Чтецирали су Владан Степовић и Стефан Радисављевић.

Митрополит се обратио сакупљеном народу након прочитаног Јеванђеља:

“У име Оца, Сина и Светога Духа!

Сваки човек који Христа има у себи, који Христа носи у себи, који Христом живи, који се труди да живи по јеванђељу, који се труди да испуни, колико је то могуће , заповести Христове, а могуће је, он нема чега да се плаши. Христос нам није рекао да чинимо оно што ми не можемо да чинимо. Ако човек чини све што је Христос рекао, заиста нема чега и никога да се плаши. Кога да се плашимо ако смо са Христом и ако је Христос са нама? Ко је јачи од Христа, ко је већи од Христа, браћо и сестре?

У том контексту, данашње нас јеванђеље тако теши, тако нас храбри, да када Христос каже: “Не бојте се мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам да Царство небеско.” Е, то Царство небеско није ништа друго док Христос. И ако ми имамо, понављам, Христа у себи, ми имамо и то Царство небеско у себи. Ми се онда заиста осећамо као царски синови, јер смо са Христом царем.

Господ нас храбри, да не треба, ако све ово имамо у себи, да се плашимо ничега осим једнога - непокајаног греха. Тога човек треба да се плаши. Ми, људи, не можемо бити без греха, грешимо, падамо, али Господ нам је оставио Цркву своју, оставио нам је покајање и нема греха који Господ неће опростити под условом да се заиста искрено покајемо. Свакоме од нас потребно је покајање. Човек који мисли да нема за шта да се каје, он је у највећој заблуди. Јеванђеље каже да не може човек живети ни дан на овој земљи, а да не погреши. Али ту је Господ и кад погрешимо. Он нас исто воли и кад падамо, он је ту да нас подигне и да нам каже да се не бојимо и да устанемо: “Устани, подигни се”. Човек не може сам да се подигне кад пада. Кад је пао и не може сам да се подигне, кад га грехови притискају и он све више и више пада.

Треба да устанемо, али да бисмо устали, треба нам управо помоћ Божија, сила Божија. Да бисмо задобили помоћ Божију, силу Божију, треба на вера, да верујемо да нас Господ воли, да верујемо да хоће Господ да нас подигне, да нас смести у Царство Небеско, само ако то ми желимо. Треба да устанемо кад паднемо, али зато Апостол Павле каже: “Ко стоји да води рачуна да не падне”. Онај ко је пао, он је пао. Имате једну дивну поуку, како је каже један човек, стално долази код свог исповедника и стално му говорио о греху, а овај му исповедник духовник каже: “Устани брате”. Он оде али незадовољан, што му је само рекао да устане. То се понављало неколико пута. Па каже: “Какву ми поруку дајеш? Шта то значи, рекао си ми само да устанем.” “Па да устанеш, ако не устанеш и ако не желиш да устанеш, да ти говорим не знам шта и колико, неће ти ништа помоћи. Јер ти ниси пожелео да устанеш”. Господ од нас тражи жељу, да имамо жељу и да имамо вољу да се спасавамо и да будемо са Христом и да Христос буде са нама.

Прво што треба да знамо и да прихватимо, јесте вера у Бога и живот по тој вери. Не вреди нам да говоримо да верујемо, а живимо супротним животом од вере. Ништа нам не вреди да говоримо ону реченицу: “Верујем, али не живим по вери”.

Да ли веру претварамо у дела, да ли се та вера наша види из дела наших, и да ли се дела наш већ виде из вере наше? Зато Апостол Јаков каже: “Вера без дела је мртва, и дела су без вере мртва”. Ништа нам не помаже, не знам каква добра дела да учинимо, ако у тим делима нема вере. Ако та дела не чиним Бога ради, и ближњега ради, ако ја чиним добра дела да би ме људи хвалили, да би ме величали, па ја то не радим у славу Божију, него радим у своју славу. Дакле, браће и сестре, вера у Бога, понављам, и живот по тој вери су кључни.

