БЕСЕДА ДР ЗОРАНА КРСТИЋА НА ПРЕОБРАЖЕЊЕ 2009 У САБОРНОЈ ЦРКВИ У КРАГУЈЕВЦУ

др Зоран Крстић Браћо и сестре,
наше јудео-хришћанско предање почива на Откривењу. Дакле, први корак који је учињен, није био људски корак. Нисмо ми откривали па затим открили Бога, него напротив, Бог је Онај који је први заволео човека и који му се открио. И од онда, од првог тренутка му се откривао и – открива му се и данас. Дакле, наш Бог је откривени Бог, Бог који се открива у својој творевини и који се открива у историјским догађајима. Кад отворите Свето Писмо видећете ту забелешку о тумачењу историјских догађаја, видећемо сви ми да се та општа књига састоји од много мањих књига писаних у једном дугом временском периоду. Опет, она је јединствена и управо говори о догађајима, догађајима из људске историје у којима се Бог откривао, у којима је и кроз које је водио људски род ка спасењу.

Дакле, све оно што Бог чини, чини ради нас људи и ради нашега спасења. То ми хрићшани никада не треба да изгубимо из вида, јер самому Богу у Светој Тројици није ништа потребно. Сам Бог, сама Света Тројица има пуноћу живота у себи. Све оно што Бог чини стварајући свет, а затим кроз људску историју, чини ради нас и ради нашега спасења. Према томе, и све оно што се десило у историји, сви догађаји спасења имају важност, пресудну важност за нас и за наше спасење. Тако исто и овај данашњи догађај . Чули смо мало пре у Јевнђељу како овај догађај описује апостол Матеј. И остали јеванђелисти имају овај догађај записан, дакле, да је Господ повео на високу гору, на гору Тавор, по предању, три своја ученика, Петра, Јована и Јакова и пред њима се преобразио показавши Славу своју.

Шта тај догађај значи, браћо и сестре, за наше спасење? Врло често хришћани последњих векова, и на Истоку и на Западу, занемарују неке суштинске ствари које се тичу наше вере, па кажу: није потребно да знамо много о нашој вери. Вера, то је некакво стање срца; вера, то је да се ја лепо осећам у цркви, рецимо, кад уђем у свети храм. Али, човек се не осећа лепо само у цркви, осећа се лепо и на другим местима које не доживљава као простор нашег спасења. Дакле, није ствар наше вере да ли се осећамо овако или онако, да ли ћемо веру да сведемо на врло једноставне ствари, психолошке пре свега, већ шта је оно што Бог нама жели да каже. Па онда хришћани кажу да је то тешко. Ко ће да се бави таквим крупним стварима које обично називамо догматским. Али, да су то тако тешке ствари, Бог их онда не би чинио. Јер, ако је све ради нас и ради нашега спасења, зашто би онда Бог радио нешто што ми нећемо да разумемо? Дакле, потребно је ипак мало труда. Наравно, не може се у нашу веру ни ући а не може се у њој ни обитавати без труда. Потребан је труд да разумемо шта то Господ жели да нам каже кроз историјске догађаје.

И ево, данас имамо то да је Он тројици својих ученика објавио Славу своју. И каже, заблиста се и засија Његово лице као сунце. Његово Божанство се пројавило на један видљив начин. Апостоли су видели Светлост, исту ону светлост, браћо и сестре, коју ми Православни сликамо на иконама. Ми Православни, који тако волимо иконе, сликамо их заправо на један догматски начин. Сви ми добро знамо да нећемо да целивамо сваку слику, па било да је она и слика свеца - та слика коју целивамо мора да буде икона. И она је сликана Светлошћу управо овом таворском, Светлошћу о којој смо данас чули и чији празник данас прослављамо. На икони нема сенке, икона је сва управо у таворској Светлости које значи наше спасење. Господ Наш обитава у Светлости, а наше спасење је у томе да и ми обитавамо у истој тој Светлости.

Погледајте само како су апостоли збуњени, па каже Петар, добро нам је овде бити! Шта је то добро? На врху те горе таворске је пустиња, нема ничега. Шта је ту добро? Добро је што се Христос ту налази и што они обитавају у Светлости, Нествореној Светлости Божијој. То је људско спасење и то је тај догађај који је тако важан, пресудан, судбоносни за нас, да ми људи можемо да видимо тај догађај, да можемо да будемо причасници Божанске Светлости и тиме да се спасавамо.

У XIV веку је постојао један врло озбиљан сукоб између извесног литинствујућег теолога Варлаама и светога Григорија Паламе, архиепископа солунског. Тај латинствујући теолог је говорио да таворска Светлост створена, па према томе јесте важна али није од пресудног значаја. Док је свети Григорије Палама тврдио, а и сви исихасти са њим, да, уколико је то тако, онда је доведено у питање наше спасење. Јер, човек се не спашава ничим створеним. Човеку је потребан Бог и то нестворени Бог. Ако је таворска Светлост створена, онда нема спасења. Онда је наше спасење доведено у питање и зато чврсто инсистирао свети Григорије Палама, а и целокупно Православно богословље, да је та светлост нестворена. Другим речима, да човек може да комуницира са том Светлошћу, да може да обитава у Светлости Божијој. И то је оно што је битно за целу творевину.

Браћо и сестре, каже на једном месту свети апостол Јован Богослов у свом Откривењу, у својој Апокалипси, да види Ново Сунце и Нову Земљу, дакле, види преображену творевину. Оно што су ученици видели на Гори таворској, то је оно стање последњег дана, преображени човек, преображени свет. А то опет значи да сва творевина има потенцијал да да се преобрази. То је оно што је залог и гаранција нашега спасења и циљ нашега живота. Ништа мање у свом животу човек не треба да постави себи за циљ сем обожења, сем обитавања у Божанској Светлости, таворској Светлости.

Амин!