Беседом се верном народу обратио Високопреосвећени Митрополит Јован рекавши да:

“У данашњем кратком Јеванђељу одељку из Јеванђеља од Матеја говори нам како је Господ наш Исус Христос укротио, утишао буру на мору, док је Он са својим ученицима ловио бродом, лађом, како хоћете, где видимо како је Христос мирно седео, мада овде каже да је Христос спавао. Ја спавам, а срце моје будно.

Господ не спава Његово срце је увек будно, Његове су очи увек отворене, али и сами апостоли су осећали некакву сигурност, не некакву, него праву сигурност, што је Христос са њима. И док су они мислима својим били везани за Христа, ни су ни приметили буру да хоће лађу да потопи, али када је у њих ушао страх и када су видели да је бура јача од њихове вере, они су пробудили Христа и тражили да их спасе. Заиста, Христос је чинио многа чуда на Земљи. То видимо и светог Јеванђеља, из посланица. Он је болеснике оздрављивао, губаве је чистио, мртве је васкрсавао и тиме у ствари показао своју божанску моћ. Моћ над свим недаћама људским. И не само над недаћама људским, него је показао моћ и над природом. Зато ми и говоримо, велика су дела Твоја и чудеса дела Твоја Господе. И ко ће описати Твоја чудеса, каже се тамо.

Некако су људи то, чини ми се, и лакше прихватали сва та чуда које Господ чинио. Али овде сад, Господ је чинио чуда људима. Оздрављивао их, исцељивао их, ослобађао од греха, од злобе. Али гле, сада, овде је у питању чудо, укроћавање мора, о чему нам, као што рекох, говори данашње Јеванђеље. И управо Господ тиме показује своју власт на стихијама природе. Власт над материјом. Власт над Васељеном. Све он то чини, како би уверио, првенствено, своје ученике, а наравно и народ, да је он Месија, да је он Спаситељ, да је он избавитељ и да море и реке и стихије разумеју Христа. Разумеју његове речи, кад је устао и укротио их. Е сад да се постави питање, колико разуман човек разуме Бога. И колико га слуша? Свако од нас, кад би нас сад неко поставио питање, да нас пита слушамо ли Бога, свако би од нас одговорио да слушамо. И тако, то је људско. Али како слушамо? Да ли то што слушамо, испуњавамо? Или се на нас односе речи Христове, очи имају, али не виде, уши имају, али не чују. Али гле, видите, бесловесне ствари, као што је море, као што је природа, јел? Она разуме Бога. А човек, од своје гордости, од своје сујете, не слуша, или површно слуша, боље речено. А то површно слушање је опасно, браћо и сестре.

Као што је и маловерје опасније од неверја. Тако се човек у маловерју, он се просто изгуби, па мисли, маловерје, па тому је довољно. Није. Није довољно, браћо и сестре. Дакле, иако су апостоли у главном рибари, да се вратим на данашњу тему Јеванђелску, иако су они рибари по занимању и тиме су били морезналци и све оно што море зна да нанесе, то су били апостоли. Јер су они стално били на мору. Они су морали познавати море. Они су морали познавати и кад могу да лове ту рибу, а кад не могу. Зависно од услова. Дакле, они су морезналци али су ипак од буре, која се појавила и валова, били у очајању. И не само у очајању, него и у смртном страху. Видите како страх зна да изазива једно страшно стање. Само један страх браћо и сестре, он је позитиван. И на првом месту то је страх ка Богу. Не да се ми плашимо од Бога. Да ми страхујемо од Бога. Него страх, да имам страх да се не огрешимо од Бога. То је тај позитиван страх. Сви други страхови су, браћо и сестре, штетни за човека. А кад човек има тај страх да се не огреши од онога кога највше воли, па погледајте дете. Није разумно, још увек довољно. Али оно као такво гледа да се не огреши о љубав родитеља. Па и ако огреши се, и ако га родитељ изгрди, не знам ни ја или ово, друго уради, шта то дете ради? Да ли оно окреће главу од родитеља па бежи? Не. Него кад види да је родитељ узнемирен због његовог поступка, шта он ради? Грли свога родитеља. Погледајте. А шта је то? Љубав. Љубав, браћо и сестре, која нема граница. Љубав која је веза савршенства. И заиста, овде видимо да су ови апостоли, као што рекох, били у очајању и то смртном, као што рекох.

