Осврнувши се на обележавање духовских задушница Митрополит Јован је окупљенима беседио:

“У име Оца и Сина и Светога Духа!

Браћо и сестре!

Сабрали смо се данас у овоме светоме храму да видимо лица једни другима, следујући оној светоотачкој да када видимо лице брата свога, видимо Бога. Ова светоотачка поука нам говори да у сваком човеку треба да видимо икону Божију. Према другом човеку треба да се понашамо онако како се понашамо према иконама. То нас обавезује да и ми треба да будемо иконе. Угледајући се на нас и други ће пожелети да буду иконе. Дакле не само да су други иконе, већ и ми морамо сведочити да смо иконе, да наша моћ није у људској снази већ у смирењу. Господ се гордима противи, а смиренима дарује благодат. Ако хоћемо да задобијемо благодат а не да је изгубимо, потребно је да себе не стављамо у центар. Када себе стављамо у центар, онда ту нема смирења и вере. Вера таквих људи је само на језику и не дотиче се њиховог ума и срца. Зато је важно када долазимо у храм да се захвалимо што смо видели лице другог. Сабрали смо се да се Богу молимо и да служимо свету Литургију. Литургија се служи поједнако за све, живе и мртве. Она је та која сједињује земљу са небом и небо са земљом. Она и прошлост и садашњост претвара у вечност. Човек је створен за вечност. Литургија је јединствена молитва којом се молимо „да дође Царство Твоје.... да буде воља Твоја и на земљи као на Небу“. Наша Црква је ову суботу пред Духове посветила мртвима и назвала је Задушницама. Требало би увек, али посебно о задушним данима, да се сећамо наших упокојених предака и да литургијски сведочимо да смо са њима. Заједно смо са њима кроз молитву. Ако се за њих молимо, нећемо их заборавити. Без молитве препустићемо их забораву. Заборавићемо њихове гробове. У Србији су гробља нажалост зарасла у трње. А гробља су светиње. Ко зна колико незнаних светитеља почива на гробљима. Нама су незнани, али Богу су знани. Земљиште за гробље се освећује. Литургија је духовна веза између упокојених и нас, који смо живи. Када се молимо за њих и они учествују са нама у Литургији, али и цело Небо и светитељи. Да је то тако најбоље нам о томе говори и сведочи Свети апостол и јеванђелист Лука у свом Јеванђељу где каже да Бог није Бог мртвих, него Бог живих. Пред Богом нема мртвих. Свако ко верује у Бога и живи вером, који је са Богом непрестано, ко се са вером крштава у име Христа, ко са Христом страда и распиње се, тај са Христом и васкрсава. Бог је дакле Бог живих, у њему су сви живи. Бог поименце зна сваког од нас живих, али такође и све упокојене, небитно пре колико су они умрли. Бог је свезнајући и свевидећи. Црква истински верује у ове јеванђелске речи и гласно исповеда да живот не престаје смрћу. Зато као верујући треба да одбацимо од себе онај начин живота који каже дајте ми да једем и пијем, да имам власт и моћ, јер када умрем, не треба ми ништа. Такав је човек духовно мртав и пре телесне смрти. Ми видимо да умире тело, које је саздано од земље и у земљу се враћа. Те речи стално чујемо на опелу. Тело се разлаже и претвара у прах од којега је Бог човека и створио. Ту видимо свемоћ Божију. Бог из ничега ствара. Ствара живот, али не само овај привремени земаљски, него и вечни живот. Тело се претвара у прах, али човек, са својом бесмртном душом, наставља да живи. Душа је бесмртна, створена је за бесмртност све док је са Христом. Одвојимо ли душу од Христа, душа умире. Одвојимо ли себе од Христа и Цркве његове, умрли смо много пре телесне смрти. Душа наставља да живи прелазећи из овог у други свет, у загробни живот. Општење са умрлима не престаје, јер је Бог човека створио за бесмртност. Али човек је створио смртност. Бог је свет створио да буде рај, али је човек тај свет претворио у пакао. Бесмртност душе уздиже ум човеков изнад ствари земаљских до ствари духовних. Човек је тело и душа. Бесмртност је, по речима Светог Јована Златоуста, извор узвишених мисли. Када су нам осећања узвишена, другачије ћемо да поступамо и гледамо на човека. Бесмртност је тихи, тајанствени унутарњи глас који човеку говори о вечности и да размишља о ономе што се налази изнад граница смрти. Вера је жртвовање онога што видимо зарад онога што не видимо. Верујемо у оно што не