Пре почетка литургије, Митрополит је осветио нови живопис манастирског храма Светих архангела Михаила и Гаврила.

Након прочитаног Јеванђелског зачала, Митрополит се обратио беседом окупљеним верницима рекавши:

“У име Оца и Сина и Светога духа!

Драга браћо и сестре, данас прослављамо празник рођења Светог Јована Крститеља. Прослављамо дан великог пророка Божијега за кога је сам Господ Исус Христос рекао “Међу рођенима од жене није се појавио већи од Јована Крститеља, а најмањи у Царству небеском већи је од њега”.

Видите, шта значи потрудити се да задобијемо Царство небеско. А онај који је задобио, ако могу тако да кажем, онај крајичак неба, крајичак Царства небеског, већи је од сваког светитеља који хода по овој земљи. И зато он каже, а најмањи у царству небеском већи је од Јована, а ми браћо и сестре, после Господа Исуса Христа и Пресвете Богородице, имамо трећу личност, то је управо Свети Јован Крститељ.

То је у ствари онај пророк и Крститељ који је крстио Господа нашег Исуса Христа у реци Јордану. И као што смо чули из данашњег Јеванђеља, његово рођење је било чудесно, као што је чудесан био и цео његов живот. Из Јеванђеља смо чули такође да су Захарија и Јелисавета добили Јована заиста у врло одмаклим годинама у годинама када у људском закону престаје могућност рађања.

Одмах после рођења Јована Крститеља, Ирод је желећи да убије и Христа и Јована, а између њих је само 6 месеци разлика, али је хтео и убије његовог оца Захарију у храму али шта ради мајка? Мајка од страха узима дете и одлази у шуму, али шта бива тамо? Јелисавета одмак умире у тој шуми и Јован од својих 40 дана од његовог рођења, он остаје у пустињи, око њега све звери. Али њега су, како каже јеванђеље, чували анђели.

Дакле, Бог, брине о свакоме од нас. Само је потребно да се ми Богу предамо и да кажемо Богу, Господе, ево ти мојих мисли, ево ти мојих речи, ево ти мојих дела, не умем да управљам ничим. Узми ме, Господе, узми сва моје осећања и учини ми да то буде на моје спасење.

И заиста, Свети Јован је био, као што рече Јеванђеље, у пустињи све до оног времена, док није добио глас да напусти пустињу и да се врати у народ, да народу проповеда Христа, да указује на Христа да је Он Месија наш, да је он Спаситељ наш.

И он је управо своју прву проповед, као и негов и наш Господ Исус Христос, почео је како? “Покајте се, јер се приближило Царство Небеско”. Пазите, и Христос и Јован почињу исту проповед са истим речима. И зато бих се ја усудио данас да вашој пажњи, вашој љубави, кажем неколико реченица управо о покајању, јер нам је то неопходно. Ако хоћемо да се спасемо, ако хоћемо да задобијемо живот вечни, не можемо то без покајања. Неко може и да каже, мени не треба покајање, ја нисам грешан.

Тај је у највећој заблуди. А у ствари, шта је покајање? Укратко речено, покајање је промена начина живота. Не само начина живота, него промена и начина мишљења, начина речи, начина опхођења.

Све то треба јер без промене нема покајања. А покајање за човека цркве је непрестано стање чишћења. Стање чишћења, преумљења и узрастања у Божанској љубави која побуђује непрестано отапање, како кажу Свети оци, греховних окова душе. Јер заиста грех окива нашу душу. Грех ставља огроман зид између нас и Бога. Огроман зид између нас самих. Огроман зид између наших ближњих. Тако човек, браћо и сестре, издвоји се од заједнице и мисли да је изабрао начин како ће да живим, не мора никога да слуша, никога знам, паметан сам. Тај најпре залута и тај најпре оде у заблуду.

Јер наше је да ми стално питамо Господа кроз Јеванђеље, да стално питамо Цркву. Шта нам Црква каже како да се спасавамо? Шта нам свети оци кажу? Шта је то у ствари покајање? Покајање је, како опет кажу Свети оци, констатација удаљења пута ка Богу. Дакле, грех нас удаљује од Бога и грех нас уводи тамо онај пут који не води у Царство Небеско.

