После прочитаног Јеванђеља сабраном народу беседио је владика Јован:

“Браћо и сестре, нека је благословен Бог у Светој Тројици који нас је данас сабрао у овој прелепој Опленачкој цркви да служимо најсветије, најузвишеније и најсвештеније дело, а то је Света Литургија. Нема ништа веће и узвишеније од Свете Литургије.

Заиста требамо да будемо благодарни Богу што нам је дао да сви заједно служимо Божанствену Литургију. Нека је благословен Бог који нас је данас сабрао да му благодаримо. Зашта? За сва добра која нам Бог чини, а Он нам чини много, много више него што ми мислимо и или што ми знамо или осећамо. Данас славимо прву недељу по Духовима и њу наша православна Цркве назива недељом светих. Црква се сећа свих оних од памтивека до данашњега дана које је Бог прославио, а које ми треба да прослављамо. Поставља се питање зашто је Црква баш ову прву недељу по Духовима посветила свима светима? Овим Црква жели да нам поручи да су светитељи Божији исповедници Свете Тројице. Они су исповедали да Дух Свети није ништа друго до ризница добара. Сва добра ми задобијамо управо Духом Светим и да све оно што се чини у Цркви чини се од Оца кроз Сина у Духу Светоме. Црква нам открива и показује да благодат коју ми задобијамо не можемо задобити ван Цркве. Не можемо благодат задобити ван Свете Тројице. Такође нам открива шта значи тај облагодаћени човек. То је човек који је примио Духа Светога. Ми смо Духа Светога првенствено примили у Светом Крштењу. Дух Свети је најзначајнији за наш хришћански живот. Толико је значајан и важан да Свети Апостол Павле каже: Духа Божијег не гасите у себи”. Када човек угаси Духа Божијег у себи он постаје духовни мртвац. Нема Духа у њему који ће носити његово тело и његову душу. Као што наше тело носи душа. Док је душа у телу, тело се креће, када душа изађе тело се укочи. Тако је и са човеком који угаси у себи Духа Светога. Ми ни једно богослужење у православној Цркви не чинимо пре него што се обратимо Богу Духу Светом. Када кажемо дођи Душе Свети и усели се у нас и очисти нас од сваке нечистоте. Видите шта значи живети Духом Светим и шта значи Духа Светога носити у себи. То значи да нас он чисти, браћо и сестре. Од чега? Од греха, злобе, пакости, мржње. Да нас Дух Свети спаја у заједницу Тела Христовог а то јесте у Цркви. Ми Духа Светога стално обнављамо преко Светих Тајни и Светих врлина. Оно што се не обнавља то закржља, што би рекао наш народ, то вене и увене. Оно што се обнавља то значи да узраста, да расте. Бог је човеку дао моћ да узраста. Докле? До пуноће раста Христовога, како нам каже Јеванђеље. Човек чије је живот једино Христом освећен и просвећен, такав човек постаје икона Божија. То је икона и пример савршеног, јер нам Јеванђеље заповеда да се усавршавамо до пуноће раста Христовога, као што рекох. Савршени живот се састоји у остварењу живота по Богу. Ако нам живот није по Богу наш је живот промашен. Ако немамо Бога ми не знамо шта је добро. Ако не живимо по Богу ми не знамо ни шта је вера, ни љубав, ни нада. Ми не знамо ни за какво добро дело јер ми нисмо знали ни за веру, док Господ није сишао у овај свет и донео веру са собом. И љубав и нада су нам дар Божији. Требамо стално да се сећамо каквим нас је Бог даровима даривао. Питање је да ли чувамо те дарове? Не само да ли чувамо него да ли и умножавамо те дарове. Јер ако нешто само чувам за себе, онда се ја не дајем за другога. Када нешто уможавам онда имам шта и да дајем. Све што се не умножава ишчезнуће.

