Овом приликом митрополит Јован рукоположио је у чин ђакона теолога Дејана Обрадовића из Венчана.

Високопреосвећени Владика се обратио верном народу Богонадахнутом беседом речима:

“У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, благодат Светог Духа данас нас је сабрала у овоме Светом храму да се Богу молимо, да прослављамо Бога, да служимо Божанствену Литургију и да се на њој причестимо Телом и Крвљу Господа нашега Исуса Христа и тако се сјединимо са бесмртним Богом. И тако унесемо Бога у своје биће да би наше биће кроз примање Светог Причешћа, браћо и сестре, стално вапило за именом Божијим, стално вапило за нашим спасењем. И ми смо се такође сабрали да прославимо Свете апостоле Христове, Вартоломеја и Варнаву, коме је овај Свети храм и посвећен.

Кад читамо Свето Писмо, ми онда видимо, браћо и сестре, како је Господ позивао апостоле на своју службу, на апостолску службу. Видимо, браћо и сестре, и питамо се као људи како су они се тако одазвали се радо на позив Христов да пођу за њим. Они, одазвали се на позив само кад им је Христос рекао: “Хајдете за мном!”, а они Христа нису познавали. Христос тада није био ни нешто много познат, јер ниједно чудо Христос пре позива њиховог није учинио, није оздравио ниједног болесника, није васкрсао ниједног мртваца да би и они и народ лакше поверовали у Христа. И зато се можемо да се запитамо шта је то што је апостоле сабирало око Христа? Шта је то? То је, браћо и сестре, њихова вера и њихово поверење у Христа. Вера и поверење у њега као Спаситеља људи и целе творевине. Иако они нису до тада знали ко је Христос, али видите како то Дух Свети учини, браћо и сестре, да они препознају у гласу Господа Христа када их је позвао – хајдете замном. Браћо и сестре, у том гласу су осетили сигурност. Осетили су, браћо и сестре, и знали су одмах да је Он Господ и Спаситељ света. Они су његов позив да пођу за њим, пошли без двоумљења, без постављања питања што би ми сваки од нас питао кад би сад Христос овде видљиво, а он је ту јесте и данас са нама и међу нама. Кад би сада Христос се овде појавио и питао свакога од нас – хајде, пођи са мном. Да ли бисмо ми тако лако пошли? Шта бисмо радили? Ми смо почели да постављамо питање – Ко си? Је л тако? Па бисмо поставили питање – Шта си? Куда нас водиш? Ми остављамо и оца и мајку и породицу, и посао, а шта нам ти нудиш? Шта нам дајеш за то што смо ми пошли за тобом. Ништа они, браћо и сестре, од тога апостоли нису постављали питање. Ништа од свега овога, већ су одмах све оставили, као што рекох, и породицу и домове, и децу и жену и родитеље и пошли за Христом. Шта је у питању? Опет вера. Вера која је у њима пројавила љубав Божију и они су осетили љубав Божију и осетили су да их он неће издати да тако кажем. Него су осетили да он ће њих водити и руководити без обзира шта ће их у животу сналазити. Дале, браћо и сестре, вера у Господа Исуса Христа била је пресудна да се апостоли одазову на позив Господа Христа. Вера и поверење у речи Христове, као што рекох да их он неће оставити и да ће им дати оно што им не може нико други дати. Никакав човек не може дати. А шта је то? То је живот вечни, браћо и сестре. То је спасење. Дакле, вера је та што нас, како бих рекао, сабира, што нас окупља у Христу и која нас је и данас сабрала овде у дану када ова Црква прославља своје молтвене заштитнике и патроне, Светог апостола Вартоломеја и Варнаву. Та нас је вера у данас и сабрала. Вера да дођемо у Цркву. Вера да учествујемо у Светој Литургији. Да се сјединимо, као што рекох и да се причестимо. Има ли већег дара што је Бог могао дати човеку, браћо и сестре, него да служи Литургију. Има ли већег дара него што је Бог дао човеку да се он сједини са Богом кроз Свету Тајну Причешћа, а и за то сједињење, браћо и сестре, нама је на првом месту потребна вера. Да верујемо у оне речи које је Господ Исус Христос рекао: “Ко једе моје Тело и пије моју Крв, тај има живота у себи”. Ког живота? И овога овде, али и живота вечнога, браћо и сестре. Да овога живота овде, јер од овога живота овде који ми живимо овде на земљи, како живимо, како верујемо, како се понашамо, колико се трудимо, колико дајемо жртву од себе, колико се молимо, колико постимо. Од тога нам зависи онај вечни и непролазни живот. И вера је та, браћо и сестре, која нас је сачувала и онда када је изгледало да не можемо