ПРАЗНИЧНО БДЕНИЈЕ У МАНАСТИРУ РАЛЕТИНАЦ

ПРАЗНИЧНО БДЕНИЈЕ У МАНАСТИРУ РАЛЕТИНАЦ

У петак, 11. јула 2025. године, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски Господин Јован служио је свечано празнично бденије у манастиру Ралетинац поводом црквене славе Светих апостола Петра и Павла.

Митрополиту су саслуживали: јеромонах Онуфрије (Вранић), јеромонах Јован (Прокин), прoтojeрej Вукашин Симоновић, jeрej Зоран Гојић и ђакон Лазар Марјановић.

Након молитве митрополит Јован обратио се верном народу следећим речима поуке:

“Срећно навечерје празника светих апостола Петра и Павла.

Срећна слава овом манастиру који је посвећен овим двојици апостола. Срећна слава игуманији и сестринству.Нека је срећан и благословен ваш долазак у ову светињу да долазите да се у њој Богу молите. А молитве, драги моји, нема без вере. А ни молитве ни вере нема без смирења. Џаба нам је и молитва ако смирења нема. Џаба нам је све ако мислимо да све знамо и да нам не треба ништа више да учимо. Ми смо овим богослужењем, вечерашњим браћо и сестре, почели да прослављамо ове заиста дивне угоднике Божије, дивне апостоле Петра и Павла. Браћо и сестре, ми имамо 12 великих апостола и 70 малих апостола, како их означавамо. Али сваки крштени хришћанин, они су у ствари апостоли у малом. Е сад, да ли ми вршимо своју службу, као што су вршили апостоли, јер кажем сваки је од нас у малом апостол, то све зависи од нас, зависи од вере наше. То је огромна разлика, човек може да прича, може да проповеда, може да беседи, ако не живи тим животом каквим проповеда и беседи, тај заварава себе и не само себе, него и оне којима он прича. Ова двојица апостола, браћо и сестре, ако их посматрамо са наше људске стране, као да су два света. Један, Петар, неписмен човек, необразован човек, рибар, али човек просвећен Духом Светим. Када? Онда, када га је Господ позвао у апостолску службу. Он је задобио благодат Божију, а ми, сви ми који смо у Цркви, сви ми који смо крштени, браћо и сестре, ми смо позвани да служимо Цркви Христовој, као Телу Неговом. Да ли се одазивамо и како се одазивамо, да ли служимо Цркви или се Црквом служимо, то треба свако од нас да стави, што каже наш народ, прст на чело, па да размисли. Рекох апостол Петар, неписмен човек, а просвећен човек. Човек који је био пун вере, и који је био и брзоплетан, као што и ми знамо да будемо брзоплетни. Човек који је на основу људског својег знања, знао да се истиче у смислу да каже како он верује. И када је Господ Христос рекао на Тајној вечери, да ће један од апостола га издати, када је Апостолу Петру рекао, он је заиста имао велику веру, таку веру браћо и сестре, да је Господ задивио се његовој вери и рекао Петре на тој вери сазидаћу Цркву своју, и врата паклена неће је надвладати. Таква је била вера Апостола Петра. Он је несумњиво веровао, у сваком тренутку. Ако читамо Свето Писмо, када су апостоли ишли лађом по мору, и наједан пут је наишла бура, Лађа се почела тонути, а тамо угледају некога, па су чак мислили да је утвара да иде по води, а то је био Господ. Шта им је рекао? Не бојте се, не плашите се. И заиста, има ли ишта потребније уплашеном човеку, него да некому каже, не бој се. А тај неко није обичан човек, то је Богочовек, Господ наш Исус Христос. Али Апостол Петар који хоће да провери, јер су мислили да је утвара да је привиђење, он каже ако си ти Христос, каже ми да дођем теби по води. И Господ му каже хајде. И Петра је носила вера, и он је такође ишао по води као по сувоме, ишао је све дотле, док је гледао у Христа, док је веровао у Христа. Али, као што ми волимо да погледамо и са стране, и друге, а себе не гледамо, е кад је он видео валове морске, и видео да почне да тоне, шта је рекао Господе спаси ме, погибох. А шта му је одговорио Христос? Маловерни, зашто си посумњао. Дакле, вера је толико важна у животу свакога од нас, да ако имамо заиста веру, али не оно маловерје, не сујеверје, не врачање, не гатање, како га, на жалост, још увек има у