Браћо и сестре, човек је позвано биће да слави Бога. Не само да слави Бога него да слави и оно што је Божије, а и другога јер је човек икона Божија. Ми знамо како треба да се понашамо пред иконом. Када тако треба да се понашамо према овој направљеној икони ништа мање и другачије не треба да се понашамо према човеку, јер је човек икона Божија. Питање је шта ми радимо са ликом Божијим у нама? Да ли га негујемо и чистимо или због наших грехова због наше слабости дозвољавамо да се на тај лик Божији скупља прашина. На шта се прашина скупи ту не можемо да видимо оригинал. То значи да требамо да се чистимо. Нема човека који не треба да се чисти. Нема човека који не треба да се каје. Има оних који мисле да нису грешни. Али такви су најгрешнији јер они одричу присуство Божије, браћо и сестре. Онај који познаје Бога, онако како нас учи Црква и Свети Оци, упознаће и себе. Зато се каже: “Спознај себе!”. Онај који спозна себе онакав управо какав јесте, онда ће видети себе и признаће себи себе. То мало тешко бива да ми спознамо сами себе већ проналазимо оправдања и изговоре зашто сам учинио нешто. Немој мо да се оправдавамо, него да се правдамо пред Богом својим животом. Човек славећи Бога слави и све угоднике Божије, али слави и човека као икону Божију. Све што човек на земљи чини треба да чини како би се уздигао на ту духовну висину богопознања. Нама се Бог открио онолико колико нам је потребно за спасење. Бога не можемо по суштини никада да спознамо. Зато ће Свети Апостол казати: “Не померај завесу до онога времена када ће завеса бити скинута”. Зашто да се не помера завеса? Зато што је Бог светлост. А ми нисмо припремљени за ту божанску светлост. Можемо да ослепимо. На пример, када држимо затворене очи на овом сунцу мало дуже, па када отворимо нама потпуно дође као мрак. Зато каже не скидај завесу, али буди ту до те завесе док не дође време да се та завеса скине. Морамо бити спремни да сагледамо Бога. Наше назначење је висина богопознања и живот са Богом. Нама се открива тајна како су светитељи живели у овом свету. Како су се посветили. Они су имали своје падове и слабости али нису изгубили своју веру. Нису изгубили осећај присуства Божијег или боље речено присуство Духа Светога у себи. Треба да размишљамо како су ти људи постали свети. Они су постали свети јер су живели по Богу. Како су још постали свети? Тако што су испуњавали и живели по заповестима Божијим. А поготово што су испуњавали оне две највеће заповести Божије. Љуби Бога свога свим срцем својим, свом душом својој, својим осећањима и љуби ближњега свога као себе самога. Треба да се молимо Богу да нам помогне да барем ове две заповести Божије усавршимо у себи и да их испуњавамо. Дакле, откривајући њихове душе, Црква нас учи да је човек створен да постане храм Божији. Да постане обиталиште Духа Светога. Не постанемо ли ми храм Божији и храм Духа Светога неће нам помоћи ни ови зидови овако лепо украшени. Неће нам помоћи ни зидови овога храма, јер зидање ових храмова је управо одраз Духа Божијега и духовни храм у нама. Наши преци па и ми када градимо у наше време храмове, треба да се градећи изграђујемо. Како се радујемо када видимо како се храм уздиже горе, а како ћемо тек да будемо срећни ако човек узраста у Духу Божијем у Духу Светоме. Што више људи налази мир са собом, са Богом и помирење једни са другима храм постаје још светији. Зато је Господ рекао да где су двоје или троје сабрани у име Моје онде сам и Ја са њима. У празној цркви у којој се служи Литургија радости нема. Радости нема што нема народа јер се Литургија служи ради народа и ради причешћа. Замислите позив свештеника да са страхом Божијим вером и љубављу приступе, а оно не приступи нико. Зато Свети Оци кажу да где нема причешћа, не треба да буде ни Литургија. Можемо ли да живимо без причешћа? Не можемо. Јер је сам Господ рекао ко једе Моје Тело и пије Моју Крв има живот у себи. И то не живот само у овоме свету него живот у вечности, браћо и сестре. Ми се морамо одрећи себе и узети крст. Једино тако можемо поћи за Христом. Он је узео крст ради свих нас и Он не тражи да носимо Његов крст јер је он тежак за нас, али тражи да понесемо наш свакодневни крст. Треба да поднесемо све оно што нас снађе и све што нас снађе да са благодарношћу примамо. Треба да кажемо Господе помози ми да издржим данашњи дан. Јер ако се само уздамо у нас, у наш подвиг, духовност, све је то слабо. Зато нам треба помоћ Божија, зато нам треба Господ. Светитељи су знали да спасавајући себе спасавају и друге који су око њих. Одрекли су се свог грешног живота и прихватили светост живота. Одрекли су се свог грешног живота јер су гледали на своје грехе, а не на грехе другога. Смирење је да човек сматре себе горим од других. Нека би нам Господ и сви свети које данас прослављамо помогли да ми следујемо њиховим примерима и да се стално подсећамо како су ти људи постали свети. Требамо да се угледамо на њихов живот. Наш српски народ треба да буде Богу благодаран што из рода нашега имамо велике светитеље, велике угоднике Божије. Да нам није било њих, где бисмо ми данас били? Овде не би били сигурно. Да није било Светога Саве да нам преда Христа, да нам преда веру, сигурнио се не би звали овим именима којима се данас зовемо. Трудимо се да живимо њиховим животом па ће и нас Бог прославити како је и прославио све свете угоднике.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Након заамвоне молитве владика је са свештенством и сабраним народом осветио славске дарове и пресекао славски колач. Део колача дат је архијерејском намеснику орашачком протојереју-ставрофору Мићи Ћирковићу који ће са својим намесништвом бити домаћин фестивала хорова следеће године.

После Свете Литургије уследило је представљање хорова и само извођење одабраних нумера. Ове године за фестивал се пријавило 14 хорова из више градова и села наше епархије. Свима њима на крају митрополит Јован се захвалио за велики труд и ревност коју улажу у црквено појање и поделио Грамате захвалности шумадијске епархије.

Сабрање је настављено славском трпезом у ресторану “Симеун”, недалеко од Тополе.

Стеван Илић, ђакон