Беседом се верном народу обратио Високопреосвећени Митрополит Јован, рекавши:

“Одељак из данашњег Јеванђеља које смо овде чули, толико је топао, толико је људски, толико је пун милосрђа, пун саосећања, Толико је пун праштања, а изнад свега пун љубави Божије према сваком човеку, на првом месту према грешницима. Ово је речено за овај одељак данашњег Јеванђеља, пре свих Свети Оци, а и из рода нашег преподобни Јустин Ћелијски, каже, кад би се цело Јеванђеље изгубило, а само овај одељак остао, било би сасвим довољно да се цело Јеванђеље реконструише. А овде је реч, као што смо чули ,о једној жени грешници, коју су фарисеји и књижевници ухватили у греху и довели је до Христа, да кушају Христа. У ствари, они су хтели да осуде Христа, да виде коме Христос припада, јел Старом или Новом завету.

И заиста, браћо и сестре, овде данашње Јеванђеље решава сву проблематику човека. Овај догађај заиста је, како је Христос поступио према овој жени грешници, овај догађај је најсавршенији начин ком је Господ наш Исус Христос решио проблем људске савести и проблем треба ли човека убити због греха или не треба убити. А закон Мојсијев за овај грех је прописивао да се таква особа каменује. Значи, не убити онако, неко још каменовати, још изложити је ту особу још већој муци, још већој невољи. Дакле, Господ то дивно решава да ли треба са грехом, као што рекох, убити човека или не. И овај проблем, као што рекох, Спаситељ је решио као никада нико до тада, никада и нико до краја света, а то је човека треба одвојити од греха. Човека треба одвојити од греха, никада га не треба изједначавати са грехом, браћо и сестре. То из разлога што ни један грех не може да обузме, да зарази целога човека. Нема, не може да обухвати целога човека и да убије у њему све оно што је Боголико, а на првом месту не може да убије душу. Дакле, све оно што је Боголико, све оно што је бесмртно, браћо и сестре, не може грех да убије, уколико се човек у потпуности не преда греху и стално живећи у греху. А онај који стално живи у греху, код њега нема покајања, а покајање је веће од свакога греха. Веће од свакога греха. Дакле, и највећи грешник није сад грешан. И сад то видимо како то Господ решава, код ове баш жене грешнице.

За разлику од нас људи, ми кад некога осудимо, ми немамо милости. За нас је он најгори. И ми тада заборавимо да и у најгорем човеку и најгрешнијем човеку има зрнце доброте, има зрнце љубави, има свега. Али, само, браћо и сестре, кад оде говоримо да треба разликовати грех од човека, само човеку, кад знамо то да разликујемо, онда треба да знамо да човеку треба приступити богочовечанском љубављу и одвојити грех од његове душе. А шта је грех, браћо и сестре? Грех је, браћо и сестре, злоупотреба слободе, злоупотреба слободне воље. Јесте нас Бог створио слободним, можемо и да грешимо и да не грешимо, можемо да будемо свакакви, и најгори и најбољи. Али када човек злоупотреби слободу, е то је у свари највећи грех, јер он тада не зна да разликује шта је грех, а шта није грех, шта је добро, а шта је зло. Човеку је све слободно. Човеку је слободно да узме неко оруђе, оружје, па да поубија друге, а је ли му то на корист? Зато каже Апостол Павле, све ми је слободно, али није све на корист. Све је слободно човеку, али треба човек да размисли да не злоупотреби ту слободу. Дакле, браћо и сестре, понављам, грех је злоупотреба слободне воље, грех је у ствари неправда. Да, грех је неправда, човек живи или у једном или у другом, или у правди или у неправди, или у љубави или у мржњи, или у добру или у злу.

У овом данашњем Јеванђелском догађају, браћо и сестре, ако смо га добро саслушали, све је некако потресно. Све је некако толико дирљиво да осећамо како Бог гледа на човека и како Бог гледа на грех човека. Он то све гледа из љубави. А да ли ми можемо да покажемо љубав према оном човеку који нам чини зло? Нисам сигуран, а Бог не. Божанска љубав је толико велика да покрива и грешнике и праведнике, љубав Божија облива и једне и друге. Неко ће казати да Бог није праведник. Како подједнако воли грешника и праведника? Воли праведника он у ствари тог праведника још више учвршћује у правди, још више га учвршћује у истини, још више га учвршћује у љубави. А кад грешника воли, он хоће да се додирне његове савести и да каже, човече, ја те волим. Не би ли се он коснуо, не би он, како бих рекао, дошао к себи и да осети ту љубав Божију, и не само да осети, него и жељу да на љубав Божију одговори својом човечанском љубављу. Дакле, браћо и сестре, ова жена ухваћена је у прељуби, а књижевници и фарисеји, као што рекох, кушају Христа, то јест позивају се на Мојсијев Закон. Хоће да кажу да Христос није поштовао Мојсијев Закон. Ако читамо Свето Писмо, ми ћемо видети шта Господ управо одговара онима који кажу да Он не поштује Мојсијев Закон. Он каже, кад бисте ви поштовали Мојсија и Закон, поштовали би сте и мене, јер ја говорих о Мојсију, ја говорих о Закону. Дакле, браћо и сестре, зато Мојсијев Закон, као што рекох, био је да се таква особа која се ухвати у таквом греху, да се каменује. Е сад, шта је сад овде, где су они мисли да ће просто ухватити Христа? Они кушају, прилазе Христу као човеку, као неком учитељу, као неком Законику, а не прилазе Му као Богу у свезнајућем. Неком Законику који само знате уске Законе и ништа више.