видимо и чекамо онога који треба да дође. То је права вера. Бесмртност убеђује човека да воли оно што је добро и да се одвраћа од зла. Ако мислимо на бесмртност, другачије ћемо се понашати, другачије веровати и говорити, другачије ћемо и корачати. Бесмртност човека води ка духовној зрелости. Бесмртност излива утеху и мелем на ране рањеног срца. А срце, тело и душа човекова рањени су грехом, непокајаним грехом. Грех је рана, а вера је лек. Бесмртност душе лек је за све невоље и животне ужасе за сав људски род. Бесмртност даје трпљење, истрајност, унутрашњи мир и спокојно срце. Онај ко нема спокојно срце стално ствара немир. Не може у миру ни да се моли. Нема у њему Бога. У срцу и из срца све бива. У срцу је или Бог или ђаво, или љубав или мржње, или вера или невера. Бесмртност одстрањује очај. Очај је задња степеница до које човек може да дође али да још увек може да се врати. Када се доспе у очај, онда је јако тежак повратак из таквог стања. Тамо где је вера, тамо Господ чини чуда. Бог моли своје створење да му учини добро. Овај живот је јако драгоцен. Њиме ми добијамо или губимо Царство небеско. Овим животом стичемо бесмртност или смртност. Наша вера је вера у Бога и у загробни живот. Ако верујемо у Бога само док смо овде на земљи, онда смо највећи несрећници. Символ вере завршавамо речима да чекамо васкрсење мртвих и живот будућег века. Вера је дар Божији. Вера је живот у заједници и односу. Вера је додир. Човек кога је додирнула вера види само добро, ма колико да је окружен злом и злима. Када те додирне вера, додирнуо те Бог. Вера је сусрет са Христом и поверење у Христа. Свети јеванђлиста Јован веру поистовећује са животом у Христу и каже да сваки који верује у Њега не погине, него да има живот вечни. А живот вечни је познање истинитог Бога и онога кога је Бог послао, Исуса Христа. То је право сазнање, да познамо Бога. Бога не можемо да познамо ако га не уселимо у себе. Ако немамо вере Бога не можемо да уселимо у себе. Апостол Павле каже да вером ходимо, а не знањем. Знање надима, а љубав изграђује. Апостол Павле нам још каже: „Не живим више ја, него Христос у мени.“ Апостол Павле од мрзитеља и гонитеља хришћана и Христа, разоритеља Цркве Христове у почетку, додиром вере и светлости Божанске, постаје ревносни проповедник васкрслог Христа, сматрајући све око себе обичним трицама, само да задобије Господа. То је наш императив. Када задобијемо Господа и имамо га у себи и у свом срцу, онда и цела васељена стаје у тај мали орган, срце. Бог је већи од сваке васионе. У телу живимо вером Сина Божијега који нас је тако заволео и предао се за нас. Треба стално да имамо на уму то колико нас Бог воли. Он је заволео нас пре него што смо ми заволели њега. Бог нас воли и када грешимо и падамо. Али, морамо признати да смо згрешили и пали. Неће то свако да учини. Признати да си погрешио је врлина. Није врлина закопавати своју грешност оправдавањем. Вера је поверење у Христово Јеванђеље, радосну и спасоносну вест. Вера је поверење у Цркву која је Тело Христово. Ако смо крштени, онда смо чланови Тела Христовог, његови удови. Зато не можемо да не маримо за речи Цркве. Морамо да се молимо. Морамо да увидимо да ли смо својим понашањем допринели да оболи неки други орган тог тела. А оно што је оболело и не може оздравити, каже Свето Писмо, одсеците га и одбаците од себе. Боље је без очију ући у Царство Небеско, него са оба ока у пакао. Да се молимо Богу, да будемо срећни и радосни што учествујемо у светој Литургији, да се причестимо и сјединимо са Богом. Кроз причешће долазимо у најнепосредније сједињење са Богом. Литургија нас опомиње да се сећамо, не само себе и оних нама најближих, или само оних које волимо, него и оних који нас не воле и мрзе. Молимо се Богу и за њих. Сетимо се и наших покојних, јер ћемо се срести и са њима. Трудимо се да нам наши телесни преци и Господ на дан тог сусрета не кажу да нас не познају. Страшне су то речи. Учинимо неку жртву за њих, као што се Господ жртвовао за нас.

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Сабрање у Петки завршено је трпезом љубави коју су за окупљене вернике приредили пароси печански Војислав Одавић и Мирослав Филиповић, са својим породицама и верним народом.