Молитвено сабрање су својим слаткопојем улепшали ученици богословије Светог Јована Златоустог из Крагујевца.

По прочитаном Јеванђељу Високопреосвећени је своју Архипастирску беседу започео речима:

“У име Оца и Сина и Светога Духа.

Браћо и сестре данас прослављамо празник усековања главе Светог Јована Крститеља, другим речима, данас прослављамо Његову насилну смрт. Неко ће рећи како да прослављамо смрт? По људској логици је тако, али по Божанској је сасвим другачије. Ми у Цркви прослављамо само три рођења, а у другим случајевима прослављамо дан смрти Светитеља. Зашто? Зато што је дан смрти круна Његовог живота, како је живео, како је веровао, како је исповедао веру и каквом је вером живео. Данас прослављамо погубљење Светог Јована Крститеља и то на један нечастан начин и нељудски начин, али и начин пун злове. Можемо се запитати да ли је глава Светог Јована била одсечена само зато је он нарушавао правду или зато што није живео истином. Напротив, управо је био погубљен зато што је правду штитио и зато што је истином живео, правду и по људском и по божанском закону, само зато што је Иродијади сметало то што Ирод не може да узме жену брата свога, а он је убио брата да би се оженио снахом. Да ли је то била неправда? Није зато што, када размишљамо о данашњем празнику видимо да злоба, мржња и завист су учинили свој крвави пир од Ирода и Иродијаде над Светим Јованом Крститељем. Ово је заиста потресан дан и зато Свети Јустин Ћелиски данашњи дан упоређује са Великим Петком, јер је данас погубљен највећи рођених од жена, како каже Свето Јеванђеље. Он је позвао људски род на најрадикалнију револуцију, револуцију која се тиче свакога од нас, појединачно нам се тиче, и треба да се деси у нашим срцима, а то је покајање. На то нас је позивао Свети Јован Крститељ говорећи: “Покајте се јер се приближило Царство Небеско”. И ма колико ми споља мењали свет и споља мењали себе, уколико не доживимо унутрашњи преображај промашене су све наше спољашње промене, јер ми људи остајемо исти. Можемо се споља мењати, али у себи-унутра остзајемо исти. Нећу да се променим, јер ја сам исправан; нећу да се мењам јер ја сам поштен, други нису. А док не дође до тог земљотреса изнутра да стварно схватимо да смо погрешили и да грешимо, никада нећемо доћи до тог осећања да нам је потребно покајање. Уколико изнутра не мењамо себе остаћемо исти само ћемо себе облачити у неко друго паковање да изгледамо бољи, лепши, а изнутра сами знамо шта смо, само је питање да ли признајемо. То је оно када Господ каже у Јеванђељу када је прекорио јеврејски народ који су прали чашу споља, а унутра им је чаша била пуна прљавштине. Чему онда то што је споља прана, а изнутра је сва у брлогу. Свети Јован је позивао људе на покајање, али и на истинску веру истовремено, својим животом, је показао да је истинки живот увек сведочење истине. Само је сведочење истине право сведочење. Сведочење значи показивање онога што је истинско, аутентично, али истовремено и страдање. Чули смо из данашњег Јеванђеља како је Свети Јован страдао зато што је истину заступао. У личности Светог Јована Крститеља сведочење истине се у пуноћи и показало. Своје сведочење он је запечатио управо страдањем. Тако се и каже у његовом тропару “пострадао за истину”. Али сваки онај који пострада за истину, а истина је једна, и то је наш Господ Исус Христос, Он јесте оставио овај Свет, али је наставио да живи оним вечним животом, вечном истином. Свети Јован је позвао све људе да се изнутра преображавају, и све док се изнутра не преобразимо узалуд нам је што ћемо лицкати себе са спољашње стране. А унутрашњег преображаја нема док човек не прихвати и не призна да је грешан, јер нема човека без греха. Али човек у својој гордости у својој сујети у своме егу он не признаје да је грешан и још каже успут “извини” или “опрости” и мислимо да смо тиме испунили све; нисмо. Преобажај подразумева потпуну промену, промену ума, промену мисли, промену речи, промену дела, промену не на горе, него промену на боље. Зато је Свети Јован тражио то унутрашње преображење и позивао их је да се вежбају у добру. Ако се човек не вежба у добру он не може ни да осети шта је добро. Као што треба да се вежбамо у свакој хришћанској врлини, јер ако се не вежбамо нећемо никада врлину остварити, ниикад не можемо врлину применити на себи. Да се вежбамо у добру, браћо и сестре, тако што ћемо се борити против зла, тако што ћемо се борити против греха, тако што ћу се борити против онога што је у мени, оног што ми неда да идем за истином, што ми неда да живим истином, него ме упућује на не истину. Где нема истине ту је лаж, а наш народ каже у лажи су кратке ноге. Кад тад све ће се открити. Зато и Јеванђеље каже нема ничег тајног што неће бити јавно, што се неће дознати. Позвао је Свети Јован Крститељ и на промену, повезујуђи ту промену са Царством Небеским, зато је и рекао “Покајте се јер се приближило Царство Небеско” и тиме је показао да Царство Небеско није нека апстрактна и далека ствар, није нешто што ће се ко зна када догодити и ко зна када ће то Царство доћи, иако ће у пуноћи доћи у будућности, али