Након прочитаног јеванђеља Митрополит се обратио сакупљеном народу:

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Кад год читамо Свето јеванђеље, онда ћемо приметити да Господ наш, Исус Христос, врло често говори о Царству Небеском. Царство Небеско је наша одредница у животу и тамо би требало да смо сви запућени. Господ каже да не може се рећи оно је овде или тамо или овамо, већ је Царство небеско унутра, у вама. Као што рече данашње јеванђеље, Царство небеско је као квасац, када се стави у брашно, тесто нараста. Тако је и овде. Ако је квасац Царства небескога у нама, онда ћемо и ми да се подижемо, узрастамо, и осетићемо радост тог Царства небескога.

А шта је Царство небеско? То је сам Господ наш, Исус Христос. Он је то Царство небеско и заиста, док је у нама Христос, у нама је Царство небеско. Нема ли Христа у нама? Нема онда у нама ни Царства небескога. Ако је Христос у нашој души, у нашем бићу, онда је заиста и Царство небеско у нашем бићу. И човек, кад живи Царством небеским, кад живи Христом, он и сада осећа то Царство небеско. Христос је рекао: „Царство небеско је радост,. Царство небеско је мир. Царство небеско је у ствари пуноћа.“

Бог заиста царује нашим животом, онда када у нашим душама царује и станује Господ наш, Исус Христос. Ми тако узрастамо, ми се тако узвисујемо изнад свега онога што је грешно., како каже Апостол Павле. Ако је у нама грех и живимо искључиво грехом, онда у нама нема Царства небескога. Не само што нема тог Царства небескога, него нема ни Христа, Зато Апостол Павле каже: „Узвисујмо се, изнад свега онога што је грешно, изнад свега онога што је земаљско.“ Док је год човек везан за земаљско, он не може да осети то Царства небеско. Док је човек у својој гордости, у својој сујети, он је далеко од Царства Божијега. Ако мало размислимо, онда ћемо видети да је гордост управо истерала првог човека из раја. Зашто? Зато што није хтео да послуша Бога због гордости. А гордост неће Бога. Гордост, неће да слуша. Она се стално намеће изнад свега и изнад свакога.

Не можемо се излечити од гордости своје, све док не стекнемо ту најважнију хришћанску и јеванђелску врлину, а то је смирење. Човек када се смири пред Богом, он то ради и пред другима. И зато је Господ рекао да се Бог гордима противи, а смиренима даје благодати. А шта је благодат? Па опет Христос, браћо и сестре. Христос зато најчешће у јеванђељу своме говори: „Иштите најпре Царства Божијега и правде његове, а све ће вам се друго додати.“ Све док човек истерује своју правду, он неће да призна ни Божију правду, а неће онда призна ни људску. Он тера по своме, што би рекао наш народ. Њему је то, можда, у тренутку и лепо. Он се осећа лепо, чак и надмоћно, што је, например, надмудрио некога или што некога није послушао. Али то кратко траје.

Не слушати, значи не живети у послушности. Слушати, значи живети у послушности. Погледајте житије светих. Шта су чинили ти свети људи, од крви и меса, као и ти ја и грешни, као и ти и ја? Када нас дотакне светлост Христова, онда човек потпуно себе мења, онако како се променио и Савле, када ја га је дотакла светлост небеска, Тако се и човек мења када њега дотакне благодат Божија. 

Данашње јеванђеље које смо сад овде чули, говори нам о Царству небеском. Чули смо како то Царство небеско, Господ упоређује са горушичиним зрном, које је тако мало, ситно, скоро неприметно. Али, када се посеје у растреситу земљу, у припремљену земљу, то зрно расте и бива веће од сваког другог поврћа, чак толико да се и птице небеске у њему настањују. Тако је и у Царству небеском. Тако је и са вером нашом. Да би вера у нама расла и да би расла у Царству небеско, ми треба да узоремо њиву своје душе и свога срца, да преврнемо себе онако, као што земљорадник кад оре, преврће земљу. Је л се земља буни што је радник претреса? Не. Та земља има своје назначење да се припреми за оно што ће се на њу посејати.

Ако не спремемо своју душу, своје срце, своје биће, ако не узоремо да би Христо, да би семе Христово пало на плодну земљу, на припремљену земљу. то ти је као да батиш пшеницу на тврду ливаду. Хоће ли да израсте? Неће. Не само што неће да израсте, него што ће доћи они грабљивице и све то покупити. Е то је оно страшно, кад нечастива сила из нас покупи семе Христово. Ако је на плодну и на припремљену земљу, оно ће да расте, оно ће да се множи. Ми смо сви засејани семеном Христовим. Засејани смо зато што смо послушали онога који сеје своје семе, а то је Господ наш Исус Христос.

