави имамо у себи. А имамо љубави у себи онолико колико имамо Христа у себи. Опет понављам: Љубав је оно чиме човек вреди, јер само она, браћо и сестре, повезује човеково биће са Богом, који је, у ствари, извор љубави, извор сваке бесмртне и вечне љубави. Заиста, браћо и сестре, како су речи наше људске бледе кад треба да говоримо о љубави. Иако ми о љубави говоримо на сваком кораку, то су само речи. А онај који је саткан од љубави, његове речи другачије изгледају. Он љубављу живи, и зато љубављу и говори. Љубављу све чини, браћо и сестре. Бледе су наше речи кад говоре о љубави, и можда никада и нигде нису блеђе и немоћније него управо тада. Зато што нам је љубав само на језику и на уснама, а није у делима. Нисмо је спровели у живот. А из љубави, Он нам се даде за свагда. Господ се даје и данас, на овој светлој Божанственој Литургији, коју овде, браћо и сестре, служимо. Ако истински волимо Бога, онда ћемо истински волети и човека. Онда ћемо се наћи поред човека да му помогнемо, онда ћемо гледати да што више послужимо другога, а не да кажемо: “То је његово, нека он ради своје.”

Ама помози му, човече! Помози му да и он у потпуности изврши своје послушање, оно што му је дато да чини. Ако истински верујемо у Бога, и живимо том вером, ми се кајемо. Али покајања нема без смирења, а смирења нема без љубави. Нема, браћо и сестре. И када се кајемо, Бог ће нам опростити и поново нас вратити, како нас уче свети Оци, у своје синовство. Јер грех нас одваја од Бога, али грех нас не одваја само од Бога, него нас одваја и од нас самих, и од другога човека.

И онда другог човека гледамо као предмет, а не као биће Божије. Зато, браћо и сестре, важно је и кад паднемо, јер смо људи, да замолимо Господа да нас врати у своје синовство. Да се сетимо блудног сина, који није хтео да слуша оца, није хтео никакав ауторитет, мислио је да је слобода то да не мора да слуша ни оца, ни мајку, ни другога. Али, када кажеш: “Нећу да слушам човека, нећу да слушам Бога”, е онда ћеш, сине, слушати онога нечастивога. Који ће те стално, да тако кажем, фушка, да мрзиш другога, да мислиш да ти је други крив за све,и да стално окривљујеш другога, а никад себе. Јер нећеш да признаш себе себи. А док не признамо себе себи, и не кажемо: “Јесам, погрешио сам, Господе” — нема покајања. А ми шта радимо? Кад погрешимо, ми се изговарамо, оправдавамо се, само да други не примети да сам ја погрешио. И зато, браћо и сестре: Господ је љубав. А љубав прашта. Љубав воли. Љубав се не надима. Док знање надима, љубав изграђује, каже апостол Павле. И ако паднемо, ако погрешимо, сетимо се апостола Петра.

Јер Петар, три пута се одрекао Христа. Пазите, апостол, поред Њега, онај ватрени апостол, који је рекао: “Ако се сви одрекну, Господе, ја Тебе нећу никад!” Али гледај — кад је дошао страх, уплашио се, и три пута се одрекао. А Господ га поново враћа, три пута му поставља питање: “Петре, љубиш ли ме?” И кад је Петар одговорио: “Господе, Ти све знаш, Ти знаш да Те волим,” онда га Господ враћа у апостолску службу, враћа га у синовство. Тако и ми, браћо и сестре, да замолимо светог апостола и јеванђелисту Јована, да нас научи љубави. Али не оној љубави коју претварамо у корист, него љубави коју дајемо другоме а да ништа не очекујемо заузврат. Ако дајем љубав, па очекујем да ми он узврати љубављу — боље немој да му је дајеш, јер то није права љубав. Ти му не дајеш јер хоћеш да се жртвујеш за њега, него му дајеш љубав да би имао корист. Љубав, понављам — не ја, него свети Оци, и свети апостол и јеванђелист Јован — она је веза савршенства. Хоћемо ли да тежимо том савршенству? Не можемо без љубави. И то оне жртвене љубави, која је спремна да се жртвује. А не: "Е, он ми је то рекао — за њега нећу да дам ништа!" Замислите, браћо и сестре, шта су људи радили Христу док је ходао земљом. Пљували га, називали свакаквим именима, и ђаволом, тукли га, распели га. Замислите да је Бог, Христос, рекао: "Тај ћу народ уништити зато што ми то чини!" Не! Господ није то радио, него се чак и са крста молио за оне који су Га приковали: “Оче, опрости им, јер не знају шта чине.” И заиста — када грешимо, поготово у гордости и сујети својој, ми заиста не знамо шта радимо, браћо и сестре. А тада човек мисли да је најпаметнији, док доказује своју исправност, а негде, дубоко у подсвести, зна да није у праву. Зато — смиримо се пред Богом. Смиримо се пред другима. Волимо Бога и волимо другога, ако хоћемо да Бог воли нас.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

У наставку свете литургије Високопреосвећени је причестио верни народ, а по отпусту поделио иконице и свој архијерејски благослов.

ђакон Немања Стојковић