Шта нам је још потребно поред вере? Потребно нам је поверење, поверење у Бога да нас Бог, као што реко, подједнако воли. Воли он подједнако и грешнике и праведнике. На крају крајева Бог није сишао на ову земљу ради праведника, него ради грешника. Као прави родитељ, подједнако воли своју децу, па чак и оно дете које, што кажу, не сарађује у својој породици. Зашто? Па зато што има љубав и покушава и том детету које је отишло у странпутицу, покаже да га родитељ воли, да осети да га родитељ воли. Ако не осети да га родитељ воли, ни он неће волети родитеље. А исто тако и родитељи, ако не осете да треба да воле децу, неће их волети. Дакле, треба нам поверења у Бога да нас Бог подједнако воли и да Бог хоће да нас избави од свих невоља, патњи и мука. А кога од нас не сналазе невоље у животу? Кога од нас не сналазе муке, проблеми, болести? Кога од нас нису снашле гордост и сујета? Па то је све болест.

Треба да тражимо лек код правог лекара, то је Господ наш Исус Христос. Зато он каже, “Ком ћеш лекару да идеш, ако прво не дођеш код мене?” Господ је лекар над лекарима. И то је хвала Богу што их имамо и треба да се обраћамо и њима. Лекар лечи, али Бог оздрављује, браћо и сестре. Бог оздрављује. Неко ће казати: “Па ја се молим за оздрављење, а немам оздрављења”. Ама, моли се да ти да дух оздрави у теби, дух Божији, онај дух који те носи, који те подиже. А када оздрави дух у нама, дух истине, дух љубави, дух правде, онда ћемо лако и носити ово наше скрхано тело.

Шта носи човека? Је л човек носи душу или душа носи човека? Док је душа човекова у телу, он хода. Када душа изађе, нема ходања. Тако је и са Духом Светим. Апостол Павле каже: “Водите рачуна да не угасите у себи Духа Божијега. Ако се у нама угаси дух Божији”. Онда се у нама све гаси. И вера, и нада, и љубав, и милосрђе. Све се у нама гаси, Зато Бог хоће да нас спаси, избави од свих наших невоља и страхова.

Нема човека који нема страха. Чим си погрешио, ти си већ унео у себе страх, више ниси сигуран. Зато смо данас и чули ово утешно јеванђеље, које Христос каже свима, позива нас, боље речено, да се не плашимо. Он каже: “Не бој се мало стадо, јер би воља Оца вашег на небесима да даје Царство Небеско”. Зашто овде каже Христос: “Не бој се мало стадо”? Хришћанство је у почетку било у мањини. А данас? Па и данас, може се рећи да је Хришћанство у мањини. Ако заиста, узмемо па анализирамо оне људе заиста који истински верују, који истински следују Христа и кад видимо коме Христос није само на устима, него у срцу.

Он хоће да каже и теби и мени: “Не сумњај, човече, да ће те Бог спасити, само ако желиш, ако се трудиш”, јер без труда не можемо ништа да постигнемо. Шта ће он без труда? Она ленчуга, хоће ли нешто да уради данас? Па неће ништа. Њему је тешко да устане, а тек нешто да уради? Дакле, треба нам труд. Не сумњај, да ће Бог промишљати о теби и мени, чак и ако се ми сами не будемо толико бринули о себе и о свом спасењу. Бог брине. Бог брине, јер он хоће да се сви људи спасу. Али Бог хоће да се и цела творевина спасе. Јер све што је Бог створио, он то жели да спасе. А све што је Бог створио, предивно је. Само треба да отворимо мало духовне очи, да погледамо творевину Божију око себе, па да се задивимо. Треба да отворимо очи, да погледамо један другога. И да се зарадујемо, што можемо видети лице једна другога. Данас смо дошли, овде, на ово божанствену литургију, да се молимо, да се причестимо, али и да видимо лице једна другога. Живимо у времену, када све више склањамо поглед са другога. Али говоримо о оном погледу, хришћанском погледу. Зашто? Несвесно се стидимо, а можда нас ухватила и гордост. Нећу да видим лице другога. А чим не видиш лице другога, не видиш ни лице Божије. Зато свети Оци кажу: “Видех лице брата, видех лице Бога”.