и у истини. То Царство Небеско почиње још овде и сада и ако ми не мислимо о том Царству Небеском, односно о животу у Црству Божијем док овде ходамо овом земљом, нећемо остварити Царство Небеско. Нама Царсва Небеског, и не треба да га тражимо на небу, на земљи, треба да послушамо речи Божије о Царству Небеском: “Царство Небеско је у вама”. И када човек живи Богом, када живи Христом, а Царство Божије је Христос, а ко живи Христом он је у Царству Божијем и свега има у изобиљу, наравно говоримо о духовном Царству, а знамо да и у царству земаљском има изобиљног, али да ли је то све на спасење и да ли служи за спасење. Тако да Царство Небеско јесте та наша будућност. Ми смо се данас сабрали да се молимо да дође то Царство Небеско, и у молитви “Оче наш” кажемо “ да дође Царство Твоје”. То је наша вера, да се молимо да дође то Царство Небеско, ако не дође Господ, а рекох да је Христос Царство Небеско, све нам је пропало на овом свету, све што смо радили ништа нам не значи, све ће да пропадне. Али Царство ће доћи, Христос ће доћи, само је питање да ли га исчекујемо и како желимо да дочекамо Христа. Ако смо немарни у свом животу, ако смо немарни за Царство Божије, оно ће доћи али ће поред нас проћи. Проћи ће и ми га нећемо осетити, али зато нећемо осетити то Царство Светлости, али ако прође оно поред нас осетићемо оно царство таме, царство муке, царство неподношљивости, онда ћемо осетити да нисмо у рају. А шта значи бити у рају? То значи бити са Богом, тамо је рај где је Бог. А шта је пакао? Пакао је управо без Бога. И ми када немамо Бога у себи и ми овде и сада живимо у паклу. У свом паклу. Ког смо сами створили и сами га обликовали и сами га обликујемо у свом животу и на свој начин. Не слушамо ни Јеванђеље ни Христа не слушамо Цркву, не слушамо оно што је ваљано, што је честито, нећу да слушам никога осим самога себе. А то када човек почне да слуша самога себе он је себе одвојио од Бога или како народ каже “узео је он себе сам у своје руке”. Заиста је страшно када човек узме сам себе у своје руке и мисли да ће тако угодити Богу, не, не угађаш ни Богу а нећеш угодити ни себи, али ћеш угодити ономе што је супротно од Бога, угодићеш оној нечастивој сили која те одваја и издваја од Царста Божијега само зато што нећеш да послушаш. Зато смо се данас сабрали да се молимо за све људе. То је наша молитва, то је наша Литургија, са се молимо за све људе. И за грешнике из праведнике, да се молимо за мир у себи. Џабе је спољашњи мир ако га немамо у себи, ако немамо мир са Богом и нема бољег избора и нема бољег начина којим ћемо све то постићи од овог који смоданас остварили сабравши се у овој Светињи на овој Литургији. Чујемо увек на почетку Литургије “У миру Господу се помолимо”, јесмо ли размишљали мало о томе. Да ли се заиста у миру молим Богу, да ли сам у миру ушао у храм, а мира нема без Бога. Ако сам ушао са својим миром онда сам ушао са немиром. Зато ми тај мир остварујемо животом по Јеванђељу, ми тај мир остварујемо кроз Свету Литургију. Ми се молимо за тај мир, али када се молимо да нам дође мир, немојмо мислити да ће он доћи споља, не, он треба треба да дође изнутра, то значи да треба човек да се помири са Богом и са ближњима, да не штрчи, да не жели да када се негде налази на неком сабрању па и Литругијском, да само стави до знања “ја сам овде присутан”. Просто долазимо до таквог стања да чинимисе сви треба да гледају у мене, да сам ја присутан, а онда ти ниси присутан са Богом, ниси присутан са другима. И Свети Јован зна да смо слаби да смо немоћни људи и зато његова проповед почиње “Покајте се јер се приближило Царство Небеско”. А шта је покајање? Покајње је спознаја препознавања да смо се удаљили од Бога. Зато покајање треба да сазри јер ако не сазри нећемо осетити потребу да треба да се покајемо. Него ћемо успут казати “опрости”, “извини” и наставити даље да живимо. Понављам, покајање је спознаја да смо се удаљили од Бога, да смо се удаљили од принципа, од Јеванђеља од онога што је исправан пут и када препознамо ту жељу и осећање да смо се удаљили, а јави нам се жеља за покајање, онда покајање рађа плодове. Зато Свети Јован Крститељ позива на покајање, док Свети Оци називају покајање радосном тугом. Како човек може бити и у радости и у тузи? Може, а то је могуће када схватимо да смо погрешили, да смо се огрешили и тада постајеш тужан, повредио сам другог, огрешио сам се о другог. А ако савест још није успавана онда ће у нама да изазове тугу, али та туга када схватим да сам погрешио и признајем другом да сам погрешио сам брате, сестро “опрости”. Е после тога долази радост што сам себе смирио и видео да сам погрешио и затражио опроштај. Зато Свети Оци кажу да никада човек толико не личи на Бога него онда када се моли Господу да му опрости грехе и када моли брата, сестру, пријатеља, ближњега, када моли да му опрости. Али проблем је велики што ми све мислимо други нама треба да опрости, и имају шта да нам опраштају, али ми немамо другом шта да опростимо. Каква је то заблуда? И човек живи у тој заблуди, и њему је лепо у заблуди, али је то краткотрајно. Пирова слава.