опстати. И замислите, наше ропство само под некрстом од пет векова, да није било вере зар бисмо се ми овде сабрали као православни Срби. Не би сигурно, али пазите пет векова вера их је одржавала, имали су веру. Веровали су да зло не може да победи, него да увек добро побеђује и добро је победило доласком нашега Господа Исуса Христа и његовог искупљења за нас. Вера нас је одржала, ако овде има и нас старијих људи, и у оној несрећној идеологији комунизма, када су претили да све затру што носи име Божије. Да затру и последњу клицу семена вере у нашем народу. Вера је та која је храбрила како и ове Свете апостоле Вартоломеа и Варнаву и остале апостоле, и остале светитеље Божије, браћо и сестре, да истрају и очувају веру православну. Зато смо и ми позвани да се угледамо и на апостоле и на угоднике, светитеље Божије, браћо и сестре, да вером живим. Да би живели вером, ми треба вером да ходимо. Зато апостол Павле каже: “Вером ходимо, а наше је срце, наша душа, наше биће треба да буде горе” Зашто вером? Па зато, браћо и сестре, што вером усељавамо Бога у себе. Не некаквим знањем које се ми често позивамо, па мислимо завршили смо ове школе или оне. Добро је завршити и треба завршити. Треба школе завршавати, али треба се учити, али ако се нисмо научили оним основним хришћанским вредностима да волимо Бога и да волимо свога ближњега, од такве науке нећемо имати користи, само ћемо имати пропаст, зато што ће ме то стално надимати - ја сам то, ја сам ово. Зато ће апостол Павле казати: “Знање надима, а љубав изграђује”. Не можемо ништа без љубави учинити. Не можемо ништа научити без љубави. А онај који има љубав, он ће да зна шта треба да научи шта је највредније њему за живот вечни.

Дакле, браћо и сестре, зато смо и ми вером позвани да се вером угледамо, да вером живимо. Вера нам, браћо и сестре, доноси радост, јер верујемо у Бога да нас Бог неће оставити уколико ми Бога не оставимо. Вера нам доноси радост и зато ће апостол Павле казати: “Радујте се у Господу и опет велим радујте се”. Живимо у једном чудесном времену, не само ми као народ српски, него видите и цео свет. И можемо поставити питање да ли ми заиста знамо да се радујемо? Или да поставимо питање шта је радост? Је ли радост да ја данас остварим неке своје планове. Јесте уколико су ти планови добри иако их оствариш, али ако нису која ти је то радост. Можда ћеш се зарадовати тренутно, а онда ће настати туга, настаће бол, настаће патња. Дакле, браћо и сестре, вера нам каже доноси радост у Господу Христу, јер нас вера држи у заједници са Богом и са ближњима. Нема радости са другим без Божије радости. Нема радости у Богу без другога, браћо и сестре. Зато, морамо схватити да смо сви одговорни једни за друге у сваком погледу. Па у спасењу наравно. Зато хришћанин како нас уче Свети Оци не сме само да се моли он буде спашен, јер ако се молимо само да ја будемо спашен, а други да пропадне ништа нам од те молитве неће користити, јер ми се сами не спавамо. Ми се само спасавамо заједницом, али да ли знамо да чувамо заједницу, браћо и сестре. Да ли знамо да чувамо заједницу породице наше? А видимо где нам је породица која живи једна поред других, а не живи једна са другим. То је тај проблем, браћо и сестре. Зато, браћо и сестре, вера нас држи у заједници са Богом и једни са другима. Зато апостол Петар ће хвалити оне људе хришћане још у оно време који пројављују своју веру у Бога, иако га не виде. То јест ако га не види телесним очима, али зато треба Бога да осетимо вером, јер рекох да вером усељавамо Бога. Бога треба да осетимо, браћо и сестре, да видимо боље речено духовним видом, а сваки човек има телесни и духовни вид само је питање који му је важнији и да ли уопште због овог вида који нам је тако значајан што можемо да видимо лице један другога. Да ли обраћамо пажњу на тај духовни вид? А тај духовни вид, он много више види, даље од телесног вида. Зато апостол Петар каже: “Које га Христа не видевши ви љубите, волите и које га сад не гледајући га радујући се радошћу неисказаном”. Апостол Петар, он јесте гледао, Господа Христа лицем лицу, разговарао са њим, био његов ученик и био уверен да има јаку веру, као што и ми знамо да се понесемо, али како то Господ све уреди да провери нашу веру, па је проверавао и веру апостола и веру Светог апостола Петра. Ако читате Свето Писмо, сетите се тог догађаја