Он нас одвраћа од оног пута који је Господ Христос рекао, “ја сам пут, истина и живот”. Покајање је осећање носталгије да се Богу вратимо. Да се Богу вратимо, то је та носталгија, да се вратимо извору. Преведено на наше данашње стање, носталгију највише осећају они људи који су, не знам из којих разлога морали да напусте своју земљу, своју мајку земљу и да оду трбухом за крухом, како каже наш народ. Али они стално осећају ту носталгију, када ћу да се вратим, када ћу да дођем у свој дом, када ћу да видим свога оца, мајку, брата, сестру, пријатеља, то је носталгија за лепотом заједништва са Христом.

А ми ако немамо заједништво са Христом, немојмо да се заваравамо да имамо заједништво са братом који је поред нас или другим човеком, заваравамо себе. Дакле, то је та носталгија заједништва са Христом, као што рекох, односно жеља да се промени садржај бића. Грех је одступање од самога себе. Но, грижа савести у ствари није покајање, већ увид да смо погрешно поступили. Грижа савести често води у очајање, поготово када нема човек вере, она га води у очајање које говори управо о недостатку вере. Значи, недостатак вере нас води у очајање, а очајање је, браћо и сестре, задња степеница, да тако кажем, до које човек још увек има разума, да се тргне, да не падне у провалију.

Покајање је васкрсавање у нама чежње и жеље за нераскидивим јединством са Богом. Васкрсавање лика Божијега у нама, то је покајање. Ако васкрсава у нама лик Божијег, значи да смо на путу покајања, а ако не васкрсава лик Божији у нама, онда немамо покајања, онда се не каје, онда, што би рекао наш народ, терамо по своме. Човек је биће саздано за односе љубави са Богом и са другим човеком. Зато Свети Јован Богослов каже, како можеш да кажеш човече, хришћанину, да волиш Бога, кога не видиш телесним очима, а не волиш тога другога који је поред тебе. А тај други поред тебе, поред мене, он је икона Божија. Покајање је почетак истинског хришћанског живота и њен услов. Немамо покајања, нисмо у хришћанству. Зато су и прве Јованове речи, када је почео да проповеда, биле речи, као што рекох, “покајте се”. Али да опет поставимо питање сами себи, а шта је то покајање? Поготово у времену у коме живимо и питање, да ли постављамо себе питање, шта је то покајање? У журби нашег свакодневног живота, на жалост, немамо времена да о томе мислимо, него све мислимо, сутра ћу. Тако одлажимо покајање за сутра или одлажимо за неки други пут, а не размишљамо, хоћемо ли доживети сутрашњи дан. Апостол Павле у данашњем прочитаном апостолу рече, “сад је дан спасења”. Сад, овај тренутак, јер тренутак нас дели од овог и оног живота. Значи, не ни дан, не ни сат, него тренутак. А, Господ каже у Јеванђељу, “судићу ти у ономе у чему те нађем”.

Дакле, браћо и сестре, покајање означава у ствари једну сталну динамику. Динамику живота и то није нешто што стаје у један тренутак, него нешто што обележава цео ток човековог живота. Значи, покајање је процес. Људи кажу, па ја сам се покајао за један грех, а за друге више и не мислим. Али када имамо покајање, када нам је покајање процес, ми смо стално у молитви, ми смо онда стално у смирењу, ми смо онда у сталној вези, у љубави са Богом, молећи Господа да нам опрости грехе. И сад опет можемо поставити питање, драги моји, шта би био почетак покајања и како се оно у пракси спроводи. Покајање се спроводи онда, ако човек уђе у једну сферу покајања и кад схвати да је то једна стална борба за човека, а не против човека.

За човека у себи, за човека Божијега, за човека поред себе. То је покајање. Јер кад се човек почне кајати, он даје пример и ономе који је поред њега, да и он почне да се каје.