Господ Иисус Христос је рекао да је Царство небеско у нама. Како бисмо то могли да протумачимо? Дакле, оно је у нама, не у стварима. Није око нас, није у култури, ни у цивилизацији, не у градовима, ни планинама, ни мостовима, ни небодерима. Све је то ништа у односу на Царство небеско. Замислите, кад имамо то Царство небеско у себи и живимо Царство небеско, ми смо већи од сваког небодера који постоји на свету. Човек је онолико велики, колико има Христа у себи и колико живи Христом, односно, Царством небеским,. Све док живимо сами собом, и за себе, бићемо далеко од Царства небескога. А Царство Божије је у нама, у нашим душама, у тој боголикој души човековој. Душа је боголика. Душа је богочежњива. Она чезне. Она хоће да се уздигне у висине, тамо где је Господ, где је Царство небеско. Ако смо зазидали ту нашу душу собом, искључиво својим тело, својом гордошћу и осталим, наша душа ће да чами и тако је одвајамо од Бога. Душа је бесмртна, али само док је са Христом и док је Христос у њој. Ми смо бесмртни, све док је Христос у нама, док живи вера у нам, док живот свој претварамо у веру и доказујемо својим животом веру. 

Како нараста то зрно горушичино о коме је реч у данашњем јеванђељу? На првом месту нараста молитвом, смирењем, постом, бдењем, вршењем свих заповести Христових. А шта је још то Царство небеско? То је у ствари, као што рекох, Богочовек Христос, али не само Христос, него и целокупно његово јеванђеље. Јеванђеље, ако одвојимо од Христа, оно није јеванђеље. Христа, ако одвојимо од јеванђеља, није Христос. Царство небеско је целокупно јеванђеље са свим својим небеским благовестима, а јеванђеље је блага вест, радосна вест.

Кад је дошла та радосна вест, ми више немамо потребу да се плашимо. Немамо пуст страха у нама ако имамо Христа у нама. Ако је Христос у нама, све оно што је Христово, што је божанско, то је у исто време, у нама. И онда заиста човек живи, небом или како то свети оци кажу: „Хришћани, они ходају по земљи, али мисле на небо.“ Кад човек мисли на небо, то значи он се моли Богу. Он не мисли на себе, не мисли на своју гордост, не мисли на своју сујету, он то је избрисао. Он је себе, цело своје биће, ум, срце, све уздигао горе, ка Царству небеском. Царство небеско не можемо да добијемо без покајања. То сам Господ Христос каже: „Покајте се, јер се приближило Царству небескоме“ 

Без покајања, без преумљења, без промене, не можемо задобити Царство небеско,. Пред ким се треба кајати? Пред Христом. Ради чега се треба кајати? Тајне царства Божијега, свемудри Господ, открива својим верним следбеницима, који у простоти и чистоти срца верују у њега, као спаситеља. У простоти. Не у умовању људском, не у мудровању нашем људским. Све бриге наше, Христос је узео на себе и поставио нам као главну бригу да задобијемо Царство небеско, Царство Божије, да задобијемо правду Божију. Ако се у нама врши правда Божија, онда нећемо да терамо своју правду и да терамо мак на конац. Они који хоће своју правду, они се убише да докажу оно што они мисле да је правда. Човек је грешан. Чим си грешан, не можеш да расуђујеш добро. Не можеш да говориш о правди Божијој, него говориш о својој правди.

Браћо и сестре, да се молимо Господу да нам дометне вере, као што су се молили и апостоли: „Господе, дометни нам вере“. Да не мислимо да имамо довољно вере. Никад није много вере, много молитве. Никад није много подвига, никад много љубави. Никад није много жртве. Зато имајмо на уму ове данашње речи Христове, где је рекао да је Царствон небеско, унутра у вама. Немојмо га тражити тамо и овамо. Потражимо, имамо ли га у себи. Прво се запитајмо имамо ли Христа у себи. Да ли живимо Христом или живимо собом? Да ли живимо у љубави или живимо у мржњи? И одмах ћемо добити одговор. Често је говорио свети старац Јустин Ћелиски: „Све за Христа, то јест, све за Царство небеско, а Христа ни за шта.“

Нека сте срећни и Богом благословени!"

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Ђакон Стефан Јанковић