Али, браћо и сестре, сад се овде једно питање поставља: Ако Христос каже, немојте да је каменујете, фарисеји и књижевници ће казати, па то је то, видиш, ти не поштујеш, Закон Мојсијев. А ако дозволи да је каменују, онда, браћо и сестре, пропада сва његова слава свемилостивога Човекољупца, пропада његова љубав. Онда, он не следује ни оним својим речима који каже, нисам дошао да зовем праведнике, него грешнике на покајање. Сад имамо још један диван, дирљив момент из данашњег Јеванђеља: кад су видели да не могу Христа да га осуде, а он шта је учинио, пред тим фарисејима и књижевницима, каже, сагао се и нешто писао по прашини. Поједини Свети Оци кажу да је Христос, у свари, писао њихове грехе. Другим речима, књижевницима и фарисејима, он као да каже, људи, па ви сте земља, земља сте, од праха сте, све је у вама земљано. Ништа не мислите о ономе горе, све је земљано и зато им Христос каже и то пише, загледајте се ви прво у себе. А ви се све сконцентрисали сада на ову жену грешницу, загледај се у себе, ако видиш себе и ако признајеш себе и себе, па онда ћеш видети да нећеш дуго га осуђивати, онда ћеш тек видети када уђеш у твоје срце и видиш шта је у твојем срцу и моме, ње је важно, јели, онда ћемо видети да смо ми много грешни и од ове жене грешнице, али човек никако да признаје свој грех, човек стално траћи оправдање за свој грех, е па ако траћиш човече оправдање за свој грех, има и оправдање и за грех другога, другим речима, подстакни га на покајање, али ако га стално осуђујеш, хоћеш га подстаћи на покајање, нећеш, него ћеш још у њему изазвати револт, јер ћеш стално говорити, он је грешан, она је грешна, ја нисам, али и ми често фарисејски поступамо, па лажно кажемо, јесам грешан, али то уз пут кажемо, то кажемо без икаквог осећања да нас дирне, него, ето, казао сам грешан сам и мислио сам да сам оправдао себе, не може, грех мора да нас заболи, мора да осетимо да нас грех удаљава од Бога и то удаљавање треба да нас заболи, да нас ухвати страх, али онај страх, Боже и браћо и се, што смо се удаљили од Бога, јер реко Бог овај грех одваја човека од Бога и зато Христос каже овим фарисејима загледајте се у себе и шта им је казао, које од вас праведан, нека први баци камен, да су они видели, да Христос зна шта су они изнутра, шта су радили, је су бацили камен на ту жену, нису, него су побегли од стида, али и да су они казали, Господе опрости нам што самом пришли тако к Тебе и што смо судили ову жену, и њима и Господ опростио, али не, они немају покајања, они немају осећај за покајања, него беже, где беже, у свој грех, у своју осуду, де стално осуђује друге. А шта Господ каже? Не судите да вам се не суди. А ми мислимо, е, ја имам право да осуђујем другога, али други нема право да осуђује мене. Христос овим поступком из данашњег Јеванђеља, он у ствари хоће да се дотакне успаване савести ових људи.

Успаване савести. Има многих научника који говоре да има спаљене савести. То није тачно. Нема спаљене савести. Док' човек има осећај да је жив, док' има осећај за Бога, за другога, за љубав, није му спаљена савест. Али, нажалост, имамо много успаване савести. Чак ми, често, и своју сопствену савест успављујемо. Зашто? Јер се бојимо да нам савест не проговори. А шта каже наш народ за савест? Да је савест неумитни судија. Овог земаљског судију можемо да подмитимо, да га подплатимо, али савест не можемо да подплатимо, савест не можемо да подмитимо. А кад тад савест ће у нама проговорити? Нека она проговори последњег тренутка нашег живота овде на Земљи, за такво стање, Свети Оци кажу, тај тренутак биће већи од човековог живота. Јер ће онда савест казати, еј човече, ево ти, као на огледалу, ево ти твоји грехова. Ови су побегли, и кад је Христос се подигао, видео да их нема, он пита жену, де су ових што те осуђују? А она каже, нема их Господе. Е, видите, сад је оно најважније да ми сватимо, е, каже, жено, ја те не осуђујем, пазите, нису је осудили, покушали су, а нису, и ја те каже, не осуђујем, али осуђујем грех, али не тебе.

И зато, шта је њој Господ рекао? Иди и не греши више. Значи, она је отишла, она је пришла Христу, она је поверовала Христу, у Христа, она је осетила да јој Бог опростио грех, она се осетила ново, чисто, и зато је рекао, иди и не греши више. И сигурно, она је била потпуно свесна те љубави Божије, али била је и свесна својих грехова, али видимо овде ту велику, неизмерну љубав Божју. Дакле, нема греха који нама Бог не ће опростити, само онога који се не кајемо. Али за покајање, браћа и сестре, треба процес. То није нешто, ово што мало пре реко, е, па јесам, Боже, грешан, или јесам, знаш, огрешио сам се, опрости ми, и одох даље, по староме. То је процес који траје буквално од рођења, па до краја живота. Јер нема човека без греха, али ми не смемо и кад погрешимо да изгубимо веру. Да не смемо ни тада да заборавимо да нас Бог воли. А кад знамо да нас Бог воли, онда зашто да не волимо Бога? А, на пример, кад волимо неког човека, неку особу када волимо, је ли, шта радимо? Па ми се трудимо да се не огрешимо ту особу, јер је волимо. А једно, замислите, како је, колика је та љубав Божија, према човеку. И човек је, тек, прави човек кад је љубав.

Бог вас благословио!”

Након одслужене Литургије и причешћа верног народа, Митрополит Јован је присутнима поделио иконице и свој Архијерејски благослов.

протођакон Мирослав Василијевић