Јеванђелског који описује како једном Господ ишао по мору као суву што бисмо рекли, а апостоли су били у лађи кад су видели човека нису га препознали да иде по води. Они су мислили да је то нека утвара, да је то нешто Боже сачувај. Уплашени, преплашени, Господ их смирава. “Не плашите се, каже, ја сам. Не бојте се.” Пазите, Христос каже апостолима, а преко њих свима нама данас казује не плашимо се и не бојмо се, али плашимо се свог непокајаног греха. Плашимо се своје гордости, своје сујете што мислимо да знамо а не знамо. И апостол Петар, пазите, све то чини, све угађа. И у Светом Писму су ради нас и ради нашега спасења, апостол Петар каже: “Ако си ти Христос” , а он се буса у прса како има јаку веру, и каже: “Ако си ти Христос кажи и мени да дођем код тебе по води” И шта му је Христос рекао? “Хајде, дођи.” Полази Петар, иде по води, све је ишао по води док је гледао у лице Божије. Ишао је по води док је веровао у Христа и оне његове речи кад им је рекао: “Ја сам. Не бојте се. Не плашите се.” Ишао је по води, али кад је сметнуо поглед са Христа, погледао око себе, а оно валови на мору – уплашио се. Почео да тоне. Шта је рекао опет апостол Петар Христу? “Господе, спаси ме. Погибох.” Пазите, погибох, то је и наша опомена да кад дођемо у невоље да завапимо Богу и да кажемо: Господе, помози. Избави ме. Подигни ме, пао сам, тонем. И шта је Господ учино? Пружио му руку, ухватио га, а он се поново осетио јаким и снажним јер му се вера вратила, али шта му је Господ рекао: “Маловерни, зашто си посумњао?” Пазите, браћо и сестре, није га Господ назвао неверни. Како да га Господ назове неверни, кад је сам позвао и завапио, показао веру, али му је рекао: “Маловерни, била ти је вера колебљива и немој да се уздаш што си апостол мој, а ниси се учврстио у веру.” А ми мислимо научимо нешто малко о вери, па да знамо. Вера се учи животом, браћо и сестре. Вера се не брани халабуком и буком, вера се брани смирењем, вером и делима. Дакле, браћо и сестре, и зато апостол Петар похваљује љубав оних који Господа не видеше, а вероваше. То је Господ рекао и апостолу Томи кад су му рекли да је Господ васкрсао да су га видели: “Не, не. Док не опипам прстима својим. Док не видим ране Његове, ја нећу да верујем.” Није био неверан Тома. Понављам све што је описано у Јеванђељу је описано ради нас и ради нашега спасења, ради нашег, браћо и сестре, утврђења у вери. И шта је рекао опет Христос апостолу Томи: “Благо онима који не видеше, а вероваше.” Вера је покретач наш. Каква нам је вера, такав нам је живот. Погледај човека како живи, одмах ћеш да знаш каква му је вера и колика му је вера или је то вера она пролазна - оди ми, дођи ми што бисмо рекли или је она стамена, камена вера, јеванђелска вера за коју Господ каже: “Ко има вере као зрно горушичино, моћи ће и горе да премешта.” Браћо и сестре, и драги моји, ако не видимо Господа телесним очима, дај мало отворимо духовне очи. Ако не видимо Господа телесним очима, ми видимо дело Божије, браћо и сестре. Дело Његово нашег спасења, дело Његово видимо које осветлило сву истину људску с краја у крај и просветлило духовним значајем и човека и народ и творевину. Ако не видимо Господа телесним очима, браћо и сестре, видимо Његову Цркву као Тело Његово, а ми управо смо удови тога тела, органи. Зато је сваки орган одговоран за други орган. Зато шта раде лекари кад виде да је неки орган у нама оболео? Лече га, је л тако? Па ваљда и ми треба да лечимо наше органе унутрашње. Шта раде лекари кад не могу да излече орган неки? Па одстрањују га, да не би и други орган заразио. То је и тако, јер и ми, браћо и сестре, или заражавамо другога или га подижемо или га храбримо или га уништавамо. Сви смо у Цркви једна породица, једна заједница. И не можемо да кажемо шта мене брига шта је онај тамо, онај нек цркне, нек умре. Онда ако тако помислиш, ниси хришћанин. Онда си себичан, онда си саможив, онда мислиш само на себе, а све док не помислимо на другога нећемо имати мира у себи. Ссве док другога не учинимо срећним, немојмо се надати срећи својој, браћо и сестре. Дај, па очекуј да добијеш. Не дај, а тражиш да добијеш – па човече, то ти ни Бог неће дати. Тражи од Бога, али дај и ти од себе Богу нешто. Дај себе, принеси себе. Кажи ако ништа друго: Господе, грешан сам. Горд сам. Сујетан сам. Господ је милостив. Господ је љубав, браћо и сестре.