Човек кад почне да се моли, стално се моли, онда то виде и они који су око тебе, око мене, па ће и они једног дана почети да се моле. Ми често имамо, како бих рекао, један изграђен механизам, како да оправдавамо то што смо урадили, и то по сваку цену, презирања тог другога. Убисмо се да докажемо и кад смо погрешили да се докажемо пред другима да нисмо погрешили.

Уместо да кажемо хоћу, хоћу Господе да будем бољи, али немам снаге, немам моћи и кад Бог види искрену нашу молитву, кад види наше искрено смирење, да се ми њему молимо кроз смирење, даће нам снаге и моћи и мудрости, како да увидимо своје падове, како да увидимо своје грехове и како можемо да се спасемо. Дакле, браћо и сестре, није довољно само рећи крив сам, а ми тако најчешће кажемо, крив сам, погрешио сам.

Имамо један диван пример још у Старом завету. Кајин, који је убио свог брата Авеља, и он је рекао, крив сам, јер сам каже и кривица је моја велика. Имамо такође и пример код Јуде који је издао Христа, па и он је рекао, крив сам, што издадох крв невину.

А шта су му одговорили они који су му казали, ма издај ти Бога, ми ћемо ти платити. Шта су му одговорили, шта ми маримо за то, шта се нас то тиче каже, ти ћеш видети. Они до тог тренутка његови сарадници, и они се одрекли њега, зато кажу, ти ћеш видети.

Али ниједан од њих није рекао, ни Кајин, ни Јуда, да се кају. Покајање је, како каже наш српски народ, радовање. И никада човек не може да осети радост радости, ако могу тако да кажем, него кад се покаје за нешто.

Кад признам да је погрешио, није страшно ни погрешити, људи смо, али је страшно остајати убеђен у свој его, у своју тврдоглавост, да доказујем, јесам, знам да сам погрешио, али нећу да зна други да сам ја, нећу да признам. Ако не признамо, не може нико да нам опрости грех, па ни Бог сам, јер не тражимо. Дакле, покајање је, како је то реко Свети старац Јустин Ћелијски, “покајање је пасош за улаза у рај”.

Не можемо преко границе без пасоша, не можемо у Царство небеско без тог пасоша покајања. Покајање је подвиг који растреса целог човека, успаваног човека, лењог човека не само да га растреса, него растреса цело његово биће.

Покајање у ствари, преоре и прекопа целу њиву наше душе. Зашто треба да прекопамо и преоремо њиву наше душе? Па да по њој Господ сеје своје семе.

Може ли да бацимо семе у неорану њиву? Доћи ће оне птице, доћи ће грабљивици, покупиће то семе. Али онде нема влаге, није у дубини, нема дубине и оно не може да никне, плод не може да донесе.

То је у само прва половина покајања, а друга је ово, родите, каже данашње Јеванђеље, родите, родове достојне покајања. Да се замолимо Богу и сада и увек, да замолимо Светог Јована, који је цео свој живот провео проповедајући покајање, али живећи у покајању, светитеље да замолимо да нам они помогну да дође до покајања, то јесте до Васкрсења. Покајање је равно васкрсењу. Човек који не васкрсава свакога дана, јер свакога дана умиремо духовно. Ако не васкрсавамо, онда ћемо једног дана не само умрети, осушити се, него за свет и умрети.

Зато, нека нам Господ и молитве Светог Јована помогну да почнемо не сутра, не данас поподне, него сада да се покајемо. У то нас уводи и ова божанствена литурија коју данас одслужисмо.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

По завршетку литургије, Митрополит је одликовао велике приложнике и донаторе који су помогли осликавање манастирског храма чији је живопис освећен. Том приликом одликовани су: господин Бранко Спасојевић орденом Новомученика крагујевачких Првог степена, господин Марко Таназевић орденом Вожда Карађорђа. Такође су Архијерејским граматама признања одликовани: господин Димитрије Радоман, господин Ненад Дамљановић и господин Милош Николић.

У наставку су уз пригодан програм у манастирској порти, а под липама манастира Тресије, званично отпочели дани великог писца Милована Видаковића.

јереј Владимир Марјановић