српском народу, него ону еванђелску веру. И ако заиста верујемо, ми ћемо моћи да чинимо чудо, као што су апостоли чинили вером у Христа. Али тај исти апостол Петар, који је на неку руку био, па и сигуран може се рећи да верује, али кад је дошло страдање Христово, кад су почели да га пропитују, кад је он видео како осуђују Христа, како му суде, како га туку, како су одлучили да га распну. А други од они слугу каже Петру, и ти си био са овим Христом, он се уплашио, човек је, а поготово још није Дух Свети сишао на апостоле да би их ојачао толико, и Петар се одрекао Христа. Пазите, толика вера, толики пад. Али, Петар, каже, горко је заплакао, зато што се одрекао Христа, али он се покајао, и Господ га је примио у своје покајање. Јуда, исто је издао Христа, али, нажалост, он се није покајао. Да је се И он покајао, и њега би Господ примио. Он се није покајао, он се раскајао. И ово нам све говори, браћо и сестре, ово и примери апостола Петра, да се не уздамо много у себе. Да не мислимо, ја имам јаку веру. Апостол Павле, каже, ко стоји да води рачуна да не падне. Онај који стоји, он пада. Онај који је пао, он је пао. С друге стране, то је један свет који представља апостола Петра. Другог имамо апостола Павла, најученијег човека тога времена. Али, његово знање, ово земаљско, није било на спасење.Напротив, његово је знање, још у њему подривало да он мучи оне који су за Христа. Да гони, да гони оне који су за Христа, па и самога Христа. И он се уздао у неко своје знање. Али, кад је дошло до сусрета њега и Христа, тада је апостол Павле видео да је то његово знање, како је и каже на једном месту, све су то трице. Све што је он знао, он је то сматрао за трице, само да би Господа придобио, да би Господа имао у себе. И када је апостола Павла осенила светлост Христова, од Савла постао је Павле, од нехришћанина постао је Хришћан. Све нам ово говори, браћо и сестре. Јесмо људи. Слаби смо. Наша људска природа је огреховљена. Наша људска природа је слаба. Падамо, посрћамо, али ми хришћани и кад паднемо не смемо да губимо наду. Наду и веру у Бога. Јер, често говорим, нема провалије у коју човек може да падне од своје гордости, од своје сујете, а да господ неће се сагети да га подигне. Само је услов да ми завапимо, као што је завапио Апостол Петар кад је почео да тоне, кад је казао Господе спаси ме погибох, гине. Спасиће нас Господ. Али треба да верујемо у Бога. Онако како каже Апостол Павле, ко прилази Богу, треба да верује да Бог постоји и да Бог награђује оне који верују у Њега. Зато су нам Апостоли Петар и Павле, браћо и сестре, не само пример, него треба да нам буду узор. Како се верује, како се вером живи, како се вером ходи, да нам буде узор љубави и вере према Христу и једни према другима. Нека Господ молитвама светих Апостола Петра и Павла, заштитнике ове свете обитељи, нека благослов и молитве њихове чувају ову светињу и оне који у њој живе. Нека Господ и њима помогне и дометне и њима вере, а нама свима треба вера, браћо и сестре. Немојмо да мислимо, кад нас неко пита да ли верујемо, ми сви одговарамо да верујемо. Али како верујемо? Да ли знамо шта је вера? Да ли знамо шта добијамо са вером, а шта без вере губимо? Са вером све добијамо, са невером све губимо. Где нема вере, ту нема љубави. Где нема љубави, ту нема праве вере и нема поверења. Али Господ је наша љубав, Господ је наша нада, Господ је наша крепост, Господ је тај који нас води и руководи, али само треба да се човек ослободи самога себе, да би могао да пође за Господом. Све док умујемо својим умом, све док мислимо овако треба да буде, а не онако како је Господ сам рекао, пропадамо. На крају ћемо пропасти, али не губимо веру, чувајмо веру, живимо вером да би нас вера чувала.

Бог вас благословио и срећан празник да буде.“

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

По окончању молитве, уследила је трпеза љубави коју је припремила настојатељица манастира мати Евгенија са својим сестринством и верним народом.