Дакле, браћо и сестре, ми верујемо да је Христос међу нама. Кад се вазнео на небо Господ шта је рекао апостолима? “Идем, али сам са вама.” И он је кроз Цркву своју, као Тело своје, он је са нама. Само опет постављамо питање, јесмо ли ми са Богом? Ако нисмо са Црквом и ако нисмо у Цркви ништа нам не помаже ни што смо крштени, ништа нам не помаже, браћо и сестре. А ако јесмо у Цркви, онда смо позвани да слушамо Цркву, јер Црквом не руководи човек него Дух Свети. Тај Дух Свети који освећује и просвећује. А сад ако ја нећу да желим да ме Дух Свети освети и просветли, нећу бити ни освећен ни просвећен, али ако желим и молим се у смирењу, па просветиће нас Дух Свети. Зато ми немамо ниједно Богослужење у којем не се молимо Духу Светоме. Зато кажемо: Дођи, Душе Свети, усели се у нас и очисти нас од сваке нечистоте и спаси благи душе наше. Дакле, браћо и сестре, треба да верујемо да је жив Бог Господ наш. Да је он свезнајући, да је он свевидећи, да он не гледа нас по спољашности него гледа нас шта је у нама. Шта је у мом срцу? Ко је у мом и твом срцу? Је ли онај горди Јован уместо оног смиреног Јована? Бог гледа срце. Бог гледа на нашу веру. Бог гледа на наша добра дела, браћо и сестре, а он је тај отац који нас воли више него што нас могу и родитељи волети, а знамо да је родитељска љубав велика. Зато он и каже: “Ако жена заборави свој пород, ја те нећу заборавити.” Да ли ми не заборављамо Господа? Питајмо себе и пропитајмо себе, да ли се само сетимо Бога кад нам дође нека невоља. Ја ћу се и сада послужити речима мога оца који говорио како треба да се стално молимо. Он је говорио: “Кад се небо намрачи тј. наоблачи молитва онда много не значи.” Требаш пре да се молиш, да не наиђу ти облаци несрећни који ће нам затамнити и духовни и телесни вид, па ће нас одвојити од Бога, од Цркве, одвојити једне од других. Треба се пре тога молити. Дакле, браћо и сестре, вера наша треба да буде непоколебљива каква је била вера Светих апостола и Светих апостола Вартоломеја и Варнаве непоколебљива. И то треба да буде уствари та искра огња који разгорева срца наша и према Богу, према Цркви, Јеванђељу, према себи и према ближњима. Дакле, браћо и сестре, у тој искри или том искром треба да запалимо пламен вере наше у нама. Пламен љубави наше, али не можемо то запалити у себи ако не слушамо реч Божију. Зато и данас Јеванђеље каже: “Ко вас слуша и мене слуша.”, каже Христос мислећи на апостоле. Не слушамо ли апостоле који су нам пронели Јеванђеље и веру утемељили онда не слушамо ни Цркву. Зато, браћо и сестре, нека би нас молитве Светих апостола Вартоломеја и Варнаве, помогле да се учврстимо у вери правослвној. И себи и вама кажем чувајмо веру који смо наследили од наших светих предака да би могли они да нас препознају они преко те вере. Чувајмо веру, браћо и сестре, да би вера сачувала нас. Нека је срећна слава! Нека је благословен ваш долазак у овај Свети храм данас да се каже сетимо Бога живога. Немојмо Бога тражити на тренутке, кад нам треба и кад нам не треба. Нама Бог треба увек. Са Богом смо јаки, без Бога смо слаби.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Митрополит Јован је очински поучио новог ђакона Цркве Божије и између осталог рекао:

