Након прочитаног јеванђеља беседу је произнео протојереј – ставрофор др Зоран Крстић истичући значај ранохришћанских мученика за очување Православне Цркве:

“Налазећи се под сводовима храма посвећеног светом великомученику Георгију, имајући за камен и стену и темељ Господа нашега Исуса Христа који је мученички страдао.

Ми се данас молитвено сећамо још једног у читавом великом низу ранохришћанских мученика који су у та три века једном за свагда обојили и дали боју Цркви Христовој. Та боја је црвена, боја крви. Већ колико је прошло пред Константиновског периода, ранохришћански мученици су били они који су утврдили у потпуности Цркву Христову. Једног таквог, једног од њих, се данас молитвено сећамо. Његов култ је не толико раширен код нас, али свакако раширен по братској нам Грчкој, посебно на Родосу, на Кипру. Али оно што је интересантно и што је везано за светог Фанурија, јесте његово име које означава објавити, открити. И нешто нам се саопштава од саме суштине наше вере.

Дакле, браћо и сестре, током ипак нашег кратког, али некад нам то изгледа као јако дугог нашег живота од 5, 6 или 7 деценија, некако се навикнемо на поједине хришћанске појмове, па и не размишљамо много о њима, шта они значе. А једна од кључних ствари је то да је наша вера откривена. Дакле, Господ нам је открио своју вољу, шта хоће од нас и куда нас води. Дакле, куда нас он води, а не куда би смо ми желели да идемо или се надамо да смо ми, они који воде историју, па чак се надамо да смо и ми ти који водимо сопствени живот, у смислу одређујемо пут сопственог живота. И ми би, хришћани, то требало да знамо, јер постоје многе народне мудрости, а да не говоримо о еванђелским мудростима, јер да човек снује, а да се зна ко одређује.

Дакле, ко је управитељ историје и ко руководи сваким тренутком нашег живота и усмерава нас, ка чему нас усмерава. Дакле, то је оно кључно питање, ка чему нас то Господ води. Па води нас ка ономе, са ким је почео своју проповед, и он, и пре њега, дакле, Свети Претеча и Крститељ Господњи Јован. Дакле, најпре покајање, а онда и циљ нашег живота. Дакле, приближило се Царство Божије. То је циљ ка коме нас Господ води.

Е сад, како се мученици, где је њихово место у таквом једном погледу на свет. Како сам на почетку говорио да је мученичка крв обојила једном за свагда цркву, то значи да нам они саопштавају нешто суштинско. Не заборавимо, и то сам поменуо на почетку, да је наш Господ мученички страдао. И онда за њим апостоли, па онда читава једна плејада мученика до Константиновог периода. А и после тога, с времена на време, су хришћани мученички страдали.

За данашњег човека то изгледа прилично бесмислено. Данашњи човек, углавном од искушења и муке, једноставно побегне.

Ајде да кренемо, можда, неким редом. Кад му се не свиђа у браку, он побегне. Кад му се не свиђају деца, која је сам васпитавао и за које је био одговоран, он побегне. Кад му се не свиђа држава у који живи, он побегне. И тако реши проблем. На изглед реши проблем. Он је остао жив, није пролио крв, па чак ни зној, па чак ни сузе. Ни за шта? А ето избегао је било какво искушење. Је ли то мученички пут? Јесу ли тако радили мученици? Па свакако да нису. Да ли тако раде хришћани? Па свакако да не раде. Шта мученици заправо изражавају? Коју кључну особину? Изражавају љубав према Христу. Дакле то је оно што се налази у сржи мученичког страдања, али то је оно што се налази и у сржи хришћанске наше вере, и то је оно што се налази у сржи нашег живота.

Свет у коме сви од нечега беже је свет без љубави. Јер нико нема довољно љубави да стане да пролије најпре зној, па сузе, па ако треба и крв за нешто или за некога кога воле. У свету без љубави постоји само једна изопачена љубав, а то је љубав према себи самом. И то је Адамовски свет. Свет који је Адам створио, па ми сви током свих ових генерација је помало додавали том свету да би он данас изгледао невероватно самољубиво. Просто као да нам свима из очију зрачи то ја, ја, па ја и само ја. Остали нико други ме савршено не занима, само како да задовољим своје потребе и своје жеље. У једном таквом ставу нема мучеништва, јер то је, како сам већ то поменуо, човек који само бежи од било каквог проблема и било каквог искушења. У сржи мучеништва се налази љубав. И у сржи нашег живота се налази љубав. Ако је нема, онда то не одговара ономе што нам је Бог открио. Дакле не одговара ономе што смо поменули да је суштина имена данашњег мученика. Господ нам открива да он жели свет љубави.

Царство Божије је свет љубави. У коме свако живи за оног другог. Да ли је то чудно у једном таквом виђењу, какво имамо у нашој вери, да је сам Господ тако живео. За друге, он сам је први положио свој живот за друге. Да ли ми можемо другачије да чинимо. И још на крају само да поменем да су ранохришћански мученици, и уопште ранохришћанска црква, црква пре цара Константина, како год желите да је назовемо, али исто тако и касније сматрали за благослов то што ће пролити крв за Христа. То они нису доживљавали као муку, као катастрофу, или не знам како би смо ми то данас окарактерисали. Они су то сматрали за изузетан благослов. Да им је Господ изузетно благословио да могу да страдају као што је страдао Син Божији. И зато ми хришћани не треба да жалимо мученике, ни данас, нити у прошлости. Оно што су они изразили, јесте огромна љубав према Христу, она права љубав, како каже Господ и сам, да нико нема љубави веће него да поклони или да преда живот свој за другога. То је највећи благослов коју су они могли да добију, и тиме су сигурно и заслужили Царство Небеско, и заслужили да буду са десне стране Сина Божијег. У том смислу је наша црква мученичка, у смислу љубави и да су хришћани они који су спремни да дају све, пре свега за Господа, али исто тако да дају све и за своје ближње. Амин”.

Беседа протојереја-ставрофора проф. др Зорана Крстића, ректора Богословије “Светог Јована Златоуста” у Крагујевцу и редовног професора Православног богословског факултета Универзитета у Београду

Након Свете Литургије сабрање је настављено у манастирској сали, где је сестринство манастира припремило послужење за све присутне.