Данашњи празник је управо празник ове победе и успомена на неправду људску која је оклеветала Светог Јована и зато да се замолимо Светом Јовану да нам помогне да живимо у правди, да живимо у истини, да нам помогне својим молитвама да се учвршћујемо у правди и истини и да не истерујемо мак на конац, него да осетимо правду као жеђ. А шта жедан човек тражи-воду. Зато и онај који живи у неправди када га се дотакне правда или се он дотакне правде онда не може да се нахрани том пртавдом као што ни жедан човек не може да се напије воде. Као што је неправда привремено царовала над правдом и злоба иродова победила проповед Јеванђеља, али то је само за кратко време. Правда увек побеђује, истина увек побеђује; лаж никад не побеђује, злоба никад не побеђује, него ће зло бити побеђено. Тако је то, на жалост, у то време бивало, тако и данас то бива у времену у ком живимо, да изгледа као да зло царује у овом свету, али ми хришћани треба да знамо иако царује да је то привремено, али немојмо да се придружујемо том злу. Зло ђе бити побеђено, тако нас учи Јеванђеље. Господ понекад допушта страдања да ми чак и страдамо, допушта невоље, бол, тугу и све остало, али не допушта Бог то зато што нас је Бог заборавио, него што хоће да нас опомене, да каже: “човече опомени се, ниси ти домаћин у овом свету, него Бог је домаћин... опомени се, сети се себе и свог стања, свог живота” онако како се молимо Господу да нас се Господ сети у Царству Небеском. Нека је срећан празник и нека Господ помогне и Свети Јован да да правда завлада и у нашем народу и целом роду људском. Али она неће завладати ако не завлада у нама. Али ја мислим да је правда само оно што ја мислим да је правда онда смо у великој заблуди. Него да се молимо Богу не да се у нама врши наша правда или наша воља, него да се врши правда Божија и воља Божија јер је једино Бог непогрешив.

Срећан празник и свако добро од Бога”.

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Литургијско сабрање је било продужено трпезом љубави коју је својим трудом и залагањем уприличило сестринство манастира, на челу са игуманијом Нектаријом.

Александар Јаћимовић, јереј