“Браћо и сестре, рекао сам данас чини ми се у беседи данас да нема већег дара који Бог даје човеку, него да служи Божанствену Литургију. И ми данас овде сви заједно служимо Литургију и данас имамо још једну велику радост, а то је радост што ће ипођакон Дејан Обрадовић из села Венчана данас бити рукоположен у чин ђакона. Молим вас да се сви заједно помолимо Богу за њега да благодат коју он данас прима остане на њему до краја његовог живота, а њега да замолимо да се он данас моли за нас. Дејане, ја хоћу да верујем и верујем да си ти, дете моје, свестан дара Божијега којим те је Дух Свети довео у Цркву и да си свестан овога дара који данас примаш, да ћеш живети по дару благодати Духа Светога. А благодат, дете моје, није ништа друго до сам Господ наш Исус Христос. Докле год будеш напредовао у благодати Божијој, знај да ћеш напредовати у сваком добром делу твога живота, али ако напустиш благодат, а благодат је таква, она се дете моје, лако задобија што често говорим, али се нажалост много лакше и губи, али ту је Бог. Ту треба да буде твоја вера, да и онда када паднеш, када поклекнеш, човек си као и сви ми, да се сетиш Бога и да се сетиш благодати Божије да те она води, руководи. Ти ћеш, данас, као што рекох бити рукоположен у чин ђакона. То је први чин свештенства. То значи да од данас већ си назначен да будеш слуга олтара Божије. Па те ја зато дете молим да приступаш Светом Богослужењу, посебно Светој Литургији са страхом и трепетом. И докле год будеш имао страха Божијега у себи, не бој се. Нећеш погрешити, па и ако погрешиш исправићеш се. Докле год будеш имао страха Божијега и са страхом Божијим служио Свету Литургију нећеш ни правити грешке, јер ће те тај страх држати будна да се не огрешиш о светињу, а рекох нема веће светиње коју нам је Господ дао да држимо Христа у рукама. Да Христу позајмљујемо своје речи, своје руке и зато моли се. Док се год будеш молио то значи да ћеш разговарати са Богом, а кад престанеш да се молиш онда ћеш разговарати са самим собом, али не оно у позадини да провераваш себе него у оном другом смислу - ја сам ово, ја сам оно. Док се год будеш молио, осећаћеш присуство Бога, јер молитва као што кажу Свети Оци је побожан разговор душе човекове са Богом. Научи се да разговараш са Богом преко молитве, а онда ћеш и научити и те како треба да разговараш са ближњима својима. Онај који није научио да се моли, он не зна ни да разговара. Разговара, али његови разговори су оно као што кажу уп празно. Молим те, да стално имаш Бога испред себе, али да би га имао испред себе, мораш дете моје да га имаш у себи. Мораш га имати прво у свом срцу, јер ако је Бог у твоме срцу не бој се. Онда ти је срце испуњено. Онда је цело твоје биће испуњено. Али ако Бога нема у срцу, онда је твоје и моје, и свакога од нас срце празно. Али онда тамо где је празно тамо се свашта баца. Свашта се скупља, а у срцу као што ти боље знаш него ја, или Бог или онај други. Или љубав или мржња. Или смирење или гордост. Не бој се, само вапи Богу и кажи Господе, грешан сам. Нема човека без греха. Признај му, а кад признамо ми смо већ на пола пута покајања. Али ако се бранимо и свој грех оправдавамо, заиста ту нема ни хришћанства. Ту нема ни вере. Молим се Господу, а и ти се моли, дете моје, да те Господ укрепи. Да ти Господ да снаге духовне, моћи духовне, је л ти данас примаш благодат Божију. А благодат Божија је уствари та која надоместује све оно што ми као људи не можемо да испунимо. Имај Бога у себи, моли му се па ће и Бог бити са тобом и ти у њему и он са тобом. “

Духовна поука Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Након Свете Литургије, Митрополит Јован благословио је славске дарове и пререзао славски колач у славу и част Светих Апостола Вартоломеја и Варнаве. У парохијском дому уприличена је славска трпеза љубави.

ђакон Александар Бабић