Док Христос, видите, сад се поставља питање, зашто Христос, кад види страх у својим ученицима, зашто одмах не запрећује бури да стане? Ево зашто. Христос, у ствари, допушта валовима да бацају лађу по мору, како би научио апостоле да трпељиво подносе искушења, а и да би, видевши ово чудо, још више поверовали у Христа. Олуја морска подизаше, каже, велику буру у њиховим душама. То је било још страшније за саме апостоле. Бура им је душу узнемирила. А Исус, каже, спаваше. Мислили су тако апостоли. Но Господ спава да би они, када се уплаше, познали своју немоћ и призвали га у помоћ. Те приђоше Исусу и пробудише га, каже, и рекоше, Господе, спаси нас, изгибосмо. Господе, спаси нас, изгибосмо. Другим речима, као да апостоли кажу Христу, зар ти не мариш, што ћемо ми погинути, изгинути? Ми смо све оставили ради тебе. И родитеље, и породицу, и занате своје, пошли за тобом и ти сад, као да не мариш. Дакле, браћо и сестре, ми нисмо у стању да помогнемо себи самима. Осим они који мисле да могу сами себи да помогну. А који су то људи? Они који о себи високо мисле. То су они људи који себе уздижу изнад других. То су они људи који гордост тера да тако поступају. То су они људи који о себи мисле толико високо. Када је Господ устао и запретио бури да се стиша, да се смири, он је онда питао апостоле, Пазите, ово је сад одговор на њихов страх. Он је питао зашто сте страшљиви маловерни? Бар ви не треба да будете страшљиви другим речима. Ви сте са мном од почетка. Ви сте гледали да васкрсавам, да оздрављујем, да лечим, да подижем. Зашто сте страшљиви маловерни? Зашто нисте се учврстили у вери? И заиста, све да помогне у учвршћивању вере. Али овде је врло важно да видимо како Христос прво стишава немир, као што рекох у њиховим душама, а потом буру на мору, која је изазвала управо маловерје апостола. Сетите се, кад је Господ ишао по мору, као по суву, апостол Петар, кад га је видео, па је мислио да је то утвара, па каже Господу, ако си ти Христос, кажи ми да дођем до Тебе по води. И он каже, каже: “Хајде”.

И док је Петар гледао у Христа, док је и душу и срце усмерио ка Христу, њему се све већа вера појављивала али у тренутку кад је скренуо поглед са Христа, он је тек видео оне валове и буре и шта је реко: “Господе, спаси ме” и пружио му руку и спасио Петра.

Ово нам говори данашње Јеванђеље, браћо и сестре, да без обзира у каквим бурама животним се ми снашли, ако тражимо руку Господњу, он ће нас избавити. Јер он није дошао да погуби човека, него да спасе човека. Он хоће да се сви људи спасу и да дођу до познања истине. Али овде, опет би се вратио, кад је Христос апостоле назвао маловернима. Како то да човек објасни? Браћо и сестре, неверје је узрок страховитих и смртноносних бура духовних. Маловерје је узрок многих великих бура унутрашњих. И то је оно што је много опасније, браћо и сестре. Овде још видимо да Христос не назива своје ученике, као што реко, невернима, већ маловернима.

Дакле, браћо и сестре, кад је Господ запретио бури, запретио мору да буде мирно а онда се, каже, људи зачудише и питају се ко је овај, да га и ветрови и море слушају. Пазите. Нормално, људи се запитају. То је чудо. Али то чудо је изазвала је вера. Да се питају ко је, да би се они уверили у њега и пошли за њим. Зашто су се зачудили? Зато што, по изгледу, Христос је био као човек. Онако, како каже пророк Исаија, не беше на њему ничега, чега ради би се ми пожелели. Дакле, он је био човек, по изгледу, а по делима је био Бог. То је оно што је важно да разумемо, браћо и сестре. По делима је он био Бог. Ветар и море чују речи Христове и разумеју, а људи, као што реко малопре, имају уши да чују, а не чују, имају очи да виде, а не гледају. Е, видите, браћо и сестре, Господ разговара са морем. Овде врло важно и то да видимо. Господ разговара са морем, а ко је још са морем разговарао од људи? Нико. Он разговарао морем и то речима. Господ Христос зна језик мора, зато он разговара са морем. Он зна језик мора, он зна душу мора, и зато на заповед Христову посаде тишина на мору. Е, па кад Бог зна душу мора, па како да не зна моју и твоју душу, брате и сестро? Како да он не зна моје и твоје срце? Не мој да се заваравамо, па мислимо, казаћу ја Господу, све што сам чинио, ја ћу се позвати на неку своју речитост, па ћу почети да се изговарам или да се правдам. Нема правдања код Нега, браћо и сестре. Него тамо, код Господа, има само да или не.

И зашто се и каже, да наша ред буде да или не, а свега од тога је, каже, вишак. Дакле, браћо и сестре, зато призивајмо и ми име Божије и бићемо спасени од свих бура овога света, али зато имајмо вере у Њега. Да нас он неће оставити. Зато он је рекао, ако жена заборави свој пород, ја те нећу заборавити. Ето нам наде, браћо и сестре, и кад падам, и кад посустајем, ето нам наде да нас Господ неће оставити. Али Господ неће оставити оне који верују у Њега. Господ неће оставити оне који имају смирења. Јер онај који има смирења, он има и поверења. Онај који има смирења, он има и вере, браћо и сестре. Ко нема смирења, он нема ничега онога што је хришћанско, јер темељ свих хришћанских врлина је управо смирење. Е ту је она та окосница где ми падамо, ако смем тако да кажем. Па кажем, па ја сам смирен. Колико смо смирени, то ми не знамо, али Бог зна. Зато имајмо поверења у Бога, верујемо у Бога, да нас Бог неће оставити уколико ми Нега не оставимо због наше сујете, гордости, злобе и пакости.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Након одслужене Литургије и причешћа верног народа, Митрополит Јован је присутнима поделио иконице и свој Архијерејски благослов.

протођакон Мирослав. Василијевић