Како Бог брине о нама, иако чак ни ми не бринемо? Па неће Бог своју икону, своју слику да упропасти. Човек је слика Божија, икона Божија, прилика Божија. Човек је одраз Бога.
Човек је одраз љубави Божије. Под условом да није изгубио у себи тај лик Божији.

У молитви литургије св. Василија Великога, се каже: “Господе, помрачио сам лик твој у себи.” Значи, нисмо га ми изгубили. Он је ту. Кад нас је створио, он је себе унео у нас. Спустио је то божанство, како каже свети Јустин Ћелијски. Бог се брине о нама. Зашто? Зато што је Божија воља била да нам да Царство Небеско. Није Царство Небеско Бог створио ради тамо нечега, него ради човека, да човек жели да буде у Царству Небеском. А шта је у Царство Небеском? Бог. Ко је у Царству? Бог, љубав, све оно што човека уздиже, све оно што човека чини човеком. А ако нам Бог даје Небеско Царство, онда ће нам утолико предати и ово земаљско што нам је потребно за тело. Даће нам. Али морамо да знамо за шта више треба да се бринемо. Ако смо оптерећени овоземаљским, нећемо се сећати Царства Небеског. Зато и Господ у нашим јеванђељу каже: “Где је благо ваше, ту ће бити и срце ваше”. Благо овоземаљско, које човек поседује, Бог му даје. Бог даје то благо земаљско. Али не даје му да се он, како да кажем, горди изнад онога мученика који нема ништа, него му дао и то богатство, да и он мало удели том који нема. Као што Бог нама све удељује. Све нам даје.

Човек је везан искључиво за овоземаљско, а то земаљско благо је, како каже данашње јеванђеље, мољац црв гризе. Царство Небеско не може да нагризе мољац. Истина, не може мољац ни злато наше које имамо да нагризе, али може да нам нагризе срце.
А тамо, каже: “Зато сабирајте благо своје у Царство Божије”. Тамо не може да приђе ни мољац, ни црв, нико. И зато људи, не сви, хвала Богу, искључиво живе за овоземаљско благо. Они су, у ствари, у страху. Зашто је богаташ у страху? Па стално он леже са страхом и устаје са страхом. Боји се да га неко не покраде, да му неко не узме. И зато, каже Господ: “Не сабирајте благо овде где мољац и лупеж кваре, него у Царство Небескоме”.

Дакле, браћо и сестре, да се ми молимо Богу да нам Бог опрости грехе, јер је рекао да не треба ничега да се бојимо осим непокајаног греха. Да нам Господ помогне да нам се отворе те духовне очи, да ми можемо да видимо и ону духовну страну. Ако не сагледамо ту духовну страну, а то је Царство Небеско, онда ћемо живети и у овоме Царству земаљском. Али то је све привремено. То је све кратко. Нека је овај живот и сто, двеста и пет стотина година. Шта је то у односу на вечност? А Бог нас није створио да пропаднемо, него да се спасемо. Бог нас није створио за привременост, него за вечност. Зато, понављам и себи и вама, морамо да имамо веру у Бога, да имамо поверење у Бога. Кад имамо веру у Бога, кад имамо и поверење у Бога, имаћемо и поверење у човека, па чак и кад нас он изневери. Ми не треба да се оптерећујемо тиме. Неко неко каже: “Па ја волим једнога, али та особа не воли мене”. Немојте да се оптерећујете тиме .Ти ако волиш, ти испуњаваш вољу Божију, заповед Божију: “Љубите један другога”. То што нас други не воле, за то ће они да одговарају, а наше је да ми живимо хришћански, да живимо јеванђелски.

Бог нас благословио!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Ђакон Стефан Јанковић